Da li je zaista kraj bromanse Tramp-Putin?

Da li je Trampova „bromansa“ sa ruskim liderom, koga je još prošlog meseca opisao kao „veoma ljubaznog“, konačno završena?

Nepredvidivi Tramp je svojim komentarima usred nedelje svakako izazvao bujicu spekulacija na tu temu, piše Politico.

„Mnogo sranja dobijamo od Putina, ako hoćete da znate istinu“, rekao je, nagoveštavajući da je konačno shvatio da ga je ruski „dobrica“ izigrao i da sada planira da zauzme oštriji stav.

„Tramp je sada shvatio da je Putin problem“, samouvereno je izjavio bivši američki izaslanik za Ukrajinu, Bil Tejlor. „Zato predsednik Tramp mora da izvrši pritisak na Putina – što on može da uradi“. I nije u krivu.

Tramp nije samo ove nedelje izrazio nezadovoljstvo Putinom, već je i obećao da će nastaviti isporuke ključne odbrambene municije Ukrajini, svega nekoliko dana nakon što je Pentagon najavio da će sprovesti proveru zaliha.

„Poslaćemo im još oružja, moramo. Moraju biti sposobni da se brane“, rekao je Tramp, dok su uz njega stajali američki i izraelski zvaničnici. „Sada su izloženi žestokim napadima“.

Ali, da li će Tramp zaista izvršiti pritisak koji bi, makar možda, naveo Putina da zastane? To ostaje nejasno – sa Trampom nikad ne znate. I upravo tu leži problem.

Sa svojim naglim promenama politike i tona, poništenim odlukama, produženim rokovima i ultimatumima, i pretnjama da će dovesti do urušavanja kuće, njegova neodlučna diplomatija je možda uspela u poslovanju sa nekretninama u Njujorku.

Ali ovo je velika liga, i Putin je lako mogao da zaključi – kao što je očigledno već učinio – da je Trampovo lajanje gore od njegovog ugriza i da može samo da sačeka da se stvari prođu.

Svakako, ove Trampove nadute izjave nisu imale mnogo uticaja na Kremlj. Ruski odgovor bio je ratoboran – oborili su novi rekord. Napali su Ukrajinu sa čak 728 dronova u noći između utorka i srede.

Posebno je značajno to što je Rusija te noći izvela najveći vazdušni napad rata na Volinjsku oblast, blizu Poljske. „To je bio najmasovniji neprijateljski napad dronovima i raketama na naš grad i zajednicu“, rekao je gradonačelnik Lucka, Ihor Poliščuk, u video-poruci na društvenim mrežama.

Sledeće noći usledio je još jedan masovni vazdušni napad, u kojem je ispaljeno 18 raketa i oko 400 dronova, uglavnom usmerenih na Kijev.

Korišćena je nova taktika, verovatno s ciljem da se zbuni protivvazdušna odbrana – neki dronovi su čak proleteli pored ukrajinske prestonice, da bi zatim okrenuli kurs i vratili se da je napadnu.

Ipak, portparol Kremlja Dmitrij Peskov je samo podvukao ravnodušnost Moskve prema Trampovim pretnjama: „To doživljavamo prilično mirno“, rekao je novinarima sredinom nedelje, dodavši da „Tramp, uopšteno govoreći, koristi prilično oštar stil i izraze“.

Sve intenzivniji napadi dronovima i balističkim raketama pokazuju koliko su neophodne sankcije „koje ujeddaju“ na sve glavne izvore prihoda koji finansiraju rat, uključujući i kazne za one koji kupuju rusku naftu, izjavio je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski ove nedelje na Telegramu.

A Trampova izjava da razmatra podršku zakonu kojim bi se Rusiji uvele još strože sankcije – uključujući tarife od 500 odsto za zemlje koje kupuju rusku naftu, gas, uranijum i druge ključne izvozne proizvode – nesumnjivo je bila muzika za uši Zelenskog.

Tramp samo treba da izusti reč i zakon će lako biti usvojen. Predlog zakona već ima više od 80 kopokrovitelja u Senatu, koji broji 100 mesta.

A prema rečima jednog republikanskog spoljnopolitičkog stručnjaka koji je želeo da ostane anoniman kako bi mogao slobodno da govori, procenjuje se da bi 95 senatora glasalo za iako je malo verovatno da bi zakon prošao pre avgustovske pauze, dodao je.

Ipak, zakon ne bi mnogo dodao ovlašćenjima koja Tramp već ima, napomenuo je isti stručnjak. „Suštinski, zakon ima simbolički značaj, ali ne mnogo više od toga. Ako se ne izmeni na veoma značajan način, on zapravo ništa ne nameće jer predsedniku daje pravo da sam proceni da li se Rusija pregovara u dobroj veri.

Na njemu je da odluči hoće li primeniti sankcije ili ne – a već sada ima ovlašćenja po američkom zakonu da utvrdi da se Rusija ne ponaša u dobroj veri i da uvede dodatne sankcije“, rekao je.

Kijev nikada nije imao poverenja da Tramp može obezbediti povoljan mirovni sporazum. Umesto toga, ukrajinski zvaničnici su se dugo nadali da će predsednik SAD postati frustriran zbog tvrdoglavog ruskog predsednika, što bi Trampa navelo da ih podrži direktnije i konkretnije.

Oni ne veruju da će Putin pristati ni na šta manje od potpune ukrajinske kapitulacije – osim ako na to ne bude primoran vojnim sredstvima.

Tramp, s druge strane, izgleda misli da može nagovoriti Putina na pošten sporazum pretnjom o neograničenom ekonomskom ratu.

Govorio je o tome još u januaru, kada je na mreži Truth Social napisao:“Možemo to rešiti lakim putem ili teškim putem – a laki put je uvek bolji“, direktno se obraćajući Putinu. Takođe je rekao da je spreman da uvede tarife i dodatne sankcije Rusiji, ako ruski predsednik ne pristane da pregovara o okončanju rata.

To je bilo pre pet meseci.

Ali nema dokaza da će takve pretnje uroditi plodom. Pretpostavka Trampovog tima da se ruski revanšista može naterati na pregovore iz ekonomskih razloga deluje krajnje sumnjivo.

Ranije ove godine, analitičari Andrea Kendal-Tajlor i Majkl Kofman tvrdili su da Putin nema stvarne podsticaje da prekine rat, jer je prešao tačku bez povratka.

„Rat je učvrstio Putinovu odlučnost i suzio mu manevarski prostor. Nema povratka: Putin je već preoblikovao rusko društvo, ekonomiju i spoljnu politiku kako bi Kremlj bio u boljoj poziciji za obračun sa Zapadom“, napisali su.

„Rat je postao mehanizam za prelivanje bogatstva ka siromašnim regionima Rusije, a mnoge ekonomske elite su prešle u odbrambeni sektor da bi iskoristile unosne prilike. Te elite su se sada već prilagodile trenutnoj konfiguraciji sistema, što im omogućava ne samo da prežive, već i da profitiraju“, naveli su.

Istina je da ruska ekonomija pokazuje znake visoke inflacije, nedostatka radne snage i prevelike zavisnosti od državne potrošnje. Ali, zahvaljujući kineskom i drugim azijskim tržištima, rasprostranjenom zaobilaženju sankcija i zameni uvoza domaćom proizvodnjom, zemlja je podnela ekonomske posledice rata znatno bolje nego što se očekivalo.

U međuvremenu, otkako je rat počeo, zapadni lideri su verovali da će sankcije i ekonomski bol naterati Rusiju na popuštanje – samo da bi tu iluziju više puta izgubili. Ni istorija međunarodnih kolektivnih sankcija ne uliva mnogo nade.

Sankcije se koriste sve češće – naročito od 1920-ih – ali sa prilično mešovitim rezultatima.

„Dok se upotreba sankcija povećava, njihova verovatnoća uspeha opada“, napisao je istoričar sa Kornel univerziteta, Nikolas Malder, u svojoj knjizi „Ekonomsko oružje: Uspon sankcija kao sredstva modernog rata.“

Prateći razvoj sankcija kao sredstva prinude posle Prvog svetskog rata – sa ciljem da se spreče ratovi ili brzo zaustave – Malder je naveo: „Najuspešnije sankcije u međuratnom periodu, protiv Jugoslavije 1921. i Grčke 1925, zasnivale su se na pretnji, a ne na stvarnoj primeni“.

Osim ta dva slučaja, rezultati sankcija su prilično slabi kada je reč o sprečavanju ratova, njihovom skraćenju ili izazivanju promene režima. Štaviše, što se više koriste, to su manje verovatno da će uspeti.

Dakle, iako Tramp možda nestrpljivo želi mirovni sporazum – koji bi mu omogućio da se pozabavi većim ciljem, obnovom odnosa s Rusijom – pretnje ili uvođenje sankcija verovatno neće doneti željeni efekat. Da li će ga to naterati da preduzme odlučnije korake? Za sada, ima malo znakova da je to slučaj.