„Četiri jahača apokalipse“: Analiza Gardijana o reakciji Trampa na vojnu paradu u Pekingu i Sija, Putina i Kim Džong Una

Ova manifestacija solidarnosti i snage, požalio se Tramp, nije ništa manje nego pokušaj „zavere“ protiv Sjedinjenih Država.

Tramp voli vojne parade – svoje lične, naravno. Još više, voli da bude na podijumu, u centru pažnje. Prikazuje sebe kao svetskog broj jedan. Slike koje su ove nedelje stigle iz kineske prestonice izazvale su njegov ego na sva tri polja, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator Gardijana.

Ovo probijanje Trampovog nesigurnog ega i njegova vidno slaba reakcija veoma će zadovoljiti Si Đinpinga.

Trampovo ponašanje prema Kini otkako je stupio na dužnost u januaru bilo je naizmenično agresivno, osvetničko i patrijarhalno.

Njegove kaznene carine posebno su izazvale poremećaj bez presedana. Iako su najgore carine privremeno obustavljene do novembra, one pomažu da se razume Si Đinpingova česta tvrdnja da je Kina ponosna nacija koja neće biti ucenjivana.

Istovremeno, Tramp je nejasno govorio o mogućem samitu oči u oči, kao da poklanja veliki dar. Paradiranje trijumvirata u Pekingu bio je Si Đinpingov jasan odgovor.

Čak i prema standardima Crvenog trga, kičasta demonstracija vojne moći kineskog predsednika bila je impresivna.

Svečanost, himne, besprekorno sinhronizovani vojnici koji marširaju, tenkovi, artiljerijska oruđa – pa čak i puštanje 80.000 zbunjenih golubova – sve je ukazivalo na brz napredak Kine ka globalnoj vojnoj paritetu sa Vašingtonom.

Najviše zabrinjavajuće za američku mornaricu koja patrolira zapadnim Pacifikom bilo je predstavljanje hipersoničnih, nuklearno sposobnih, raketa velikog dometa i podvodnih dronova.

Kina je „nezaustavljiva“, izjavio je Si. Obeležavajući kraj Drugog svetskog rata, rekao je da se „čovečanstvo ponovo suočava sa izborom mira ili rata, dijaloga ili konfrontacije, win-win ili nulte sume“.

Ovo je, takođe, bila nedvosmislena opomena upućena Trampu. Da li će je poslušati, to je sasvim druga stvar.

Iza svih truba i bajoneta, Si je svojim velikim političkim, diplomatskim i vojnim performansom imao za cilj da predstavi Kinu kao budućeg globalnog lidera, kako ju je on sam zamislio i oblikovao.

Na tome radi od kada je 2012. godine došao na čelo Komunističke partije. Centralizovao je kontrolu u većem obimu nego bilo koji lider od Mao Cedonga, čijem se često katastrofalnom vođstvu divi.

Kritike propusta Sija, a bilo ih je mnogo, posebno u ekonomskom upravljanju, zapošljavanju, krizi nekretnina i korupciji dovele su do strožijih ograničenja korporativnih, medijskih i ličnih sloboda.

Kao država nadzora, Kina je nesumnjivo svetski broj jedan. Spoljna politika Sija, naročito prema Tajvanu i u regionu Južnog kineskog mora, je izrazito ekspanzionistička.

Okupljajući desetine državnih lidera, najpre na najvećoj do sada godišnjoj konferenciji Šangajske organizacije za saradnju (SCO) prošlog vikenda – potencijalnog evroazijskog ekvivalenta EU – a zatim u Pekingu, Si je postavio jasnu poruku čiji značaj će odjeknuti daleko izvan Bele kuće.

Prisustvom su lideri Turske, Indonezije, Malezije, Pakistana, Irana i mnogih drugih stvarnih ili potencijalno rastućih sila poklonili priznanje kineskoj moći.

Čak je i lider Indije, Narendra Modi, koga su Trampove tarife udaljile, odigrao svoju ulogu, minimizirajući dugotrajne rivalitete sa Kinom.

Zajednička deklaracija SCO-a u suštini je podržala novi, u nastajanju globalni bezbednosni i ekonomski poredak koji dovodi u pitanje poredak posle 1945. godine, a kojim upravlja i dominira Peking. To je bio još jedan trijumfalni izraz Sijeve vizije Kine kao vodeće sile 21. veka.

Nije ni čudo što je Tramp bio uzrujan. Ipak, ko bi ozbiljno mogao osporiti da je njegova nepromišljena, provokativna antipatija prema prijateljima i neprijateljima, sa njegovim obnovljenim i višeslojnim brendom neoimperijalnog preterivanja SAD, ta koja je navela toliko zemalja da se priklone Kini?

Ipak, pretpostavka da će se pekinška alijansa, sa trojcem Si-Putin-Kim u srcu, moći dugo održati i pronaći konstruktivne, nemilitantne načine za saradnju, vrlo je upitna.

Putin trenutno treba Sijevu pomoć u Ukrajini, ali Rusija ima istorijski i dubok strah od kineskog ekspanzionizma.

Kim iz Severne Koreje, čije ponašanje koje destabilizuje region i stalna ekonomska besparica zabrinjavaju Peking, takođe se plaši kineske dominacije.

Ili, gledano iz drugog ugla: Putin i Si su u sedamdesetim godinama. Neće zauvek biti na vlasti. Njihova vlast je veoma personalizovana. Bez njih, u obe zemlje se otvaraju vakuumi moći. Potencijal za izbijanje nezadovoljstva, koje je trenutno ugušeno, je ogroman.

Ovo je trostruki savez po praktičnoj koristi, bez ideološke, intelektualne ili moralne osnove.

Ujedinjeni su u protivljenju američkoj hegemoniji, zapadnom finansijskom sistemu zasnovanom na dolaru i onome što smatraju neprihvatljivim univerzalnim standardima ljudskih i građanskih prava.

Svi su autokratski režimi duboko antidemokratski. Drugim rečima, kao i desničarski populistički demagozi u SAD i Evropi, oni znaju šta ne vole.

Upitno je da li oni znaju kako da zamene ono što bi uništili, da li imaju bilo kakvu održivu i kredibilnu ideju o alternativnim globalnim strukturama koje prevazilaze puko nacionalno samointeresovanje i političku, ličnu korist.

Kad bi imali izbor, mnoge zemlje srednjeg ranga mogle bi se lako vratiti u američku orbitu, ako bi SAD predvodio racionalniji i manje konfrontacijski predsednik.

Godine 1945, kada su osnovane UN i uspostavljen sadašnji svetski poredak, zajednička odlučnost, pre svega među zapadnim silama, da se katastrofe dva svetska rata nikada ne ponove, bila je ključni motiv u njihovom odlučivanju, ma koliko bilo nesavršeno.

Danas takav altruizam potpuno izostaje iz pragmatičnih, perforativnih kalkulacija pekinškog trojca. Sve to, treba reći, loše se odražava na svet.

Posmatrajući Sija, Putina i Kima, kao i izolacionističkog nihilistu Trampa, biblijski stručnjaci bi mogli opravdano da pomisle na četiri jahača apokalipse: osvajanje, rat, glad i smrt, zaključuje Tisdal.