"Makron je ponovo ispalio iz svoje bazuke - Rusija nije jedina meta": Pol Tejlor u analizi za Gardijan 1Foto: EPA-EFE

Emanuel Makron sigurno zna kako da napravi naslov. Ali da li je francuski predsednik, koji je jednom nazvao NATO mrtvim, zaista to mislio kada je ove nedelje rekao da Evropa ne bi trebalo da isključi slanje kopnenih trupa u Ukrajinu kako bi sprečila Rusiju da pobedi u ratu?

Da li je to bio probni balon, neobičan zvuk koji nije koordiniran sa saveznicima ili početak prave strateške debate?, pita se u analizi za Gardijan Pol Tejlor, viši saradnik istraživačkog centra Prijatelji Evrope i autor izveštaja „Posle rata: kako sačuvati Evropu“.

Kao i uvek, Makronova baza je imala nekoliko ciljeva: primoravanje evropskih partnera da razmotre koliko su spremni daleko da odu da bi sprečili pobedu Rusije; pritisak na SAD da nastave sa naoružavanjem Ukrajine; držanje ruskog predsednika Vladimira Putina van ravnoteže; odgovor na nemačke kritike o skromnoj potrošnji Francuske na pomoć Kijevu; i pokušaj da poremeti domaće protivnike u predstojećoj izbornoj kampanji za Evropski parlament.

Iznad svega, francuski lider se hvatao za plašt liderstva evropske i zapadne podrške Ukrajini, baš kao što je pomoć SAD sputana republikanskom blokadom u Kongresu po nalogu Donalda Trampa pre predsedničke izborne kampanje.

Prvo, činjenice: Makron je govorio nakon što je u ponedeljak predsedavao samitom savezničkih nacija za podršku Ukrajini na kojem se uglavnom razgovaralo o načinima da se ubrzaju isporuke oružja i municije Kijevu.

Lideri su razgovarali o mogućnosti da zapadne vojne snage igraju ulogu u Ukrajini, iako ne direktno u borbama, tvrdi nekoliko učesnika.

Na svojoj završnoj konferenciji za novinare izneo je dve snažne (i iz njegovih usta nove) poruke. Prva: „Uvereni smo da je poraz Rusije neophodan za stabilnost i bezbednost u Evropi.

I drugo: „Odlučni smo da uradimo sve što je potrebno koliko god je potrebno“ da pomognemo Ukrajini da pobedi.

Njegovo pominjanje kopnenih trupa došlo je kao odgovor na pitanje o primedbi slovačkog premijera Roberta Fica, poznatog ukrajinskog skeptika, koji je rekao da poverljivi pripremni dokument, koji izzaziva „jezu niz kičmu“ uključuje mogućnost da neke EU i NATO saveznice šalju kopnene trupe.

Makron je odgovorio da se o toj temi razgovaralo „slobodno i direktno“. On je dodao: „Danas ne postoji konsenzus da se kopnene snage šalju na zvaničan, priznat i odobren način. Ali u dinamičnoj situaciji ništa ne treba isključiti. Učinićemo sve što je potrebno da Rusija ne dobije ovaj rat.

Njegove primedbe su implicirale da je u Ukrajini već bilo zapadno vojno osoblje na neotkrivenim misijama. To je rekao i nemački kancelar Olaf Šolc kada je odbio slanje krstarećih raketa Taurus u Ukrajinu jer bi to zahtevalo prisustvo nemačkih vojnika koji bi pomogli u pronalaženju ciljeva i programiranju.

U vojnim krugovima je javna tajna da su SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska imale specijalne snage aktivne u Ukrajini, posebno na prikupljanju obaveštajnih podataka i misijama obuke, kao i da pomažu u sajber odbrani.

Vojni savetnici i civilni izvođači takođe su prisutni u malom broju kako bi pomogli u održavanju i podršci sistema naoružanja koje je isporučio Zapad, a biće potrebno više kada Ukrajina konačno dobije dugo obećane borbene avione F-16.

Ideja o raspoređivanju zapadnih borbenih trupa ili aviona na bojnom polju ostaje tabu tema jer bi ih to dovelo u direktan sukob sa Rusijom, i potencijalno pokrenulo treći svetski rat.

Portparol Kremlja Dmitrij Peskov požurio je da upozori da bi u tom slučaju rat između Rusije i NATO bio ne samo mogućnost već „neminovnost“.

Zapadni saveznici, uključujući SAD, Nemačku, Holandiju, pa čak i Poljsku, vodeći antiruski jastreb, odmah su se javili da kažu da nemaju nameru da šalju kopnene trupe u Ukrajinu, što ukazuje na izvesnu iritiranost Makronovim komentarom.

Kijev je požurio da kaže da traži brže snabdevanje oružjem i municijom, a ne trupe.

Nemački vicekancelar Robert Habek je jednim objašnjenjem za Makronovu izjavu, uzvratio: „Ako mogu da dam savet – nabavite više oružja. Berlin i Pariz, koji su navodno najbliži partneri jedan drugom, bili su uključeni u sve opakiju igru okrivljavanja oko toga ko izneverava Ukrajinu“.

Šolc je pozvao druge evropske zemlje da slede primer Nemačke, pozivajući se na brojke koje je prikupio Kilski institut za svetsku ekonomiju koji pokazuju da je Nemačka do sredine januara ove godine obezbedila vojnu robu u vrednosti od 17,7 milijardi evra, druga iza SAD, dok je Francuska obezbedila dato samo 640 miliona evra.

Francuska osporava te brojke i tvrdi da je njena vojna pomoć u 2022-23. bila vredna 3,2 milijarde evra, dok je ove godine obećano još 3 milijarde evra.

Makron je pre dve godine ismevao Nemce, ne imenujući ih, kada je rekao da su „mnogi od onih koji danas kažu ‘nikad, nikad’ isti ljudi koji su rekli ‘nikad, nikad tenkovi, nikad, nikad avioni, nikad, nikad rakete dugog dometa’.

„Dozvolite mi da se podsetim da su pre dve godine neki za ovim stolom rekli ‘Poslaćemo vreće za spavanje i šlemove’. Svi evropski lideri treba da budu dovoljno skromni da prepoznaju da su često kasnili šest do 12 meseci“, rekao je on.

Za Makrona je tipično da kada promeni poziciju, on teži da pređe preko vrha u suprotnom smeru, delimično u pokušaju da izbriše sećanja na svoj prethodni stav.

Što se tiče Ukrajine, on je bio taj koji je ustrajao u razgovoru sa Putinom dugo nakon što je Moskva pokrenula svoju invaziju u punom obimu, i koji je tvrdio da Rusija ne sme biti ponižena čak i kada je njena artiljerija tukla ukrajinske gradove.

Francuski lider se iskupio u prošlogodišnjem govoru u Bratislavi, rekavši da su zapadnoevropski lideri trebalo da slušaju svoje centralnoevropske kolege, koji su dugo upozoravali na agresivne namere Rusije.

Sada je otišao dalje i pokušao da se pozicionira kao Putinov glavni evropski protivnik.

Možda će pomoći njegovoj unutrašnjoj političkoj nevolji – nepopularnoj i bez apsolutne parlamentarne većine – da svoje protivnike krajnje desnice i tvrde levice, Marin Le Pen i Žan-Lika Melanšona, naslika kao Putinove apologete u ropstvu ruske propagande.

Le Pen, čija je partija Nacionalno okupljanje (tada Front National) uzela kredit od ruske banke 2014. i koja je uživala u prilici da se fotografiše sa Putinom tokom svoje predsedničke kampanje 2017, protivila se sankcijama za naftu i gas Moskvi i snabdevanju oružjem.

Melanšon je optužio Makrona da neodgovorno vodi Francusku ka ratu između nuklearnih sila.

Makron koji daleko zaostaje za Le Penovim Nacionalnim skupom u anketama uoči evropskih izbora u junu možda oseća da je najbolja nada njegove centrističke Renesansne partije da se umota u ukrajinsku zastavu braneći evropske vrednosti i da svoje protivnike uvuče u ruski ćošak.

Ali čak i stariji državnik, poput bivšeg ministra spoljnih poslova Huberta Vedrina, zamerio je predsedniku zbog „besmislenog“ komentara, koji su odbacili njegovi evropski partneri, za koji je rekao da će poslati signal slabosti Putinu, a ne da ojača evropsko odvraćanje od Rusije.

Dakle, da li je Makron pogrešio što je pokrenuo to pitanje? Ne nužno. Postoji mnogo mogućih uloga koje bi zapadne snage mogle da odigraju u Ukrajini osim u borbi: upravljanje satelitskim zemaljskim terminalima, čišćenje terena od mina, obuka novih ukrajinskih regruta, popravka i održavanje oružja, obaveštajna i sajber-bezbednosna podrška, zaštita fabrika naoružanja, popunjavanje ukrajinskih snaga u medicinskim službama…

U širem smislu, Makron je bio u pravu kada je pokrenuo strateško pitanje koliko daleko je Zapad spreman da ide da spreči pobedu Rusije. Nadajmo se da će pokrenuti pravu debatu o tome da Ukrajina pobedi.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari