Srbija svojom retorikom nanosi štetu samo sebi

Crnogorsko ministarstvo ukazuje da je „neshvatljiva konstantna želja zvaničnika da u svim nastupima govore o legitimnom pravu, da brinu o 30 odsto naših građana, predstavljajući Srbiju kao matičnu državu srpskog naroda“.

U Ministarstvu smatraju da bi „jedino ispravno bilo shvatiti i priznati da su građani Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi, lojalni, punopravni i uvaženi građani i da njihova jedina matica može biti Crna Gora”.

Izjavu Selakovića da je “Crna Gora toponim koji postoji od 14. veka“, u crnogorskom Ministarstvu shvataju kao „pežorativni i uvredljivi odnos“, što, navode, nije mera dobrosusedske politike.

Oni su pozvali Selakovića da u direktnoj komunikaciji sa crnogorskim kolegom Đorđem Radulovićem iznese, kako kažu, sva pitanja od zajedničkog interesa, nedoumice, sumnje i neslaganja, podsetivši da su sličan poziv poslali i u decembru prošle godine.

Kao vrhunac oštre retorike, usledila je izjava ministra unutrašnjih poslova Srbije Aleksandra Vulina, na skupu povodom 13. godišnjice njegovog „Pokreta socijalista“, da je „zadatak ove generacije političara stvaranje srpskog sveta, odnosno da objedini Srbe gde god budu živeli“.

Srđan Perić, iz podgoričke organizacije KOD, za Danas konstatuje da kako „vrijeme prolazi sve je očitije da na Balkanu gotovo ništa nismo naučili, a najmanje kako da funkcionišemo na elementarno civilizovan i efikasan način. To da se ne uvažavamo, nažalost nije novost“.

Nekada su, podseća, postojale ideje i ljudi koji su mogli da grade mostove, a „sada mi sve češće pokazujemo da nemamo bazični kapacitet da razgovaramo, a kamoli da makar pokušamo da gradimo ambijent rezumijevanja koji pretpostavlja uvažavanje“.

Perić ukazuje da po pravilu oni koji govore o velikodržavnim projektima dugoročno najviše štete nanose upravo onoj zemlji čije interese tvrde da zastupaju.

„Što je najporaznije, u politici se odomaćio jedan sloj ljudi kojima je ona primarno i izgleda jedino moguće zanimanje. Njima ne pada na pamet da bilo šta suštinski postave na održivim osnovama, već da produkuju nestabilnosti koje će kasnije kao rješavati“.

Po pravilu, ističe naš sagovornik, omiljena im je discplina korišćenje spoljne politike za unutrašnju upotrebu.

„Ako imamo dvije nezavisne države od kojih je jedna članica jednog vojnog saveza a druga nije, od kojih je jedna teritorijalno manja, a druga značajno mnogoljudnija, od kojih jedna ima čvrsto savezništvo za zapadnim silama i u skladu sa tim i preuzete obaveze, a druga ima fleksibilniju međunarodnu poziciju – onda su prirodne i sasvim razumljive različite pespektive i poimanja geostrategije, kako regionalne tako i globalne. Odbijanje da se prihvati realnost mnogostruke različitosti između Crne Gore i Srbije, kontinuirano urušava potencijal saradnje koju bi bilo lako utemeljeti na bliskosti – prije svega onoj kulturološkoj“, ocenjuje Perić.

Dodaje da svaka zajednica, pa i crnogorska i srpska imaju prirodnu potrebu da budu celovite.

„Onda kada rukovodstvo bilo koje zajednica pospješuje dijeljenje druge, ono zapravo podriva njenu funkcionalnost i što ne reći – i održivost“.

Naglašava da su najefikasnije zajednice koje nemaju direktan politički upliv sa strane.

„Dakle, saradnja je jedno, a direktan uticaj nešto drugo. A kada je riječ o pozivanjima na različite zabrane, protjerivanja, dodvoravanje moćnicima radikalnim izjavama, egzibicionistima različitih vrsta – oni su politički folklor koji očito ima snažan odjek na Balkanu. Kada se to promijeni, možda i krenemo nekad naprijed“, zaključuje Perić.

Branislav Radulović, kopredsednik Igmanske inicijative za Crnu Goru, navodi za Danas da teza o „ugroženom srpstvu“ traje već 30 godina te da se, „ovdje ne radi o nacionalnom već političkom pitanju“ o čemu, kaže, najbolje govori činjenica da je posle potonjih izbora u Podgorici izabrana “prosrpska” Vlada, a da su sada odnosi između zvaničnog Beograda i Podgorice neuporedio lošiji nego ranije.

„Dakle, zvaničnom Beogradu nije dovoljno što je najveći dio članova nove administracije deklarisan kao Srbi, da je sastav nove crnogorske vlade i njen mandatar ugovoren u manastiru SPC, te da među članovima Vlade nema niti jednog pripadnika manjina, već se želi “puna kontrola” unutrašnje politike u Crnoj Gori, poput one koju je Miloševićeva Srbija nekada imala u takozvanoj Republici Srpskoj Krajni, kada su na čelo ovih tvorevina bili ljudi poput bivšeg policajca Martića ili magacionera Hadžića“.

Naš sagovornik dodaje da upravo iskustvo sa ovakvim “braniteljima srpstva” i potreba Beograda da ima svoje “instalacije” u vidu političara na povezac treba najviše da zabrine Srbe u Crnoj Gori koji „da bi bili ‘pravi Srbi’ nije dovoljno da imaju deklarisani ‘srpski osjećaj’ već treba da budu po ukusu i meraku jednog Vulina, koji će sa njima upravljati jednako ‘mudro’ kao i Milošević svojevremeno sa prekodrinskim Srbima“.

Pritom, ukazuje Radulović, sam Vulin i svi ostali “vulini” dobro znaju da je “srpski svet” imaginacija poput one Šešeljeve “velike Srbije” koja služi samo za vođenje populističke politike i za potrebe stvaranja fikcije o sopstvenoj veličini.

„Naravno, problem nije samo u Šešeljima, Miloševićima i Vulinima već u onima koji infantilno i dalje nasjedaju na poraženu i kvazipolitičku “fikciju” koja je pritom najviše koštala same Srbe“.

Stoga, naglašava naš sagovornik, „umjesto da prostor Zapadnog Balkana dodatno inficira sa prevaziđenim populizmom i radikalnim nacionalizmom o “srpskom svetu” kao apdejtu stare teorije “o Srbiji do Tokija”, bilo bi bolje da se ovih dana iz Beograda čuje glas podrške njenim sportistima na Olimpijadi u Tokiju, jednako kao što će Crna Gora svim srcem navijati za svoje olimpijce“.

Radulović zaključuje da svi u regionu imamo pregršt obaveza, „u domenu vođenja unutrašnje i spoljne politike, u pokušaju da nadoknadimo tri izgubljene decenije i integrišemo naše države u zajednicu evropskih prosvijećenih naroda, da bi trošili vrijeme na “Napoleonske nagone” ultraljevičarskog ideopoklonika Mire Marković, a sada radikalnog ministra policije“.