Papa mira

Zima je 1938/1939. Rat u Evropi se približava, a japanske snage su već napale Most Marka Pola, nedaleko od Pekinga.

Papa Pio XI želi da nastavi politiku „mira“ svog prethodnika, Benedikta XV, koji je više puta pokušavao da okonča Prvi svetski rat, i da popravi hiljadugodišnji raskol sa Ruskom pravoslavnom crkvom.

Ali možda najvažnije, želi da Crkva osudi rasne zakone Benita Musolinija i nacistički antisemitizam. Čak je pripremio encikliku u tu svrhu: Humani Generis Unitas („O jedinstvu čovečanstva“). Ali Pio XI umire u februaru 1939, i tekst nikada nije objavljen.

Da li se istorija ponavlja? Papa Franja preminuo je na uskršnji ponedeljak, nakon Uskrsa posvećenog poruci mira.

U svom poslednjem uskršnjem blagoslovu, Urbi et Orbi („Gradu i svetu“), osudio je „veliku žeđ za smrću, za ubijanjem“ i prezir koji se „povremeno izaziva prema ranjivim, marginalizovanim i migrantima“.

Dan ranije, Franja je otkazao zakazani sastanak sa američkim potpredsednikom Džej Di Vensom, ali je ostavio državnog sekretara Vatikana, kardinala Pjetra Parolina, da ukori američku delegaciju.

Kako je Vatikan saopštio:“Došlo je do razmene mišljenja o međunarodnoj situaciji, posebno o zemljama pogođenim ratom, političkim tenzijama i teškim humanitarnim situacijama, sa posebnom pažnjom na migrante, izbeglice i zatvorenike“. Kada je papa na samrti nakratko sreo Vensa sledećeg dana, izgleda da je preneo istu poruku.

Ranije ove godine, u jednom pismu pape američkim biskupima implicitno, ali odlučno, kritikovao je Vensa zbog njegovog pogrešnog tumačenja hrišćanske obaveze ljubavi prema bližnjem.

Vens, koji je prešao u katoličanstvo 2019, pokušao je da opravda hijerarhiju u kojoj briga za članove porodice dolazi pre brige za strance i izbeglice.

Ali, kako je Franja objasnio:“Isus Hrist, ljubeći svakoga univerzalnom ljubavlju, uči nas trajnom prepoznavanju dostojanstva svakog ljudskog bića, bez izuzetka“.

Franjo je zatim ukazao na etnički nacionalizam kao na iskrivljenje ove hrišćanske poruke:“Briga o ličnom, društvenom ili nacionalnom identitetu, osim ovih razmatranja, lako uvodi ideološki kriterijum koji iskrivljuje društveni život i nameće volju najjačih kao kriterijum istine“.

Da li završne reči hrišćanskog vođe mogu da utiču na razvoj događaja u svetu koji je pogođen krizom? Na Franjinoj sahrani u subotu, 91-godišnji dekan Koledža kardinala, Đovani Batista Re, podsetio je svetske lidere na to kako je pokojni papa „zaista delio bojazni, patnje i nade ovog vremena globalizacije“ i na svesrdnu posvećenost pape migrantima, marginalizovanim izbeglicama i izbeglicama.

Pre početka pogrebne mise, američki predsednik Donald Tramp sedeo je na neudobnoj stolici sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim radi „veoma produktivne diskusije“ u bazilici Svetog Petra – što je ogromna suprotnost njihovom eksplozivnom sukobu u Ovalnom kabinetu u februaru.

Tramp je zaključio da „možda on (Vladimir Putin) ne želi da zaustavi rat, on me samo prisluškuje“, pre nego što je tačno primetio da „previše ljudi umire!!!“

Ali šta zapravo čini uspešan prelaz iz rata u mir? To se retko kada dešava kao rezultat parlamentarne opozicije, iako ponekad slom tržišta može doneti promenu.

A šta je sa velikom duhovnom silom? Može li intervencija moralnog autoriteta stvoriti novu klimu za pregovore – bilo u pravcu dogovora između Rusije i Ukrajine, bilo za okončanje krvoprolića u Gazi?

Može li učiniti da se Zapad više zainteresuje za Sudan, gde će Trampova odluka da ukine USAID-a verovatno pogoršati tešku glad?

Između ovih sukoba postoje veze, izražene u rastućem uverenju da se nijedan ne može rešiti izolovano. Potreban je novi duh kako bi se prevazišao konfliktni pogled da se svaki sukob može rešiti samo silom.

U Trampovom misaonom svetu, geopolitički dogovori su samo uvećane verzije poslova sa nekretninama, sa isključivim pobednicima i gubitnicima. Ili pobeđuje Rusija, ili Ukrajina. Ili pobeđuje Kina, ili Sjedinjene Države.

Ali moguće je da se ovaj svet ponovo oblikuje tako da obe strane „pobeđuju“, jer shvataju da su zapravo na istoj strani.

To je borba ljudskog života protiv smrti. Kako je Franja rekao u svojoj uskršnjoj poruci, saradnička upotreba resursa predstavlja „oružje mira: oružje koje gradi budućnost, umesto da seju seme smrti!“

Godine 1939, zamah koji je Pio XI pokušavao da stvori iza slične poruke na kraju je splasnuo.

Međunarodne institucije poput Lige naroda bile su paralizovane, a konklava kardinala je kao njegovog naslednika izabrala kandidata za kojeg su verovali da će zadržati kontinuitet – državnog sekretara kardinala Eugenija Pačelija.

Ipak, novi papa, koji je uzeo ime Pio XII, suzbio je encikliku svog prethodnika protiv nacizma i zauzeo znatno oprezniji stav koji je ugrozio ugled Svete stolice kao moralnog autoriteta za mir.

Upravo za vreme njegove papinske službe čuvena je postala primedba koju je, navodno, Josif Staljin izrekao tokom konferencije u Potsdamu 1945:“Koliko divizija ima papa?“

Baš kao što je Franja zagovarao zaštitu ranjivih, osuđivao etnički nacionalizam i pozivao na mirno rešavanje sukoba u Ukrajini i Gazi, tako je i Pio XI svoje poslednje dane proveo pokušavajući da izoštri antirasističku poruku koja bi mogla da se obrati čitavom čovečanstvu.

Obojica papa imali su krhak, ali moralno neupitan glas u podeljenom svetu. Da li će poslednja papina poruka i sahrana pretvorena u globalni samit dati zamah borbi za mir? Nada u to svakako postoji.

Harold Džejms je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Njegova poslednja knjiga nosi naziv: Seven Crashes: The Economic Crises That Shaped Globalization (Yale University Press, 2023); Montagu Džejms je doktorant istorije na Univerzitetu Braun.

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eklsuzivno pravo objavljivanja u Srbiji