Foto: EPA/ANDREJ ČUKIĆMože li Dijana Hrka, majka mladića koji je poginuo u padu železničke nadstrešnice u Novom Sadu, svojim štrajkom glađu učiniti ili dovršiti ono što studentima i opoziciji ne uspeva već godinu dana – srušiti Aleksandra Vučića? Hoće li jedna krhka žena svojom životnom mukom presuditi bezobzirnom srpskom despotu.
Naime, Dijana Hrka podigla je svoj šator nedaleko od režimskog šatorskog naselja, tzv. Ćacilenda, pokraj Skupštine i nedaleko od Vučićeva ureda te počela štrajk glađu tražeći pravdu za svog sina Stefana, ali zapravo je otpočela novu fazu antivučićevske pobune. Krenula je sama u očajničku borbu protiv Vučićevih ludih vetrenjača jer sve ovo što se dosad događalo nije dalo rezultate. Na beogradskim su ulicama zbog poteza Dijane Hrke počeli haotični sukobi protivnika i simpatizera Aleksandra Vučića, pišehrvatski Jutarnji list.
To više nisu ni protesti, nego više nalikuju na pijane sukobe na seoskim svadbama, barem se tako čini prema brojnim snimkama koje kruže društvenim mrežama. Srbija je u potpunom metežu. Hrka ne želi studente, oni ne žele opozicijuu, opozicija ne želi zajedno, a Vučić neće otići mirno, niti to namerava.
Ne preza se ni pred čim, nivo nasilja i nestrpljenja kod obe strane je u porastu, a reakcije „ćacija“ prema Dijani Hrki prelaze apsolutno sve nivoe dobrog ukusa i ljudskosti. Među ostalim, pevaju joj „Pošla majka sina da potraži“.
No, grčeviti i samoubilački potez Dijane Hrke nije ostavio Vučića ravnodušnim. Otkazao je svoj najavljeni protivskup u Novom Sadu za ovaj vikend jer mu trebaju ljudi da kontroliše Beograd. Stalno priželjkuje pobedonosni dolazak u Novi Sad, ali ga tamo nije bilo već godinu dana, a i sad je to, eto, odložio. Ipak nema toliko stranačke logistike i ne može prikupiti toliko sledbenika da ih može rasporediti na više skupova, a sada su mu u Beogradu ipak potrebniji, pa je i on pribegao onim istim Miloševićevim „adutima“ – Srbima s Kosova, kao poslednjoj šansi za očuvanje režima, odnosno sebe. Srbi s Kosova dovedeni su pred Skupštinu da pomute račune Dijani Hrki, ženi koja više nema šta izgubiti, i onima koji u njoj vide novi simbol otpora i zamašnjak za nove proteste.
No, pitanje je je li Srbija ušla u kulminaciju bunta ili će i ovo završiti kao svi dosadašnji velebni antivučićevski skupovi – samo najavom novih okupljanja. Svi u Srbiji gube živce. I Vučić i antivučićevci. Situacija bi mogla izmaknuti kontroli, ali kako smo već puno puta ponovili, prošlo je nekoliko kulminacija bez rezultata, pa bi mogla i ova, iako se čini da su se događaji radikalizizovali.
Studenti su svesni da je prošla cela godina, a Vučić je još tamo gde je bio i pre, premda svi uveravaju da je nagrizen. Stoga Vučić traži eskalaciju, uveren da će ga policija i vojska podržati (u njih se ufao i Slobodan Milošević, pa su ga u sudbonosnom trenutku ostavili) jer valjda misli da tada može srediti stvar, a i iz radikalnih srpskih prorežimskih krugova stižu mu i takve „preporuke“.
Tako i jedan od notornih velikosrpskih ekstremista Miša Vacić poručuje da „treba sprečiti srpski Majdan svim sredstvima, pa makar imali i Tiananmen na delu“, kako je napisao na svom X profilu. Režim je potpuno spreman na to. Vučić teško da će prezati od bilo kakvog nasilja i represije kako bi očuvao sebe na vlasti.
Poziva se na hapšenja, a ratni zločinac Vojislav Šešelj, jedan od glavnih ljudi Vučićeva režima, u elementu je, nikad življi i agilniji. Čini se kao da se može dogoditi ili Tiananmen ili juriš na Andrićev venac ili opet – ćorak.
No, tu se opet postavlja ono važno pitanje – što ako Vučić i padne, a ništa se ne promeni? To je glavna tema ovog novog talasa pobune. Srbija bi se trebala „moldavizirati“ ili svoje proteste jasno usmeriti prema evropskim vrednostima kao što se događa u Gruziji, odnosno trebala bi jasno pokazati da rušenje i pad samog Vučića nije i ne može biti rešenje za sve probleme koji su se nagomilali u poslednjih četrdesetak godina, nego da se treba suočiti s tom prošlošću, ponuditi alternativu i promeniti ideologiju „srpskog sveta“ kojom plaše regiju.
Imaju iskustvo s padom Slobodana Miloševića kojemu, čini se, mnogi u Srbiji ni danas ne zameraju ratove, nego poraze u njima. Zato im se dogodio i događa Vučić. Studenti – dobar ili nemali deo njih jer su ipak heterogena skupina – govorili su da ne izlaze sa zastavama EU na proteste jer iz Brisela nisu dobili nikakvu podršku niti su oni osudili Vučića.
No, sada je stiglo, u nizu, nekoliko vrlo oštrih i odlučnih briselskih odluka i rezolucija o stanju u Srbiji i osuda Vučića, ali studenti i dalje ne ističu proevropske stavove, nego viču provučićevcima „Šiptari“ i „Kosovo je srce Srbije“, a ovi njih časte da su „ustaše“.
Kako piše bosanskohercegovački analitičar Dragan Bursać, sve dok Srbija pokušava demokratiju upakirati u ćirilicom izvezenu mitru, ništa se neće promeniti. Vučić će ostati jer nije on samo predsednik – on je simptom. On je metastaza jedne moralne bolesti koja traje predugo, odavno pre njega.
On je proizvod ideologije koja se nije pokajala, koja i danas, u 2025. godini, sanja pobedu u izgubljenim ratovima. Ne može se menjati režim, a ne menjati ideologija. Ne može se tražiti Vučićeva smena, a njegovati četništvo i svetosavlje. Ne ide to! A najavljeni izbori toliko su daleko i imaginarni da ih više malo ko ozbiljno i spominje.
Tako se žrtva i tegoba koju podnosi Dijana Hrka može izgubiti u košmaru i bezidejnosti koja je zahvatila Srbiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
