Ako Evropa nastavi da popušta svojoj desnici, kako može da se suprotstavi Trampu?

Pod njenim vođstvom, obećala je da će Evropa biti principijelna sila zasnovana na multilateralizmu, fer trgovini i poretku zasnovanom na pravilima, čvrsto i ujedinjeno se suprotstavljajući autoritarizmu, protekcionizmu i politici nultog zbira.

Šest godina kasnije, ponovo poziva Evropu da se „bori“ za tu budućnost. Ali ta vizija brzo bledi, pišu u analizi za Gardijan, Tu Ngujen, zamenica direktora Centra Žak Delor u Herti školi u Berlinu i Janik Jansen, saradnik za politiku na istom institutu.

Dodaju da je ovo leto donelo niz negativnih naslova koji osuđuju „ponižavanje“ Evrope.

Neki kritičari kažu da je to bio najgori trenutak u poslednjih nekoliko godina, ako ne i u celom veku.

Svi su ukazivali na istu stvarnost: evropski lideri, u strahu od trgovinskog rata i gubitka američke podrške Ukrajini, popustili su zahtevima Trampove administracije i nisu se svetili u vidu carina.

Izdašno su hvalili američkog predsednika i pozdravili sporazum koji nije bio ni približno uravnotežen. Prikazano kao pragmatizam, mnogima u Evropi to je delovalo kao kapitulacija.

Međutim, problem je dublji od jednostranog trgovinskog „sporazuma“. Javna pokornost Evrope prema Trampu simbolizuje širi problem.

EU lideri i institucije ne samo da popuštaju rastućem autoritarizmu preko Atlantika, već i redovno umiruju krajnje desničarske snage kod kuće.

Time narušavaju vrednosti i principe – demokratiju, vladavinu prava, otvorena tržišta i odgovornost prema klimi – koje tvrde da zastupaju. Često, s tonom moralne nadmoći, podsećaju druge da ih slede.

Ovaj obrazac vidi se u nekoliko politika.

Poslednjih godina, migraciona politika EU postala je jasan pokazatelj kako su evropske vrednosti iščezle.

Pod pritiskom krajnje desnice, vlade i institucije EU sve češće migraciju vide kao pretnju, a ne kao snagu za društva i ekonomije Evrope.

To ima posledice po vladavinu prava i ljudska prava. Nezakonite odbijanja migranata se rutinski tolerišu.

NVO koje sprovode spasilačke misije u Sredozemlju nailaze na prepreke. „Migracioni sporazumi“ sa zemljama kao što je Tunis efektivno prebacuju evropsku odgovornost na vlade koje otvoreno krše ljudska prava.

Šengenski sporazum, nekada simbol evropske integracije, sada je u riziku da postane kolateralna šteta, jer privremene granične kontrole postaju polutrajne u nekoliko zemalja EU pod izgovorom pritiska migracija.

Slična politička dinamika počinje da potkopava klimatske ambicije EU. Evropski zeleni dogovor, koji je Fon der Lajen nazvala „evropskim trenutkom čoveka na Mesecu“, sve više postaje meta krajnje desničarske kampanje koja klimatske politike prikazuje kao elitistički namet koji opterećuje poljoprivrednike, preduzeća i obične građane.

Partije desnog centra, željne da iskoriste trenutak, pridružile su se toj retorici. One se zalažu za klimatske ciljeve Evrope, ali umesto da jasno brane ekonomske i društvene koristi Zelenog dogovora i vode ozbiljnu debatu o najboljem putu, sve češće biraju da razvodne ili odlože ključne mere – čak i ako to znači da se usklađuju sa krajnje desnim partijama, daleko od demokratskog centra EU.

Mnoge od ovih odluka se brane u ime pragmatičnog realizma. Pokornost Trampu, kažu neki, daje Evropi vremena jer se derizikovanje, jačanje odbrane i dublje reforme ne mogu sprovesti preko noći. Strože migracione politike se predstavljaju kao odraz volje preopterećenih ljudi, bez obzira na moguće kršenje ljudskih prava.

Klimatske ambicije treba usporiti dok se ne uhvate u koštac sa ekonomskim rastom i inovacijama. A kako su izbori uvek negde u EU na vidiku, mnoge mejnstrim partije upozoravaju da moraju da se bave „pravim problemima“ birača ili rizikuju da krajnja desnica odnese pobedu.

Pod pritiskom illiberalnih snaga, kako kod kuće, tako i u inostranstvu, lideri sve češće odlučuju da zamene dugogodišnje principe za iluziju stabilnosti.

Međutim, istorija pokazuje da ova strategija ograničavanja štete ne može osvojiti autoritarne aktere.

Svaki ustupak polako briše stigmu koja je nekada držala krajnje desničarske ideje na margini društva. Ono što je nekada bilo ekstremno, sve češće se smatra normalnim, što dovodi do pritiska na vladavinu prava i demokratiju širom kontinenta.

Problem više nije ograničen na određene oblasti politike ili pojedinačne države članice poput Mađarske ili Slovačke.

Od nemačkih lokalnih vlasti koje pokušavaju da suzbiju propalestinske demonstracije, preko italijanske premijerke koja diskredituje sudstvo jer je blokiralo njene migracione politike, Evropske narodne partije koje u Briselu vode kampanju za delegitimaciju NVO, do nekoliko vlada EU koje pozivaju na reinterpretaciju Evropske konvencije o ljudskim pravima, opasan obrazac se pojavljuje širom EU.

Kada evropski lideri počnu da tretiraju osnovna prava, sudove i civilno društvo kao prepreke volji naroda, otvaraju vrata opasnom terenu, gde zastupanje vrednosti prelazi iz obaveze u diskreciono pravo.

Ni na jednom mestu selektivna primena vrednosti nije očiglednija nego u odgovoru EU na situaciju u Gazi.

Njeno uporno nepreduzimanje značajnijih mera protiv očiglednih kršenja ljudskih prava i međunarodnog prava od strane Izraela rizikuje da ostavi trajni trag na globalni kredibilitet EU.

Čak ni zamrzavanje bilateralne podrške Izraelu od strane predsednice komisije, kao i predlog za sankcionisanje ekstremističkih ministara i nasilnih naseljenika te delimično obustavljanje sporazuma o pridruživanju između EU i Izraela, nije usledilo pre nego što su prošle dve godine neaktivnosti.

Evropa ne sme da zaboravi jednu fundamentalnu istinu: vrednosti i principi nisu luksuz koji se može ostaviti po strani kad pritisak raste.

Njihova odbrana nije naivni idealizam – to je strateška potreba, kako za suprotstavljanje autoritarizmu kod kuće, tako i za oblikovanje svetskog poretka zasnovanog na pravilima i multipolarnosti u svetu.

Ako evropski lideri ostanu mirni i tihi, nadajući se da će Tramp jednostavno nestati, rizikuju da izgube ne samo dostojanstvo, već i svoju političku moć.

Time dopuštaju krajnje desničarskim snagama da zauzmu prazninu i trajno preokrenu ravnotežu. Na globalnom nivou, jedini održiv put jeste izgradnja novih partnerstava – ali ona će se ukoreniti samo ako Evropa ostane ujedinjena i brani vrednosti koje tvrdi da zastupa sa istom odlučnošću koju traži od drugih.

Isto važi i unutar zemlje: umirivanje krajnje desnice usvajanjem njenih politika ne neutrališe ekstremizam – ono ga legitimiše i iznutra izjednačuje uniju. Umesto toga, Evropa mora aktivno zastupati pluralizam, vladavinu prava, otvorena društva i klimatsku akciju kao izvore snage.

Ako „evropski put“ nešto znači, Evropa mora konačno stati iza onoga za šta se zalaže – ne samo rečima, već i delima.