„Tramp prepravlja svet, ali rezultat mu se neće dopasti“: Gardijan analizira globalne prilike

Istovremeno kada Tramp projektuje svoju agendu na svetsku pozornicu, on povlači SAD iz sveta i svodi njenu ulogu na minimum – na imperijalnu silu koja otvoreno bira kako da se angažuje na osnovu svojih saveza i interesa, piše Nesrine Malik, kolumnistkinja Gardijana.

Novac američkih poreskih obveznika je s jedne strane izuzetno dragocen, ali s druge strane može se rasipati na predloge o preuzimanju celokupne teritorije u Gazi i slanju milijardi pomoći Izraelu. Ovo nije izolacionizam, već unilaterizam.

Time se SAD, uprkos svojoj dominaciji u vestima, povlači iz sveta iz kojeg su se već dugo povlačile kao moralna, vojna i ekonomska sila, prelazeći na selektivni angažman.

Luk ove recesije je širok. Bilo je to „kraj istorije“ početkom 90-ih, kada je završetak Hladnog rata bio predviđen da označi novi svet u kojem će liberalne kapitalističke vrednosti dominirati kroz globalizaciju i slobodnu trgovinu, a demokratija će cvetati dok su Sovjetski Savez i njegove autokratije u istočnoj Evropi propadale.

Ali za tri decenije koje su usledile, SAD su se širile, a zatim povukle u sebe.

Država je započela to razdoblje sa nekoliko aktivnih vojnih intervencija i kampanja širom Bliskog istoka i Južne Azije pod izgovorom uspostavljanja bezbednosti i demokratskih prava, kao i sa robustnim sistemom široko primenjenih sankcija protiv devijantnih strana.

Okončala je to naglim povlačenjem iz Afganistana, bez ostvarivanja ikakvih ciljeva, smanjenjem broja trupa u Iraku i gomilom praznih ambasada širom sveta.

Dana 7. oktobra 2023. godine SAD nisu imale ambasadore u Izraelu, Egiptu ili Libanu. Glavni uzrok toga bio je rat u Iraku, jer je močvara u kojoj su se SAD našle „usisavala kiseonik iz spoljnopolitičkog programa administracije“.

Nekoliko meseci pre nego što je Tramp došao na vlast drugi put, veteran spoljne politike u Vašingtonu mi je rekao da je Stejt department zaglavljen u prošlosti, nesposoban da se prilagodi i usavrši svoju novu ulogu u svetu, uporedivši ga sa „gledanjem starih vestern filmova u nedogled“.

U međuvremenu, svet se jednostavno promenio. Status Amerike kao supersile zasniva se na vrsti statusa kvo koji podrazumeva da nijedna druga nacija ne bi smela da akumulira dovoljno ekonomskog i strateškog uticaja da stvori svoj vlastiti unilaterizam, ili verziju multipolarnosti koja potkopava SAD.

Kratak pregled podataka: Kina je najveći trgovinski partner i kreditor Afrike; 20 odsto izvoza kontinenta ide u Kinu, a 16 odsto njenih uvoza dolazi iz Kine.

Direktne strane investicije Kine utkane su u samo razvijanje regiona, pri čemu se deo strateški usmerava ka transportu, rudarstvu, energetici i infrastrukturi. Kina je bila pokretač šire promene – trgovina između zemalja Juga raste, dok trgovina između zemalja Severa opada, posebno od globalne finansijske krize, stvarajući integrisaniji i međusobno zavisniji svet južno od ekvatora i istočno od Atlantika.

Snažne sile Bliskog istoka koriste svoja blaga kako bi postale globalni igrači koji sede na vrhu kapitalne investicione strukture.

Tramp se udvara Saudijskoj Arabiji, a nakon svoje inauguracije kazao je da će Rijad biti njegova prva inostrana destinacija ako kraljevina ispuni obećanje da će kupiti pola triliona dolara američkih proizvoda.

Katar ulaže milijarde u SAD. A suvereni fond Ujedinjenih Arapskih Emirata označio je SAD kao glavnu destinaciju za investicije.

Ove države se šire i regionalno, uspostavljajući veze sa Turskom u potrazi, kako navodi Atlantski savet, „da steknu stratešku autonomiju od zapada i rasporede rizike štiteći se od promena u politici SAD prema Turskoj i zalivskom susedstvu“, dok se „centar gravitacije globalne ekonomije pomera ka Indo-pacifičkom regionu“.

To se pretvara u stvarnu političku moć.

Ovaj pomerajući centar gravitacije i sigurnije raspoređivanje političke i ekonomske moći imaju domino efekat na preostalu spoljnopolitičku agendu SAD.

Rusko izbegavanje sankcija delimično je omogućeno trgovinom kroz Kinu, UAE i Tursku, zemlje koje su sada previše moćne i integrisane u svetsku ekonomiju da bi im bile nametnute efektivne sekundarne sankcije kako bi ih odvratile od potkopavanja napora da se Rusija izoluje.

Nedavna deklaracija administracije Bajdena o genocidu u Sudanu, na primer, i sankcije koje su uvedene zaraćenim stranama verovatno neće imati veliki uticaj na ograničavanje uloge dobavljača oružja, od Irana do UAE, koji ili padaju van američke sfere primene, ili su saveznici SAD koji su jednostavno previše moćni da bi ih bilo moguće disciplinovati.

Glavni krivac za smanjenje sposobnosti SAD da vrše pritisak i ubeđuju je upravo ta globalizacija koja je trebalo da postavi SAD kao izvršnog direktora Globe Inc., šireći njen ekonomski i politički etos.

Slobodno kretanje kapitala, niže trgovinske barijere, deregulisana jeftina radna snaga i diversifikacija nacionalnih izvora prihoda oblikovali su svet koji se više ne može podeliti na izolovane „osovine zla“ i poslušne režime.

Međunarodna zajednica sada je podeljena na one sa ekonomskom težinom i globalnim trgovinskim savezima, i one koji nemaju nijedno od toga, ali sada imaju više opcija da postanu klijentske države van sfere uticaja SAD.

A sa Trampom na vlasti, povlačenje iz nestabilnih i nepouzdanih politika njegove administracije i okretanje ka stabilnijim saveznicima bila bi mudra odluka za svaku vladu koja ima sposobnost da „hedžuje“.

On se prebrzo kreće, lomi previše stvari i otpušta reakcione sile koje čine da prilike u naredne četiri godine izgledaju manje verovatno kao period u kojem će se demokratska stranka oporaviti i ponovo uspeti, a više kao da će se Trampizam nastaviti na druge načine.

I tako Tramp vodi SAD, uzburkanu i destabilizovanu, u svet u kome je njihova sposobnost da unapredi bilo koju agendu u bilo kom trenutku sve više potkopana njenim sopstvenim moralnim i političkim kolapsom, i usponom drugih nacija i aranžmana koji prepravljaju globalni poredak.

To je kraj kraja istorije. Počinje novo poglavlje – ogoljeno transakcijsko, sa većom gužvom, gde je politička moć daleko veća.

Tramp bi mogao, povlačenjem u delovima i agresivnim isticanjem u drugima, da istovremeno stvori i vakuum i provokaciju koja bi mogla da katalizuje taj proces. Ironija je da dok Tramp baca veliku, tamnu senku, sve više i više sveta izlazi iz senke SAD.