Stvaranje mira

Zato je proučavanje mira neraskidivo povezano sa proučavanjem rata: ono teži da razume uzroke sukoba i osvetli načine za okončanje ili izbegavanje nasilja.

Ali mir je sam po sebi uslov i zaslužuje našu pažnju danas koliko i u 14. veku, kada je italijanski umetnik Ambrođo Lorenceti naslikao svoju moćnu i enigmatičnu fresku sa tri panela u Sali dei Nove sijenske Palace Publiko, gde se sastajao sijenski savet od devet magistrata.

Glavne scene freske, koje prikazuju „Alegoriju dobre vladavine“, „Efekte dobre vladavine u gradu i na selu“ i „Alegoriju loše vladavine“, smatraju se jednim od najuticajnijih sekularnih ciklusa u istoriji umetnosti. Opširno su proučavani, a generacije naučnika su iz njih crpele lekcije o svim vrstama tema, od poljoprivrede do politike. Ali čak i danas, Lorencetijeve freske imaju mnogo toga da nas nauče o miru.

Svakako, soba odražava našu sklonost da mir posmatramo kao suprotnost ratu. „Posledice loše vlade“ prikazuju rogatog đavola koji predsedava sudom koji uključuje Rat, sa Pravdom vezanom i nemoćnom ispod njih. U međuvremenu, grad se raspada, njegovi stanovnici pate, a vlada haos.

„Alegorija dobre vlade“, naslikana na susednom zidu, prikazuje starog, mudrog monarha na prestolu okruženog figurama koje predstavljaju vrednosti poput Pravde, Umerenosti, Razboritosti, Snage i Mira. U izvesnom smislu, ova alegorija predstavlja veliki deo fokusa „studija mira“: kako se mir „stvara“ u prostorijama gde se donose odluke. Ali upravo „posledice dobre vlade u gradu i selu“ – koje se suočavaju sa panelom „loše vlade“ na suprotnom zidu – nude uvid u sadržaj i mehaniku mira. Panel prikazuje živahan, prosperitetan grad, u kome ljudi rade, plešu, razgovaraju, igraju se i uče. Gradske kapije su otvorene – nema potrebe za utvrđivanjem – a u selu, ljudi vredno obrađuju zemlju, okruženi drvećem i stokom.

Scena je spokojna, ali ne i stagnirajuća. Ovo nije neka fiksna utopija koja postoji van vremena, niti netaknuti „Edenski vrt“, u koji se nikada ne možemo vratiti. To je dinamično okruženje, koje obuhvata bezbroj nesavršenih ljudskih postupaka koji ovekovečuju mir.

Poruka je jasna: dok lideri nesumnjivo mogu pomoći u stvaranju uslova za mir, obični ljudi koji žive svoje živote čine mir stvarnošću, svakodnevno. Ovo nije individualistički proces. Lorencetijeva freska prikazuje zajednicu koja zajedno napreduje – sarađujući jedni sa drugima, razmenjujući robu i usluge i ispunjavajući svoje uloge, od popravke krovova i uzgoja hrane do sviranja muzike.

U lošim vremenima, ljudi su skloniji da usvoje način razmišljanja „svako za sebe“. Ali ne manjka priča o zajednicama koje brinu jedne o drugima tokom kriza, često uz velike lične troškove. Stanovnici jednog francuskog sela, Le Šambon sir Linjon, rizikovali su svoje živote kako bi sakrili hiljade Jevreja tokom Holokausta – zasluživši kolektivnu titulu „Pravednika među narodima“ od strane Jad Vašema, izraelskog centra za sećanje na Holokaust.

Možda upravo u takvim subverzivnim i naizgled iracionalnim izborima mir leži u ratno doba. I možda upravo kada takvo ponašanje postane norma, mir cveta.

Kao što je sociolog iz 19. veka Emil Dirkem primetio, zajednička verovanja, prakse i vrednosti zajednice igraju glavnu ulogu u oblikovanju ponašanja pojedinca. Za Lorencetija, jedna od tih vrednosti izgleda da je otvorenost. Farmeri slobodno ulaze u grad da prodaju svoju robu, dok elegantni građani odlaze na selo.

Još jedna ključna vrednost je umerenost. Iako je scena koju prikazuje puna aktivnosti, ona ostaje prilično mirna, naizgled otelotvorujući latinsku izreku festina lente (žuri, polako). Treća vrednost je poštovanje prema sebi, svojim komšijama i svojoj okolini. Ljudi doprinose svojoj zajednici; gradske zgrade su čiste i dobro održavane; a selo je ukrašeno zlatnim pšeničnim poljima i voćkama u bujanju.

Ovo je društvo koje razume svoju povezanost sa prirodom – i zavisnost od nje. U jednoj slici, Lorenceti nam prikazuje ceo poljoprivredni ciklus: oranje, sadnju i žetvu. Životinje se mogu videti na celom panelu, od konja koje jašu stanovnici grada i magarca koji pomaže farmeru da donese hranu na pijacu do svinja koje će na kraju hraniti zajednicu.

Implikacija je da mirno društvo mora biti usklađeno i sa svojim okruženjem, delujući u skladu sa prirodnim silama koje upravljaju našom planetom – redosledom godišnjih doba, poravnanjem planeta.

Kao što je pokojna dobitnica Nobelove nagrade za ekonomiju Elinor Ostrom objasnila u svojoj knjizi iz 2015. godine „Upravljanje zajedničkim dobrom“, lokalne zajednice su se često pokazale daleko uspešnijim u održivom upravljanju resursima, kroz dobrovoljno samoupravljanje, nego država ili tržište.

Kako naše zajednice deluju kao čuvari prirode, tako deluju i kao čuvari mira. Ali postoji još jedna vrednost koja kao da definiše Lorencetijevu scenu: radost. Pratnja mlade evocira ne samo posvećenost braku i porodici, veći radost ljubavi. Plesači podsećaju gledaoca na važnost zadovoljstva i kreativnosti – aktivnosti koje nam pružaju povezanost i katarzu. Iako su naporan rad i razboritost neophodni za negovanje mira, sreća je ono što sve to čini vrednim truda.

Autrka je saradnica na Američkom univerzitetu, advokatica i istoričarka umetnosti

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org