Svet koji je stvorio Džordž H. V. Buš

Ono što se događa na ovom svetu je rezultat onoga što ljudi biraju da učine ili ne učine kada se pred njima ukažu izazovi i šanse.

Pred DŽordžom H. V. Bušom, 41. predsednikom SAD, izazova i prilika je bilo i previše, a njegov zapisnik je jasan – zemlju i svet je napustio u znatno boljem stanju nego što ih je zatekao.

Za Buša sam često radio tokom sve četiri godine njegovog predsednikovanja. Bio sam član Saveta za nacionalnu bezbednost odgovoran za nadzor razvoja i sprovođenja politike prema Bliskom istoku, Persijskom zalivu i Avganistanu, Indiji i Pakistanu. Takođe sam bio uvučen u priličan broj drugih političkih diskusija.

Buš je bio fin, korektan, pravičan, otvoren za nove ideje, bez predrasuda, skroman, principijelan i lojalan. Cenio je državnu službu, a sebe je video kao prosto još jednog predsednika u dugom nizu predsednika SAD, kao još jednog privremenog stanara Ovalne kancelarije i čuvara američke demokratije.

NJegova spoljnopolitička dostignuća su brojna i značajna, počev od okončanja Hladnog rata. Doduše, to što je on okončan tada kada je okončan imalo je dosta veze s četiri decenije koordinisanih napora Zapada u svim regionima sveta, s porazom sovjetskih snaga u Avganistanu, duboko ukorenjenim manama u sovjetskom sistemu i s rečima i delima Mihaila Gorbačova. Ali ništa od ovoga nije značilo da je bilo predodređeno da se Hladni rat završi brzi ili mirno.

Tako se završio delimično zbog toga što je Buš bio osetljiv prema teškoj situaciji u kojoj se našao Gorbačov, a kasnije i Boris Jeljcin i zato što je izbegao da tešku situaciju učini ponižavajućom. Pazio je da ne likuje ili uživa u retorici trijumfalizma. Zbog te uzdržanosti je bio na meti mnogih kritika, ali je uspeo da ne izazove upravo onu vrstu nacionalističke reakcije koju sada vidimo u Rusiji.

Takođe je dobio ono što je hteo. Niko ne treba da meša Bušov oprez s plašljivošću. Pobedio je nevoljnost i povremeno prigovore mnogih svojih evropskih kolega i učvrstio ujedinjenje Nemačke – i to postigao u okviru NATO. Bilo je to državništvo u najboljem izdanju.

Još jedno Bušovo spoljnopolitičko dostignuće je bio Zalivski rat. Invaziju i osvajanje Kuvajta Sadama Huseina je smatrao pretnjom ne samo po važno snabdevanje regiona naftom, već i po svet koji će nastati nakon Hladnog rata. Buš se bojao da ako ovaj čin rata prođe bez odgovora, to će podstaknuti dalji haos.

Danima u krizi, Buš je saopštio da Sadamova agresija neće potrajati. Onda je napravio do tada neviđenu međunarodnu koaliciju koja je podržala sankcije i pretnju silom, poslao pola miliona američkih vojnika da pređu pola sveta da bi se pridružili stotinama hiljada iz drugih zemalja i kada diplomatija nije uspela da rezultira potpunim i bezuslovnim povlačenjem Iraka, oslobodio je Kuvajt za nekoliko nedelja s prilično malim brojem žrtava SAD i koalicije. Bio je to knjiški primer kako multilateralizam može da funkcioniše.

Ovde je vredno napomenuti još dve stvari. Prvo, Kongres nije bio voljan da deluje kada je reč o Sadamovoj agresiji. Glasanje u Senatu o vojnoj akciji je gotovo propalo. Buš je, međutim, bio spreman da naredi ono što je postalo operacija Pustinjska oluja čak i bez odobrenja Kongresa, s obzirom na to da je već imao međunarodno pravo i Savet bezbednosti UN na svojoj strani. Bio je odlučan koliko i principijelan.

Drugo, Buš je odbio da sebi dozvoli da bude uvučen u događaje. Misija je bila da se oslobodi Kuvajt, ne Irak. Potpuno svestan šta se dogodilo oko četiri decenije ranije kada su snage SAD i UN proširile svoj strateški cilj u Koreji i pokušale silom da ujedine poluostrvo, Buš je pružio otpor pritiscima da proširi ratne ciljeve. Bojao se da ne izgubi poverenje svetskih lidera koje je zadobio i zbog gubitaka ljudskih života, što bi bio najverovatniji rezultat. Takođe je hteo da arapske vlade zadrži na svojoj strani da bi poboljšao izglede za mirovne pregovore na Bliskom istoku koji je trebalo da počnu u Madridu manje od godinu dana kasnije. Ponovo je bio dovoljno jak da se usprotivi trenutnom raspoloženju.

Ništa od ovoga ne znači da je Buš uvek bio u pravu. Okončanje Zalivskog rata je bilo haotično pošto je Sadam uspeo da se održi na vlasti u Iraku uz brutalnu represiju Kurda na severu i šiita na jugu. Godinu dana kasnije, Bušova administracija je sporo reagovala na nasilje na Balkanu. Možda je mogla više da učini da pomogne Rusiji u njenim prvim postsovjetskim danima. Međutim, sveukupno, spoljnopolitički dosije te administracije je pozitivan u poređenju s dosijeom bilo kog drugog savremenog američkog predsednika ili, generalno, bilo kog drugog savremenog svetskog lidera.

I još samo jedna stvar. Buš je napravio definitivno najbolji bezbednosni tim koji su SAD do sada imale. Brent Skoukroft je predstavljao zlatni standard među savetnicima za nacionalnu bezbednost. DŽejms Bejker je definitivno bio najuspešniji državni sekretar od Henrija Kisindžera. A sa njima su bili i Kolin Pauel, Dik Čejni, Robert Gejts, Lari Iglberger, Vilijam Vebster i drugi sa statusom i iskustvom.

Sve nas to vraća na DŽordža H. Buša. On je izabrao ljude. On je odredio ton i očekivanja. On je slušao. On je insistirao na zvaničnom procesu. I on je predvodio.

Ako je za propast sistema kriv njegov vrh, on i napreduje zbog tog vrha. SAD su napredovale zahvaljujući brojnim doprinosima 41. predsednika. Od toga su korist imali i mnogi ljudi širom sveta. Dugujemo mu kolektivnu zahvalnost.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org