Talas antifrancuskih sentimenata u Italiji

Francuski Figaro objavio je da ovaj transfer treba da bude ubrzo formalizovan i da se Goci nađe u vladi Eduarda Filipa, a kasnije, nakon izlaska Velike Britanije iz EU, i u Briselu.

Nominacija je dovela do žestokih reakcija iz redova vladajuće koalicije, koja potencira kopiju Trampove politike, samo što se zove „Prvo Italija“, te nastoji da upravo užarenom retorikom ospori ne samo Gocijevu lojalnost Italiji, nego i svih prethodnih italijanskih vlada. Poseban trn u oku postali su i nosioci francuske Legije časti, koji su diskreditovani kao „profrancuski elementi“.

Sandro Goci (51) uspešan je italijanski proevropski političar mlađe generacije iz kruga partija levog centra, čiji uspon počinje u vreme predsednika Evropske komisije Romana Prodija, kojem je bio šef privatnog kabineta. Nakon okončanja službe u Birselu, Goci je dva puta biran za člana italijanskog Parlamenta, a dolaskom na vlast Matea Rencija, postaje njegov podsekretar za evropska pitanja. Na izborima za EP 2019, Goci je bio na listi „Renesansa“, francuskog predsednika Makrona. Profašistička partija „Bratstvo Italije“ i njena predsednica Đorđa Meloni traže da se Gociju oduzme italijansko državljanstvo i da se razotkrije šta to „Makron duguje Gociju“.

Mateo Salvini je napao na sledeći način: „Goci, bivši podsekretar za evropska pitanja u vladi Rencija i Đentilonija, sada dobija novo mesto s blagoslovom Makrona, u istoj ulozi u francuskoj vladi. Zamislite šta je radila takva osoba dok je bila u italijanskoj vladi? Ludilo, ali to je bila Demokratska partija“. Goci je odgovorio u istom tonu: „Čitao sam da se Mateo Salvini čudi kako sam štitio nacionalne interese kada sam bio u vladi. Dragi Salvini, kada jedan drugom suprotstavimo dela i dokumente, videćemo ko je više vodio računa o interesima zemlje. Zašto da to ne uradimo?“ Reč je o problemu koji mesecima visi nad Salvinijevom glavom, odnosima s ruskim bogatašima i isplatama od njih.

Isplivala su na površinu i druga pitanja povezana sa interesima velikih kompanija koja opterećuju odnose dve zemlje. Među argumentima u ovoj debati posebno je upotrebljeno rivalstvo u borbi za libijsku naftu. Italija je bila glavni partner međunarodno priznate vlade Fajeza Al Saraja, dok je Francuska jedna od zemalja koje kultivišu odnose sa „Kireanikom“, generala Haftera. U istoj grupi država nalaze se Egipat, UAE, Saudijska Arabija i Rusija.

Dok se Gocijevi kritičari izjašnjavaju da bi njegovo priključivanje Makronovoj vladi moglo da diskredituje italijanske tajne sporazume različitim frakcijama na terenu, Tripoliju, Misrati i drugim sukobljenim stranama, uključujući Haftera samog, upravo kada Italija pokušava da isposluje što hitniji prekid vatre i okončanje Hafterove ofanzive, otkrivaju se brutalne i zakulisne igre velikih multinacionalnih kompanija u Libiji i međunarodna pozadina ratujućih koalicija.

Postaje jasno da je borba Haftera i Al Saraja za prevlast i borba između različitih međunarodnih koalicija da uspostave kontrolu nad naftnim rezervama koje su među najbogatijim i najpoželjnijim u svetu.

Među najvećim interesima su oni koje imaju italijanski ENI i francuski Total. Na primer, u februaru 2019. portparol Libijske nacionalne armije, kojom komanduje Hafter, obznazio je zauzimanje naftnog polja Al Šarara u regionu Ubari gde je proizvodnja bila blokirana dva meseca. Nalazište ima strateški značaj za celu Libiju i sve zemlje koje imaju naftne interese u Libiji: proizvodnjom je upravljala kompanija Akasus, koja je zajednička kompanija libijske državne kompanije NOC pod kontrolom vlade al Saraja, glavnog italijanskog partnera, španskog Repsola, Totala, OMW i norveškog Statoila.

Još više od unutrašnjeg obračuna, zanimljiva je intonacija kojom se govori o Francuskoj. To je ton koji se upotrebljava kada se govori o ljutom neprijatelju. U ovoj baražnoj vatri antifrancuskih sentimenata, Francuskoj i Makronu je prebačeno odustvo solidarnosti sa Italijom u borbi protiv migranata, koji na italijansku obalu stižu uglavnom iz Libije. Na indirektan način, sledeći konflikt dve zemlje u borbi za libijsku naftu, Francuskoj se prebacuje da čak podstiče i pomaže migrantske talase koji stižu do italijanskih obala.

U Evropskoj uniji postoji stalna praksa razmene državnih službenika različitih zemalja, ali ona nije stizala do najviših ešalona vlasti, posebno ne predsedničkih i premijerskih kabineta. Očigledno je da francuski predsednik i ovim potezom želi da stavi na znanje kojim putem bi trebalo da ide EU pod francuskim političkim vođstvom.

Podrška Srbiji

Sandro Goci ima balkansko iskustvo, jer je bio angažovan u mirovnim misijama u vreme rata u BiH. Zajedno sa Romanom Prodijem snažno je podržavao obnavljanje saradnje EU i Srbije, a zatim integraciju Srbije u Evropsku uniju. Prvu posetu Srbiji obavio je 2003. kada je objavljena njegova knjiga „Vlada Evrope“, a od tada je zadržao interesovanje i podršku evropskom putu Srbije. U vreme italijanskog predsedavanja EU, značajno je doprineo podsticanju EU da otvori poglavlja sa Srbijom, a kasnije bio jedan od najvažnijih oslonaca balkanske politike Federike Mogerini.