„Ponizno dodvoravanje najvažniji kriterijum“: Zašto je Tramp okupio tim nesposobnih ulizica?

Međutim, to je ništa u poređenju sa postupcima Emila Bovea, Trampovog novog kandidata za Apelacioni sud SAD za treći okrug, koji je navodno rekao svojim podređenima u Ministarstvu pravde da bi trebalo da „razmisle o tome da sudovima kažu ‘jebite se'“ i ignorišu svaku sudsku odluku kojom se blokira planirani let za deportaciju.

Tu je i Bili Long, bivši aukcionar i republikanski kongresmen, koga je Tramp nominovao i koji je potvrđen pre manje od dva meseca za direktora Poreske uprave (IRS), iako ima „malo znanja o poreskoj politici, osim što je promovisao poreski kredit prepun prevara“.

Long je već smenjen nakon sukoba sa ministrom finansija, Skotom Besentom. Long je bio šesta osoba koja je ove godine vodila IRS, ukazuje u analizi za Gardijan Robert Rajh, bivši američki ministar rada i profesor javne politike emeritus na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji.

Ne zaboravimo ni EJ Antonija, kojeg je Tramp upravo nominovao da vodi Biro za statistiku rada, nakon što je otpustio dosadašnju šeficu Eriku MekEntarfer zbog razočaravajućeg izveštaja o zaposlenosti ranije ovog meseca.

Antoni je prava retkost – ekonomisti s desnice, kao i iz mejnstrima, oštro su ga kritikovali zbog neznanja, nedostatka principa i nesposobnosti.

Nedavno je slavio činjenicu da je „sav neto rast zaposlenosti u protekloj godini pripao osobama rođenim u SAD-u“.

Još nisam ni pomenuo ogromnu nesposobnost Trampovih kandidata za kabinet, poput Pita Hegseta, Pam Bondi, Kaša Patela, Roberta F. Kenedija Mlađeg i Kristi Noem.

Kako objasniti uspon tolikog broja nesposobnih i nečasnih ljudi?

Lako. Oni nikada ne bi uspeli zahvaljujući sopstvenim zaslugama. Čim bi njihova nesposobnost postala očigledna – što bi se verovatno desilo već pri prvom poslu koji zahteva određeni nivo inteligencije i integriteta – bili bi otpušteni.

Tako su naučili da, kako bi bili nagrađeni unapređenjima, novcem i moći, ne mogu da se oslone na uobičajene mehanizme prepoznavanja dobrog rada. Ako žele da postignu nešto u životu, moraju da postanu ulizice, pudlice i poltroni.

Moraju da se prikače za nekoga kome je lojalnost važnija od integriteta ili kompetencije, za osobu kojoj je ponizno dodvoravanje najvažniji kriterijum za zapošljavanje i napredovanje – idealno, za nekoga ko ne zna da razlikuje servilnog poltrona od kompetentnog savetnika.

Tu stupa Tramp.

Istorija je prepuna ruševina diktatura koje su privlačile i promovisale nesposobne ljude bez talenta i integriteta.

Kao što je Hana Arent objasnila u svom klasičnom delu Poreklo totalitarizma: Totalitarizam na vlasti neizostavno zamenjuje sve ljude prvoklasnog talenta, bez obzira na njihove simpatije, ludacima i budalama čiji nedostatak inteligencije i kreativnosti i jeste najbolja garancija njihove lojalnosti.

Na početku svoje karijere, Tramp je bio šegrt kod Roja Kona, beskrupuloznog advokata koji ga je naučio kako da stekne bogatstvo i uticaj putem nemilosrdnog zastrašivanja, prostog hvalisanja, oportunističke netrpeljivosti, neosnovanih tužbi, laganja i još više laganja.

Kao Trampov „sređivač“ odnosa s političarima, sudijama i mafijašima, Kon je ostao potpuno lojalan Trampu i njegovom ocu, Fredu.

Godinama kasnije, u svojoj knjizi „Umetnost dogovora“, Tramp pravi razliku između integriteta i lojalnosti. Više je cenio lojalnost, a Kon mu je bio oličenje toga.

Tramp je uporedio Kona sa „stotinama ‘uglednih’ tipova koji su gradili karijere hvaleći se svojom beskompromisnom čestitošću, ali nisu imali nimalo lojalnosti… Ono što sam najviše voleo kod Roja Kona bilo je to što je on radio upravo suprotno.

Kon je umro u sramoti, nakon što ga je Advokatska komora države Njujork razrešila zbog neetičkog ponašanja, pošto je pokušao da prevari umirućeg klijenta tako što ga je naterao da potpiše izmenu testamenta kojom Konu prepisuje svoje bogatstvo.

Ljudi koji se penju u hijerarhiji tako što žrtvuju svoj integritet zarad servilnog podaništva gotovo uvek na kraju dožive propast. Slepa ambicija ih spotakne. Ne mogu da objasne ili opravdaju svoje ponašanje pozivanjem na principijelnu kompetenciju, jer su, poput Kona, u suštini nečasni i nesposobni.

Ljudi kojima se takvi podanički dodvoravaju takođe dožive sličnu sudbinu, ali iz drugog razloga.

Lideri kojima je lojalnost važnija od svega ostalog na kraju se okruže ulizičkim čudacima i budalama. Kao rezultat, ne dobijaju objektivne ni korisne povratne informacije o svojim postupcima ni upozorenja unapred, ni kritike unazad.

Sve što dobijaju su pohvale – „Sjajna ideja, gospodine!“, „Briljantna realizacija, gospodine!“

Ovi mehurići laskanja izoluju takve lidere od stvarnih posledica njihovih dela što ih neminovno vodi ka ozbiljnim greškama. Neke od tih grešaka na kraju izazivaju njihov pad.

Ova izopačena simetrija – sigurna propast ulizica jer su nesposobni i nečasni, i neminovni pad onih kojima se dodvoravaju jer nikada ne dobijaju istinu ni kritiku – karakteristična je za sve totalitarne sisteme. To je put kojim sada ide Tramp.

To, međutim, ne mora da bude razlog za nadu. Ako je suditi po istoriji, mnogi nevini ljudi pate pre nego što i ulizice i taštine kojima se oni dodvoravaju dožive svoju zasluženu sudbinu. Amerika i svet već pate.