Šta bi moglo da obori Putina, a nije državni udar?

Rasprave su bile fokusirane na mogućnost državnog udara, bilo da se radi o oružanoj pobuni nezadovoljnih ruskih generala ili pobuni unutar Kremlja.

Iako nije nemoguće, nijedno od ovoga trenutno nije vrlo verovatno, uveren je Danijel Trisman, profesor političkih nauka na Univerzitetu Kalifornija, Los Anđeles.

U stvari, drugačija opasnost je verovatnija: sveobuhvatni slom režima, pošto višestruki izazovi preplavljuju njegovu sposobnost da reaguje, a disfunkcija crpi poverenje u Putinovo vođstvo, ukazuje Trisman u članku za foreignaffairs.com. Trisman je sa Sergejem Gurievim, autor knjige „Spin diktatori: Promenljivo lice tiranije u 21. veku”.

Gubitak rata retko je pametan potez u karijeri. Istorija je puna diktatora koji su pokrenuli ono što su mislili da će biti kratke, pobedničke ofanzive.

Primera je više – Francuska pod Napoleonom III, koji se brzopleto suprotstavio Pruskoj Ota fon Bizmarka 1870; argentinski general Leopold Galtieri koji je izazvao „Gvozdenu damu“, britansku premijerku Margaret Tačer, preko Foklandskih ostrva 1982.

Ipak, neuspesi na frontu ne osuđuju uvek autokrate.

Politikolozi Đakomo Čioza i Hejn Goemans analizirali su sve ratove od 1919. do 2003. i otkrili da, iako je vojni poraz povećao šanse diktatora za nasilno svrgavanje, u nešto više od polovine slučajeva, autokrate su opstale najmanje godinu dana nakon završetka rata.

Sadam Husein je tiranisao Irak 12 godina nakon što su njegove trupe razbijene u Kuvajtu 1991. Nekoliko arapskih lidera koji su izgubili ratove protiv Izraela odmah su smenjeni.

Putin još nije izgubio, a ruske trupe će možda ipak uspeti da odbrane neke od svojih teritorijalnih dobitaka. Ali rat je već zaoštrio Putinove odnose sa nekima iz njegovog okruženja.

Da bi sačuvao obraz, krivicu za svoju katastrofalnu invaziju prebacio je na vojne vođe i oficire Federalne službe bezbednosti (FSB) koji su bili odgovorni za infiltriranje u Ukrajinu i procenu lokalnog mišljenja.

Osam generala je od februara “otpušteno, premešteno ili na neki drugi način stavljeno na stranu“, a jedan je navodno zatvoren.

U međuvremenu, jastrebovi poput čečenskog predsednika Ramzana Kadirova i Jevgenija Prigožina (koji, između ostalog, kontroliše moćnu paravojnu organizaciju Vagner) su apoplektični zbog neuspeha vojske, za šta okrivljuju ministra odbrane Sergeja Šojgua.

Dok je Ukrajina uzvratila ove jeseni, ultranacionalistički komentatori su eksplodirali na internetu, navodno pritiskajući Putina da eskalira.

Neki su nagovestili da bi mogao biti na pomolu državni udar tvrdolinijaške vojske i profesionalaca u službi bezbednosti.

Ipak, prepreke za takav državni udar su ogromne. Putin je namestio sistem tako da više agencija bdi jedna nad drugom, od FSB-a i vojne obaveštajne službe (GRU) do Federalne službe garde (FSO) i Nacionalne garde. FSB-ovo vojno kontraobaveštajno odelenje – najveće u okviru službe – ima agente u svakoj vojnoj jedinici, pomorskoj stanici i bazi vazduhoplovstva.

Unutar FSB-a, česti sudski progoni za korupciju ili izdaju od strane unutrašnjeg odeljenja FSB-a izazvali su kulturu nepoverenja. Bilo slučajno ili namerno, vrhunski izvršioci imaju malo neformalnih veza jedni sa drugima ili sa drugim insajderima Kremlja.

Tri naučnika su nedavno katalogizirala takve veze – vezane za posao, slobodne aktivnosti, filantropiju i porodične odnose – među 100 najuticajnijih Rusa. Otkrili su da je direktor FSB Aleksandar Bortnikov imao neformalne veze samo sa Putinom. Ministar unutrašnjih poslova Vladimir Kolokolcev bio je još manje povezan, sa direktnim vezama samo sa gradonačelnikom Moskve Sergejem Sobjanjinom.

Sekretar Saveta bezbednosti Nikolaj Patrušev i direktor Nacionalne garde Viktor Zolotov imali su relativno retke mreže. Oni sa naoružanim ljudima na komandi nemaju međusobnog poverenja da organizuju zaveru, a svaki pokušaj da se to učini teško bi bilo sakriti.

Što se tiče Kadirova i Prigožina, ideja da oni mogu da izvrše pritisak na Putina ili čak izvedu državni udar protiv njega je vrlo nategnuta. Obojica su uglavnom nepopularni i u potpunosti zavise od predsednika u pogledu svog statusa u Kremlju. Obojica imaju malo prijatelja i mnogo neprijatelja na visokim položajima. Za bilo koga, pokušaj svrgavanja Putina bio bi samoubilački.

Umesto da oseća pritisak takvih nacionalista, Putin ih smatra korisnima. Njihovi pozivi da se sruši ukrajinska civilna infrastruktura verovatno odgovaraju njegovim sopstvenim sklonostima – a njihovo otvoreno emitovanje ekstremnih opcija pomaže mu da proceni reakciju javnosti. Zagovarajući upotrebu taktičkog nuklearnog oružja, oni dodaju uverljivost Putinovim pretnjama.

U isto vreme, Putin, uvek ciničan po pitanju plaćeničkih motiva, zna da Prigožinovi napadi na Šojgua prate istoriju ličnih i poslovnih svađa; Šojgu je otkazao vredne državne ugovore koje su držale Prigožinove firme. Jastrebovi utiču na Putina tako što jačaju njegove sopstvene instinkte i povremeno oblikuju dnevni red. Ali oni predstavljaju malu pretnju.

Ne postoje realne šanse za državni udar od strane relativno umerenih u režimu. Oni koji i dalje razgovaraju sa novinarima – nezvanično – su depresivni i ogorčeni. Oni gunđaju zbog nedostatka konsultacija i planiranja dok se potajno bore da se članovi njihove porodice isključe iz svega.

Iako je državni udar u ovom trenutku malo verovatan, Putinov režim je ranjiviji nego ikada na još jednu pretnju: parališući slom dok sve veće krize preplavljuju kapacitet Kremlja za donošenje odluka. Rat pogoršava unutrašnje slabosti sistema, gurajući ga u pravcu kolapsa.

Politička komandna struktura koju je Putin izgradio u protekle 22 godine ima dva ključna nedostatka. Često nazivan “vertikalom moći”, sistem donošenja odluka u Kremlju je više piramida, sa svim linijama vlasti koje potiču iz Putinove kancelarije.

To znači da svako veliko pitanje mora na kraju biti rešeno na vrhu. Naravno, Putin ne odlučuje o svemu sam. Često spušta rutinske stvari na nivo na kojem se elitne frakcije pregovaraju – ili se bore – s njima. Ruski posmatrači to zovu „autopilot“.

Ali kada je reč o visokim prioritetima Putin priskače da ponovo nametne „ručnu kontrolu“, često sa TV kamerama koje se kreću da prenesu njegovu odlučnost.

Preterano centralizovan sistem može da radi podnošljivo u mirnim vremenima. Jasne linije komandovanja pomažu čak i u manjim krizama. Ali potreba da Putin lično odmerava postaje ozbiljna mana kada su problemi složeni i brzo se razvijaju. Centar je brzo preopterećen, što može dovesti do kaskadnih grešaka. Usred ratnih stresova, Putin mora istovremeno da se nosi sa preokretima na bojnom polju, sukobima elita, ekonomskim neuspesima, smanjenjem budžetskih prihoda, nemirima zbog mobilizacije i protestima radnika. I ovaj spisak samo će se povećavati.

Kako raste teret, raste i opasnost od gubitka kontrole.

Druga slaba tačka je Putinova potreba da kontinuirano projektuje snagu. Kao i većina modernih autoritarnih režima, on se oslanja na razrađenu igru poverenja: većina režimskih izvršilaca motivisana je korupcijom, a ne ubeđenjem, ali deluju iz vere da će sistem preživeti. Kada ta vera izbledi, rezultat nije državni udar, već odugovlačenje, nedelovanje i na kraju dezerterstvo.

U padu ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča 2014, što je dovelo do Putinovog zauzimanja Krima, došao je ključni trenutak kada su Janukovičevi bezbednosni detalji jednostavno nestali. Kako je potrošeno poverenje u šefa, gubili su se i njegovi branioci.

Krah svakako nije neizbežan. Ali ako se to dogodi, kako bi se odigralo? Kako se problemi intenziviraju, oni će verovatno pogoršavati jedni druge. Dalji gubici na bojnom polju pojačali bi sukobe među frakcijama Kremlja, kako u moskovskim kancelarijama tako i na internetu. Protesti zbog mobilizacije će verovatno rasti kako regruti umiru na frontu, potencijalno se spajajući sa demonstracijama zbog zaostalih plata ili otpuštanja.

Kako se lokalna žarišta rasplamsavaju, guverneri bi mogli improvizovati, pokušavajući da reše probleme – svoje i probleme svojih regiona. Kompanije i kriminalne grupe pokušaće da iskoriste ometanje policije. Sve ovo bi umanjilo Putinov rejting, koji je krajem oktobra iznosio 79 odsto.

Kremlj bi mogao da zabrani objavljivanje takvih ocena, a u tom slučaju ljudi bi pretpostavili da je Putinova podrška još više pala. Uskim i lokalizovanim protestima nije previše teško upravljati. Ali kako se šire, zadatak postaje sve teži. Nasilna represija izaziva dve kontradiktorne reakcije: strah i bes. Onaj koji dominira određuje da li će protesti rasti ili se raspršuju.

To, pak, zavisi od nivoa nasilja i konteksta. Previše sile u datom okruženju može izazvati suprotne efekte, izazivajući bes koji preplavljuje strah.

Revolucije retko destabilizuju moderne države sa disciplinovanim policijskim snagama i dovoljnim resursima. Oni su važni jer mogu uticati na mišljenje unutar elite i službi bezbednosti, menjajući očekivanja i narušavajući moral.

Usred opšteg iscrpljivanja poverenja u Putina, državni udar ili revolucija možda neće biti ni potrebni da bi se on smenio. On bi mogao da vidi svoju najsigurniju opciju kao predstavljanje prezentabilnijeg kandidata na predsedničkim izborima 2024. ili čak deljenje vlasti pre toga.

Naravno, takav manevar možda neće spasiti sadašnji tim. Obim ubacivanja glasačkih listića koji je potreban za izbor favorita Kremlja mogao bi biti prevelik da bi mobilisana javnost progutala. A operacija bi mogla biti potkopana konkurencijom među frakcijama režima.

Ako se nijedan ne pokaže dovoljno jak da usmeri ishod, izborna utakmica bi mogla završiti ako ne pošteno onda barem prilično nepredvidivo.

Kao i kod berzanskih krahova, vreme autoritarnih kolapsa je nemoguće predvideti sa poverenjem. Takvi režimi mogu godinama izgledati jaki, da bi iznenada nestali u lavini prebega. Sve veće krize i tenzije koje dolaze sa ratom povećavaju šanse, ali kraj igre može biti pokrenut greškama koje imaju nasumični kvalitet.

Čini se da se događaji često ubrzavaju neposredno pre kolapsa, jer opadajuće samopouzdanje rikošetira kroz elitu. Kao što je filozof Seneka rekao u drugom kontekstu: „napreddovanja su spora, ali je put do propasti brz. Kada dođe kraj, čak i bliski posmatrači imaju tendenciju da budu iznenađeni”.