Reporter Danasa u Moldaviji: Moldavci se boje da su sledeći na redu Rusije, periferija Kišinjeva siva i zagađena

Većina kamiona ima ukrajinske registarske oznake: jedini put koji vodi iz Rumunije do Ukrajine prolazi kroz Moldaviju; kamioni koji idu iz Rumunije do Izmaila, najvažnije ukrajinske luke na Dunavu, moraju obavezno da prođu ovuda.

Reni, prvi ukrajinski grad posle granice, nalazi se na manje od 5 kilometara od rumunsko-moldavske granice.

Otkako je počela ruska agresija na Ukrajinu, ovaj uski pojas zemlje Moldavije jedan je od najprometnijih u Evropi. I u Rumuniji i u Moldaviji granična policija detaljno proverava prtljag svih putnika u tranzitu, a vreme čekanja za ulazak u Moldaviju je veoma dugo.

Deportacija

Čovek koji me vozi od rumunskog do moldavskog kontrolnog punkta veoma je pričljiv.

Nije dozvoljeno preći granicu peške, pa sam morao da stopiram, i ovaj čovek, Ukrajinac koji vozi putnike sa aerodroma u Bukureštu do Kišinjeva, bio je ljubazan i pustio me je u svoj prazan kombi.

Moldavskom policajcu čovek poverava da sam ja novinar. Počinju provere: legitimacija novinara, pasoš, kofer. Graničar naređuje vozaču da parkira kombi kako ostali vozači ne bi dalje čekali i nestaje u zgradi granične policije koja ima oljuštene zidove.

Kada se pojavio, posle deset minuta, obaveštava me da ne mogu da uđem u Moldaviju jer nisam akreditovan kod Ministarstva informisanja u Kišinjevu. Protestujem, imam evropski pasoš, prijatelje u Moldaviji i nameravam samo da ih posetim, a onda, za nekoliko dana, da nastavim putovanje u Ukrajinu.

Policajac ne želi da čuje nikakav razlog, insistira da moram da se vratim u Rumuniju. Odbijam i odgovaram da će morati da upotrebe silu, ako zaista žele da me vrate u Rumuniju. Noć je, hladno je, ali sam spreman da prenoćim na otvorenom ako treba. Nazad nema.

Graničar se vraća u zgradu sa oljuštenim zidovima i posle nekoliko minuta izlazi u pratnji drugog graničara. Zbog luksuzne uniforme koju nosi, shvatam da je u pitanju službenik višeg čina. Usled mraka ne mogu dobro da vidim odlikovanja na uniformi: granični prelaz je slabo osvetljen i nalazi se iza svetlosnog konusa koji reflektori projektuju na put. Oko nas neprestano obilaze psi lutalice i mašu repom tražeći hranu.

Graničar me obaveštava da mi dozvoljava da uđem u Moldaviju, ali imam sat vremena da napustim zemlju; granica sa Ukrajinom je blizu, moram što pre da stignem tamo, graničari me čekaju.

Pričljivi vozač uzvikuje: „A kuda da ide ovaj jadnik? Šta da radi u Ukrajini u ovo vreme, uskoro počinje policijski čas…”.

Graničar odgovara: „To je njegov problem, uvek može da se vrati nazad. Već smo javili našim kolegama na renijskom kontrolnom punktu. Vozi ga tamo, blizu je. Ako mu se ne sviđa, može da se vrati u Italiju, u Švajcarsku ili u Srbiju, nije mi jasno ni odakle je tačno ovaj lik. A gde si naučio moldavski?”, pita me iznerviran.

„U Rumuniji, u Krajovi”, odgovaram neljubaznim tonom. Graničar me iznervirano gleda, okreće se i nestaje negde u tami, bez pozdrava. Vozač i ja vraćamo se u kombi i krećemo prema granici.

Moj saputnik ne govori, oseća se krivim. Ja pokušavam da spustim napetost, kažem mu da je na kraju krajeva ispalo onako kako sam želeo, da idem u Ukrajinu.

„Zar toliko želiš da vidiš rat?”, pita me tužan i zabrinut. Ne odgovorim ništa. Prolazimo pored nepreglednog niza kamiona koji zauzimaju desnu traku i čekaju da uđu u Ukrajinu. Stižemo na granični prelaz, srdačno pozdravljam svog drugara i prelazim granicu peške; dalje, prašnjavim putem, samo tišina i mrak.

Policijski čas je počeo, kamioni koji dolaze iz Izmaila ugasili su motore, a vozači već spavaju. Do zore ovde niko ne mrda. U daljini vidim prigušena svetla: gostionica. Ulazim, neke kamiondžije jedu i piju. Gostioničar kaže da ima i slobodnu sobu; ne moram da prenoćim na hladnoći. U cenu je uključen i tanjir boršča: čini mi se da je najbolji boršč koji sam jeo u životu.

Nazad u Moldaviju

Posle nedelju dana provedenih u Ukrajini, uspevam da se vratim u Moldaviju. U međuvremenu sam imao priliku da putujem između Renija, Izmaila, Odese, pa nazad u Besarabiju, do Tarutina, do sela Serpneva, gde se završava Ukrajina i počinje Moldavija.

Prelazim granicu sa Svetlanom Kruk, lepom i veoma inteligentnom damom koja je posle ruske agresije odlučila da ne napusti Ukrajinu i nastavlja da ulaže u svoja ugostiteljska preduzeća u Besarabiji.

Policajci su veoma ljubazni, znaju Svetlanu, svi je vole u ovim krajevima; izgleda da sam ovaj put i ja dobrodošao u Moldaviji.

Neasfaltirani put koji vodi do Tvrdice tvrdoglavo prati državnu granicu, obeleženu nasipom i nekoliko gvozdenih stubova. Ukrajinski prijatelji koji su me čekali na granici i koji me vode u Tvrdicu, mali grad na jugu Moldavije, opravdavaju ponašanje policajaca koji su me izbacili prošle nedelje iz zemlje: „Oni se plaše, u pitanju je strah koji se ponekad graniči sa paranojom” – kaže A. L. – „ali je apsolutno opravdan.

Moldavci se boje da su sledeći na redu: ako bi Rusija probila na jug i stigla do Mikolajiva i Odese, ruske trupe bi stigle do Tiraspolja za manje od jednog dana.” Tačno je: Pridnjestrovlje, region istočno od reke Dnjestar, proglasilo je nezavisnost 1990. godine; nakon kratkog, ali krvavog rata, koji je brojčano nadjačana moldavska vojska vodila protiv pridnjestrovskih trupa koje su podržavale Rusija i Ukrajina, Kišinjev je izgubio kontrolu nad regionom.

Pridnjestrovlje, uprkos tome što ga nije priznala nijedna država u svetu, de fakto se odvojilo od Moldavije. Nakon povlačenja iz Hersona, čini se da je ruska vojska daleko od Tiraspolja, ali Kremlj ima drugo oružje da savije Kišinjev: pre svega energetsko, s obzirom na to da Moldavija u potpunosti zavisi od ruskog gasa.

Rumunija pokušava da pomogne svom susedu najbolje što može, ali neće moći da pokrije potrebe cele zemlje. Sem toga, Pridnjestrovlje, čak i ako dobija gas iz Moskve po dobroj ceni, ima ogromne dugove prema Rusiji zato što dugo nije plaćala račune, a Putin, koji mudro nikada nije priznao vladu u Tiraspolju, zahteva da Kišinjev umiri taj dug. Na ovaj način, Putin stavlja pod pritisak proevropsku i prozapadnu Vladu u Kišinjevu.

Predsednica Republike Maja Sandu pripada Stranci akcije i solidarnosti, koja ima apsolutnu većinu u Narodnoj skupštini. Sandu je obećala da će reformisati pravosuđe i približiti Moldaviju Evropskoj uniji. Međutim, predsednica ima mnogo neprijatelja, počev od bivšeg predsednika Igora Dodona, kojeg je i sama Sandu pobedila na predsedničkim izborima 2020. Finansiran i podržan od strane Rusa, Dodon, zajedno sa oligarhom Ilanom Šorom, sekretarom Šor partije, organizuje sastanke protiv Vlade i podstiče narodno nezadovoljstvo zbog sve većeg siromaštva i ekonomske krize.

Sem toga, među samim Moldavcima, koji predstavljaju 75 odsto ukupnog stanovništva države, postoje jake tenzije između onih koji žele ujedinjenje sa Rumunijom i separatista koji bi da Moldavija ostane samostalna država.

Na jugu, Gagauzi, pravoslavni narod turkijskog porekla, žele veću autonomiju i takođe su spremni da zatraže pomoć Moskve kako bi je dobili. Krajem jula u Gagauziji održane su velike demonstracije protiv Maje Sandu i centralne vlasti, na kojima su skandirane parole poput „Rusija je uz nas!” i „Dole Sandu!”.

Rastuća cena plina, inflacija koja je dostigla nivo od 30 odsto i izbeglička kriza opterećuju Vladu, koja do sada nije ispunila obećanja, posebno ona koja se odnose na reformu pravosuđa: oligarsi su na slobodi i na strani su Moskve; Igor Dodon je u kućnom pritvoru zbog korupcije, ali je njegova moć i dalje ogromna i njegov uticaj se oseća. Za Kišinjev predstoje zaista teška vremena.

Tvrdica i Gagauzija

Tvrdica je grad koji se nalazi na obroncima niskog brda i većina stanovništva govori ruski. Grad je uglavnom naseljen Bugarima, ali i Moldavcima, Gagauzima i Rusima, a Tolstojev jezik služi kao lingua franca.

Mnoge kuće, koje su napustili Moldavci koji su emigrirali (25% BDP-a Moldavije je rezultat doznaka onih koji rade u inostranstvu), sada su naseljene ukrajinskim izbeglicama.

„Šta da kažem, čekamo da se rat završi” – kaže Dmitrij, 35-godišnji zidar bugarske nacionalnosti – „navikli smo da živimo zajedno i u miru. Sukob u Ukrajini narušava ravnotežu, ne bih želeo da i ovde dođe do sukoba.”

Situacija je trenutno prilično mirna i nedavne pobede ukrajinske vojske smirile su, bar za sada, noćne more u vezi sa mogućom ruskom invazijom.

„To ne znači da Rusija ne vrši pritisak na nas drugim sredstvima, pre svega energetskim ucenama. U Tvrdici često nestaje struja, a troškovi gasa i uglja vrtoglavo rastu. Snalazimo se najbolje što možemo, skupljamo drva, kupujemo ugalj, kad ga ima u prodavnicama, i nekako će se završiti i ova zima”, zaključuje Dmitrij.

Komrat je udaljen samo nekoliko kilometara od Tvrdice i glavni je grad Gagauzije. Ljudi ovde uopšte nemaju želje da pričaju o ratu. Opštinska uprava organizuje mnoge festivale i kulturne aktivnosti koje ističu osobenosti gagauške kulture i gagauškog jezika, koji je turkijski idiom.

Gagauzi su oduvek živeli na ovim prostorima. Komrat je bio glavni grad Republike Gagauzije, proglašene 1991. nakon raspada SSSR i integrisanja u Republiku Moldaviju 1994. Gagauzi su jedan od retkih naroda ovog područja koje je podržavao do kraja postojanje SSSR, i ovo iz nekoliko prostih razloga: pošto nikada nisu imali priliku da formiraju autonomnu državu, smatraju da je bolje da prestonica kojoj moraju da se potčine bude što dalje od njihovih teritorija; sem toga, Kremlj je ovom malom stanovništvu uvek garantovao izvesnu autonomiju, dok se Kišinjev uvek plaši da će Gagauzi slediti primer Pridnjestrovlja.

I centralna vlast Moldavije garantuje autonomiju ovom stanovništvu, ali samo zato što strahuje od narodnih pobuna; u svakom slučaju, Gagauzi se ne osećaju potpuno slobodnim u Moldaviji.

Većina njih je protiv ulaska zemlje u EU i žele bliže odnose sa Rusijom. Odbornik Autonomne Republike Gagauzije, koji želi da ostane anoniman, objašnjava zašto: „Ako Moldavija uđe u EU, mi Gagauzi smo spremni da tražimo nezavisnost, čak i uz podršku Moskve. Šta nam je dala Moldavija sa svojim potpunim otvaranjem ka tržišnoj ekonomiji koju nameće Zapad? Ništa, mi smo samo jeftina radna snaga, i mi i Moldavci i Rumuni koji ovde žive. U SSSR nam je bilo bolje! Živeli smo sa malo para, ali dostojanstveno; nismo bili prinuđeni da emigriramo da bismo našli posao. U Pridnjestrovlju se bolje živi nego u Moldaviji, tamo još postoji socijalistički sistem socijalne zaštite, a Rusija donira ogromna novčana sredstva. Kišinjev nam nikad ne bi dao toliko novca kao Moskva…”

Kišinjev

Naš sagovornik iz Komrata nije u potpunosti u krivu kada kaže da je Moldavija osiromašila nakon raspada SSSR.

O tome svedoči i glavni grad Kišinjev, posebno njegova periferija, siva od betona i zagađena; prostor u blizini autobuske stanice podseća na scene iz filmova mađarskog reditelja Bele Tara: gomilaju se kombiji i taksiji za svaku destinaciju, ljudi nelegalno prodaju polovnu odeću ili voće ubrano sa drveta u svojoj bašti, oni koji imaju auto odjednom postaju taksisti.

Prosjaci mole putnike u redu na blagajni, a pijanice se teturaju između prodavnica pića i trotoara. Sveprisutni psi lutalice traže hranu i njuškaju prolaznike. Natpisi menjačnica svetlucaju svuda, kod njih je moguće kupiti moldavske i rumunske leje, dolare, evre, ukrajinske grivne, ruske rublje.

Jedan taksista čeka mušterije na izlazu gradske pijace, gleda u prolaznike i uzvikuje: „Ovde ima svega, ljudi svih nacionalnosti, Rusa, Ukrajinaca, Moldavaca, Gagauza! Zašto bismo stali na stranu Zapada ili Rusije? Zapad i Rusija treba da uzmu primer Moldavije, da dođu ovde da nauče kako da žive zajedno i u miru. Gospodari sveta mogu da ratuju koliko hoće: ovde moramo da živimo zajedno i u budućnosti, pa bilo bi bolje da se među sobom odmah dogovorimo. Sada bi da eliminišu ruski jezik, naša vlast forsira moldavski. Koja besmislica! Vidite, ja sam Moldavac i govorim moldavski i ruski. Ruski je lingua franca, onaj koji svi razumemo, zašto bismo se trudili da ga zaboravimo? Moramo da ga zadržimo. Rusi jesu imperijalisti, ali jezik nije kriv. Šta da radimo, da svi napustimo ruski i da učimo engleski? Ne, hvala! Zahtevam da moja deca ovde govore moldavski i ruski! Naravno, kada odu u svet govoriće engleski, ali ne smeju da izgube ruski jezik! Svi bismo bili kulturno siromašniji ovde u Moldaviji bez ruskog jezika!”.

Aleksanderfeld

I u Aleksanderfeldu, selu na jugu Moldavije, koje se nalazi u Kahulskoj oblasti, ruski je lingua franca.

Aleksanderfeld je tipično besarabijsko selo: u sredini bulevara nalazi trotoar sa dva reda platana i klupicama, tako da sredina bulevara izgleda kao park. Duž bulevara se nalaze kuće, dvospratnice sa kosim krovovima, baštama i povrtnjacima. Neki ljudi uzgajaju i kokoške i zečeve. Kokoške često izlaze na ulicu, kljucaju semenke na ivici prašnjavog puta, ali se vraćaju u dvorište čim čuju da dolazi auto. Oko sela su polja pšenice i suncokreta.

Ovde živi 14 nacionalnosti, a selo koje sada ima oko 1300 stanovnika osnovali su Nemci 1907. godine. Te iste Nemce je Staljin proterao u Sibir na kraju Drugog svetskog rata. Jedinstven slučaj u istoriji Nemaca Besarabije: otišli su sami osnivači naseljenog centra, a ne njihova deca ili unuci. Izbeglice su zamenili Moldavci, Rusi, Gagauzi i Ukrajinci koji su izgubili svoje domove tokom rata. Sada u Aleksanderfeldu postoji muzej koji čuva predmete koje su ostavili prvi stanovnici sela.

U zgradi mesne zajednice, predsednica gospođa Ljubov Arnautova, razgovara sa profesorom Aleksandrom Prigarinom iz Odese, koji zajedno sa svojim studentima sprovodi etnološko istraživanje u Besarabiji.

Otvorena i ljubazna, gradonačelnica priča svoju priču: „Rođena sam u Ukrajini, u Izmailu; moji roditelji su pobegli u Sibir, u Tomsk, za vreme Drugog svetskog rata, da izbegnu borbe koje su na ovim prostorima bile žestoke. Ja sam rođena u Tomsku. Vratili smo se u Izmail posle nekoliko godina, ali naše kuće više nije bilo; našli smo slobodnu kuću ovde, u Aleksanderfeldu, i odmah smo se preselili. Tih godina su Nemci koji žive u Ukrajini polako napuštali koncentracione logore, tražili da se presele u Nemačku, ili su ih oterale sovjetske vlasti; u svakom slučaju, morali su da prođu kroz Besarabiju, jer je nemački konzulat bio u Odesi. Nemci su često u Aleksanderfeldu čekali ishod svog zahteva za premeštaj u Nemačku, u kućama nekoliko preostalih sunarodnika ili u praznim kućama. Onda, jednog dana, tokom pedesetih, više se nisu videli, svi su otišli. Bili su to dobri ljudi, seljaci, i pre svega zanatlije, prerađivali su gvožđe i drvo, bili su dobri i neumorni radnici. Platili su za greške nemačke vladajuće klase, oni koji nikada pre rata nisu ni bili u Nemačkoj.”

I tamo, u takozvanoj matici, ubrzo su shvatili da su stranci. Gospođa Alina, koja je otišla pedesetih godina prošlog veka i vraćala se u Aleksanderfeld svakog leta do svoje smrti, gorko je požalila što je napustila zemlju. „Mislim da su se i drugi Nemci pokajali” – tvrdi Ljubov – „i naša je dužnost, sada, da očuvamo sećanje na osnivače ovog sela.”

Dok predsednica govori, svetlo se iznenada gasi, a većnica ostaje u mraku: rat u Ukrajini, nedostatak gasa i zastareli elektrodistributivni sistem otežavaju snabdevanje strujom, a samim tim i vodom – koja stiže do kuća zahvaljujući pumpama koje je iz dubine zemlje izbacuju na površinu, a koje nestaje po nekoliko sati dnevno. Stanovnici su, međutim, navikli na to i ne žale se; predsednica priskače u pomoć svakom kome je potrebno, uvek je na raspolaganju i juri s jednog kraja na drugi da reši probleme svojih sugrađana.

Ljubov je veoma aktivna i veoma je voljena među stanovnicima Aleksanderfelda, koji, izgleda, žele da održe, naročito u ovim teškim vremenima, duh zajedništva koji je oduvek bio glavna karakteristika Besarabije.