Ostlund: Šta može da natera Nemačku da prestane da radi u korist Rusije

Ukrajincima i ostatku sveta postalo je sve jasnije da ruski napad nije samo juriš na granice i gradove, već rat koji ima za cilj da eliminiše ukrajinsku naciju brisanjem sa mape, dok su Ukrajinci rešeni da uzvrate i brane svoju zemlju, ukazuje Anders Ostlund saradnik u Centru za analizu evropske politike (CEPA).

Za većinu, život kao rob imperijalne Putinove zemlje ne bi bio vredan življenja, dodaje.

To shvatanje, da je ovo duboko ozbiljno pitanje principa, takođe je probudilo Zapad iz njegovog posthladnoratovskog sna.

To je dovelo do oštrih sankcija Rusiji i značajnih isporuka oružja Ukrajini; prošle nedelje, na primer, SAD su obećale 50 miliona komada municije kao deo paketa koji sada vredi oko tri milijarde dolara.

Pa ipak, najstrožije mere protiv Rusije još nisu preduzete. Otkako je počela ruska ofanziva na Ukrajinu, zemlje Evropske unije uplatile su više od 35 milijardi evra (37,8 milijardi dolara) u Putinovu kasu. Rat je veoma skup posao, posebno kada ga vode vojno nesposobni ljudi, a Rusiju je koštao veoma velikih suma.

S druge strane, cena plaćena za izvoz njenih energenata naglo je porasla, a to podstiče rusku mašinu ugnjetavanja, agresije, a sada i genocida.

Razlog za ovo oklevanje je taj što se jedna članica EU, Nemačka, protivi embargu na uvoz nafte i gasa, tvrdeći da bi to više oštetilo nemačku ekonomiju nego što bi oštetilo Rusiju.

Čini se da cena koju plaća Ukrajina nije uračunata u nemačku odluku.

Istina je da se i Mađarska protivi daljim energetskim sankcijama dok je Nemačka u početku nagovestila da je bilo kakva akcija malo verovatna.

Zašto?

Uzimajući u obzir istoriju Nemačke i njeno obećanje “nikad više“ da će podržati ekspanzionistički rat ili zločine protiv čovečnosti, njene trenutne primedbe na konfrontaciju sa Rusijom su posebno zbunjujuće. Da li je moguće da su nemačkoj ekonomski ugovori važniji od ukrajinske krvi, kao što se mnogi pitaju?

Ukrajincima i ostatku sveta postalo je sve jasnije da ruski napad nije samo juriš na granice i gradove, već rat koji ima za cilj da eliminiše ukrajinsku naciju brisanjem sa mape

Dobitnik Nobelove nagrade, američki ekonomista i kolumnista Njujork tajmsa Pol Krugman otišao je toliko daleko da je izjavio: “Možda će konačno spoznaja da odbijanje da se zatvori dotok ruskog gasa što čini Nemačku de fakto saučesnikom u masovnom ubistvu biti dovoljna da izazove stvarnu akciju”.

Posmatrano iz ugla Šveđanina koji živi u Ukrajini, čini se neverovatnim da demokratska Nemačka može na kraju da prestane da zauzima pozicije koje su od koristi Rusiji.

Šta može da natera Nemačku da promeni svoj stav?

Vidim nekoliko razloga za oklevanje Nemačke da deluje kako bi pomogla okončanju rata u Ukrajini:

*Posle Drugog svetskog rata, Nemačka je bila pod američkim bezbednosnim kišobranom što je omogućilo da njen nacionalni bezbednosni aparat atrofira dok su njenom spoljnom politikom dominirali poslovni interesi. To i dalje preovladava nad strateškom i humanitarnom politikom. To što su SAD “razmazile” Nemačku posle Drugog svetskog rata takođe je moglo da stvori mentalitet u kome se bilo kakve ekonomske žrtve shvataju kao gubici za njih, čak i ako bi mogle dugoročno koristiti zemlji.

*Posle ruskog juriša na Nemačku na kraju Drugog svetskog rata i okupacije koja je usledila, skoro iracionalan strah od konfrontacije sa Rusijom je zaživeo, često opravdan pozivanjem na nacističke zločine nad ruskim narodom.

*Nemačka ima problem sa korupcijom. Prihvatanje unosnih poslova sa ruskim državnim energetskim kompanijama od strane bivšeg kancelara Gerharda Šredera, i mučan lični odnos sa Putinom, trebalo bi da bude dovoljno da od njega napravi pariju u svojoj zemlji. Ali to nije bilo dovoljno.

*Kukavičluk. Nemački lideri koji se stalno fokusiraju na diplomatiju i ekonomska razmatranja razvijaju se u političkoj klimi koja se bori protiv spremnosti da se donose teške odluke koje koštaju novac, poslove, a možda i živote.

Bojim se da iza nemačke nevoljnosti da se suoči sa Rusijom može da stoji i dublji cinizam.

Prema rečima ukrajinskog ambasadora u Berlinu, nemački zvaničnici jednostavno nisu verovali da će Ukrajina biti u stanju da izdrži ogromnu Putinovu tenkovsku armiju. A oni koji su smatrali da će rat biti kratak i da će se završiti pobedom Rusije možda su takođe zaključili da posle rata sledi mir i mir poslovnim ugovorima. Koliko je lakše to učiniti bez ožiljaka koje bi stvorio embargo na naftu i gas.

Veza koja se ohladila može se ponovo zagrejati, ali vezu koja je prekinuta teško je ponovo stvoriti.

Nadajmo se da to nije slučaj, da će užasi Mariupolja i Buče podsetiti nemačku političku klasu da je prosperitet samo jedan od razloga za odgovornog političara

Prvo što treba uzeti u obzir za svaku vladu je bezbednost njenog naroda. Strateški interesi i ljudska prava mogu biti skupi, ali su i kamen temeljac demokratskih država. Bez njih, sve ostalo se ruši.