Godina sa Dodikom otvorila jedan paradoks

Sudnica Suda Bosne i Hercegovine u protekloj godini pretvorila se u prostor obračuna ne samo s jednim političarem, nego sa čitavim konceptom osporavanja visokog predstavnika i državnog poretka.

Odgovor Banjaluke bio je pokušaj da se presuda „poništi“ političkim odlukama u Narodnoj skupštini Republike Srpske (NSRS) i stvaranjem slike progona kompletnog rukovodstva entiteta. Zbog toga protekla godina izgleda manje kao pad jednog lidera, a više kao sudar dve vizije suvereniteta, u kojem Šmitove i presuda Dodiku stoje nasuprot neustavnim zakonima NSRS i narativu o „političkim poternicama“.

„Godina je ovo koja je zaustavila život i zarobila politiku, pravosuđe, medije, građane kroz sudski proces Miloradu Dodiku“, kaže politička analitičarka iz Banjaluke Tanja Topić, konstatujući da nažalost pouka nije izvučena.

Od Šmitove odluke do presude

„Dobili smo političke aksiome: Dodik i posle Dodika – zapravo, da ga presuda kojom mu je zabranjeno političko delovanje na šest godina nije omela da bude ’predsednik svih ’predsednika’, da je pravosuđe pod vidljivom političkom kontrolom. Kada to nije, ignoriše vladavinu prava, baš kao i političari“, kaže Topić.

Krivični postupak protiv Dodika rezultat je intervencija Kristijana Šmita. Izmene Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine uvele su posebno delo neizvršavanja odluka visokog predstavnika i podrivanja ustavnog poretka, a upravo je na toj normi podignuta optužnica zbog potpisivanja ukaza kojima je Dodik „oživljavao“ zakone koje je OHR već suspendovao.

Sud BiH je u presudi eksplicitno potvrdio da je Šmit zakonit visoki predstavnik i da su njegove odluke obavezujuće, odbacivši tezu o „nelegalnom Nemcu“ i stavljajući težinu krivične odgovornosti na svesno ignorisanje tih akata.

Pravosnažna presuda u avgustu – godina zatvora koja je otkupljena i šest godina zabrane obavljanja javnih funkcija, formalno je označila Dodikov pad sa mesta predsednika RS.

Kontranapad

Umesto da se nakon presude sistem stabilizuje, NSRS pokreće politički i normativni kontranapad. Na hitnim sednicama usvaja paket zakona kojima pokušava da izgradi paralelni pravni sistem u kojem Šmit i državni nivo „ne postoje“. Donose se akti o neprimenjivanju odluka institucija BiH i visokog predstavnika na teritoriji RS, o „stranim agentima“ među nevladinim organizacijama, o posebnom Visokom sudskom i tužilačkom savetu RS i o drastičnom kažnjavanju „podrivanja ustavnog poretka RS“.

Ti zakoni bili su u suštini pokušaj da se presuda Dodiku i Šmitove odluke politički ponište: ako se entitet proglasi jedinim nosiocem nadležnosti, onda se i kršenje Šmitovih odluka prikazuje kao odbrana, a ne kao zločin.

Ipak, Ustavni sud BiH proglasio je neustavnim i stavio van snage kompletan paket zakona koje je NSRS donela nakon presude Dodiku, naglašavajući da se njima direktno ugrožava hijerarhija pravnog poretka i suverenitet države. Zakoni o „stranim agentima“ ocenjuju se kao nespojivi s evropskim standardima, a oni kojima se uspostavlja entitetsko Visoko sudsko i tužilačko veće (VSTS) i isključuje primena državnih propisa tretiraju se kao pokušaj faktičkog otcepljenja u pravnoj sferi.

Time se na institucionalnom nivou zatvorio krug: Šmit interveniše, Sud BiH presuđuje, NSRS odgovara zakonima, a Ustavni sud te zakone briše kao da nikada nisu postojali. Međutim, politička posledica ostaje, jer svaki taj krug hrani narativ o trajnom političkom sukobu unutar BiH.

Poternice i kriminalizacija rukovodstva RS

U toj eskalaciji Sud BiH raspisao je međunarodnu poternicu za Dodikom, predsednikom NSRS i još nekim funkcionerima RS. Čak i kada je Interpol odbio zahtev za izdavanje crvene poternice, uz obrazloženje političke dimenzije slučaja, sama činjenica da se entitetski vrh formalno nalazi pod zahtevom za međunarodnom potragom, podiže krizu na novi nivo.

Dodik tada narativ o „političkom procesu“ spaja s tezom o „lovu na rukovodstvo RS“, pokušavajući presudu i Šmitove odluke da predstavi ne kao pitanje vladavine prava, nego kao koordinisani pokušaj disciplinovanja čitavog entiteta.

Dodikova Stranka nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) na kraju pristaje na dogovor. Raspisivanjem prevremenih izbora i izborom Siniše Karana za predsednika RS, vlast demonstrira da i bez Dodikovog potpisa na aktima može da nastavi isti politički pravac. Šmit i sudovi su ga srušili s funkcije, ali ne i iz političkog centra. Vetar u leđa usledio je nakon američke intervencije.

Ukidanje sankcija

Ukidanje američkih sankcija Dodiku došlo je nakon što je povukao najveći deo onoga čime je mesecima pretio – odustajanja od funkcije predsednika RS i normativnog udara na državu. Stejt department je vrlo jasno vezao skidanje sa „crne liste“ za odluke NSRS da povuče sporni paket zakona, kojim se osporavao rad državnih institucija i visokog predstavnika.

Dodik je popustio upravo tamo gde je ranije crtao „crvene linije“, a analitičari i deo opozicije u RS to vide kao svojevrsnu političku trgovinu.

„Put ka Evropskoj uniji zakovan je između dogovora američke administracije i Dodika, dok je „RS spremna za pregovore sa EU“. Reforme blokiraju upravo oni koji se samopromovišu u najveće zagovornike EU, istovremeno deleći trampovske kvazivrednosti prema kojima predviđaju evropski krah. I kad se sve to sabere možemo poželeti samo jedno – ne ponovilo se“, zaključuje Topić.

Na kraju, Dodik pokušava da ukidanje sankcija prikaže kao potvrdu da je bio u pravu, ali hronologija pokazuje suprotno. Tek kada je NSRS odustala od najradikalnijih zakona, a on prihvatio da više neće biti predsednik RS, Vašington je poslao signal da je spreman na „novi početak“.

Transformacija

„U tom smislu, povlačenje zakona i sankcija otkriva koliko su njegove ranije pretnje – o raskidu sa BiH, ignorisanju Šmita i nepriznavanje suda – ograničile kombinacija presude, institucionalnog pritiska i međunarodne izolacije, pa je politički opstanak na kraju morao da bude plaćen tihim povlačenjem pred onim što je najavljivao da nikada neće prihvatiti“, kaže novinar Goran Dakić.

Pravosnažna presuda, jednogodišnja (otkupljena) zatvorska kazna i šestogodišnja zabrana obavljanja javnih funkcija objektivno predstavljaju najteži institucionalni udar na Dodika od početka njegove karijere i formalni pad sa funkcije predsednika RS.

Ipak, izbor Karanа i održavanje SNSD-a na vlasti pokazuju da se Dodikov uticaj nije urušio, već transformisao – iz direktne izvršne funkcije u ulogu neformalnog centra moći iza scene. Godina presude tako otvara paradoks – pravna država demonstrirala je da može da procesuira najmoćnijeg političara u entitetu, ali politička realnost pokazuje da sistem u kojem je Dodik ključni arhitekta i dalje funkcioniše, samo s drugim imenom na zvaničnoj listi.