„Tramp smislio kolonijalnu intervenciju za Gazu i korača istim putem svojih prethodnika“: Sajmon Dženkins analizira za Gardijan

Dobrim ako je iskoristio svoj uticaj na Trampa da zaustavi ovu užasnu ideju. Katastrofalnim ako je na bilo koji način bio deo toga, ocenjuje Sajmon Dženkins, kolumnista Gardijana.

Sam plan je Tramp prvi put predstavio svetu u februaru, što je izazvalo nevericu. Sada su se pojavili detalji.

Plan predviđa proterivanje, praktično zatvaranje, dva miliona Palestinaca, dok SAD upravljaju tom enklavom narednih 10 godina.

Svaki Palestinac bi dobio po 5.000 dolara, plus četiri godine stanarine na nekoj drugoj lokaciji i godišnju isporuku hrane.

Gaza bi potom bila izgrađena kao raj veštačke inteligencije i turizma sa neboderima. Bio bi to drugi Dubai, sa potencijalnim prihodom od čak 400 milijardi dolara za investitore.

Privatni izvođači radova bili bi isti „humanitarni“ fond koji trenutno obezbeđuje hranu za područje pogođeno glađu.

Tramp je rekao da bi Palestinci „bolje živeli na nekoj drugoj lokaciji“. Amerikanci bi jednog dana mogli da dočekaju „reformisanu i deradikalizovanu palestinsku zajednicu spremnu da zauzme svoje mesto“.

Teško je zamisliti da bi ovaj plan mogao biti prihvatljiv bilo gde osim u Izraelu.

Sve strane u bilo kojem ratu imaju moralnu obavezu da planiraju njegovu posledicu. Kao glavni pokrovitelj izraelske reakcije na zločine Hamasa iz oktobra 2023, SAD su sada saučesnik u uništenju preko 90 odsto izgrađenih objekata u Gazi i ubistvu 63.000 njenih stanovnika.

Po moralnim standardima, ovo je gotovo bez presedana. Ali kada Izrael konačno zauzme celu Gazu, on i SAD će nesumnjivo tvrditi da imaju prava pobednika da rade šta hoće.

Ako je moralnost možda izostala sa Blerovog sastanka u Beloj kući, postavlja se pitanje: da li je realnost bila prisutna?

Već se razmatra mnogo mogućih budućnosti za Gazu. Jedna od njih, koju podržavaju Egipat i države Arapske lige, odnosi se na rekonstrukciju u vrednosti od 53 milijarde dolara.

Druga bi mogla biti povratak na sporazum iz Osla iz 1993, koji su povremeno podrivali Hamas i Izrael.

Treća opcija može uključivati neku koaliciju palestinskih i izraelskih razvojnih interesa pod izraelskom kontrolom.

Nijedan ostvariv plan ne može uključivati masovno čišćenje zemlje od njenog istorijskog stanovništva i njegovo otimanje radi kolonizacije od strane strane agresora.

Gaza nikada ne može biti drugi Dubai. To bi bila ratom razorena ruševina puna sukoba i terora. Tokom deset godina Vašington bi bio odgovoran za mesto stalnih sukoba i uništenja, sve dok mu ne dosadi i ne ostavi ga na milost i nemilost, kao što je učinio u Sajgonu, Bagdadu i Kabulu.

Sjedinjene Države možda jesu najuspešnija država na svetu, ali njihovi pokušaji imperijalizma bili su neuspešni.

Prvi je bio početkom 1900-ih, kada je Tedi Ruzvelt odobrio preuzimanje Filipina i delova Kariba i Latinske Amerike.

Pokušaji da kontrolišu svet često su se pretvarali u produžene vojne intervencije. General MekArtur je skoro uspeo da izvrši invaziju na Kinu tokom Korejskog rata. Globalno prisustvo je navelo Džordža Buša Starijeg u Kuvajtu da objavi „novi svetski poredak“ pod američkom kontrolom.

Delovao je u skladu sa upozorenjem svog šefa vojske, Kolina Pauela, da „ako nešto polomiš, moraš to i da popraviš“, ali je i dalje izvršio invaziju na Somaliju.

Njegov sin, Džordž Buš Mlađi, prihvatio je savet svoje savetnice za spoljnu politiku, Kondolize Rajs, da američke oružane snage ne bi trebalo da budu „globalna policija. One nisu svetki centar za hitne slučajeve 911“.

Buš je bio saglasan dok ga nisu naveli na rat i državno preuređenje teroristički napadi Al-Kaide 11. septembra.

U Iraku je obećao da će tamo doneti demokratiju, povećati američki uticaj na Bliskom istoku i rešiti izraelsko-palestinski konflikt.

Amerika je na neko vreme „posedovala“ južni Vijetnam, Avganistan, Irak i kratko vreme Liban, ali po cenu strašnih gubitaka. U svim tim slučajevima, jaz između obećanih ciljeva i realnosti bio je ogroman.

Neintervencionizam ima dugu i uglednu tradiciju u SAD. Svaki predsednik ga je na neki način podržavao dok ga zov ratnih truba i moć nisu povukli u sukobe.

Najskoriji i gotovo histerični protivnik intervencionizma bio je Donald Tramp. Njegovo neprijateljstvo prema NATO kolektivizmu, trgovinski ratovi i okretanje leđa Ukrajini pokazali su njegovu opsednutost da udalji SAD od problema sveta.

Njega nije zanimala misija Džona F. Kenedija i Lindona Džonsona da oslobode svet i donesu „slobodu“.

Još prošlog maja u Saudijskoj Arabiji, Tramp je oštro kritikovao „takozvane graditelje nacija koji su uništili daleko više nacija nego što su ih izgradili mešajući se u kompleksna društva koja nisu ni sami razumeli“.

Tada je svojoj arapskoj publici rekao da je Bliski istok „stvoren od strane samih ljudi iz regiona koji slede svoje jedinstvene vizije i oblikuju svoju sudbinu“. Istovremeno, naoružavao je Benjamina Netanjahua do zuba.

Gaza se suočava sa ogromnim zadatkom obnove i, da, SAD imaju moralnu odgovornost da pomognu. Ali Tramp je smislio kolonijalnu intervenciju koju neće podržati nijedna arapska ni druga zapadna država.

Cilj mu je samo da potvrdi i iskoristi užasnu invaziju Benjamina Netanjahua. Korača istim mračnim putem kojim je išao jedan američki predsednik za drugim. Jedino pitanje je: da li je to Bler rekao?