(VIDEO)“Grad koji je postao deponija, masovna grobnica, bolnica, kamp, dečije igralište”: Antakija, na jugu Turske nakon razornog zemljotresa

Žive u mraku. Greje ih jedino vatra u koju ubacuju komade nameštaja, plastike, odeće … I još zamislite da su hiljade ljudi zatrpani u tom smeću. I da velike mašine izvlače njihove leševe, a da ih živi ljudi, potom, pakuju i ostavljaju na svakoj većoj površini koja nije pod smećem. Zamislite da na toj deponiji, veličine Sarajeva, žive tek rođene bebe, da žive deca, da vojska uvodi red.

Zamislite da vam noću, na vašu deponiju, upadaju naoružani ljudi sa druge deponije i pljačkaju dragocenosti koje imate. Ako ste u stanju to da zamislite, onda možda i shvatite kako je u Antakiji.

A još je gore.

Ovako danas izgleda centar Antakye, grada u turskoj regiji Hatay. pic.twitter.com/3klUYIvSfX

— Istraga.ba (@IstragaB) February 13, 2023

U pakao sam došao nebom. Iz pakla se vraćam zemljom. Koja se svakih pola sata zatrese. Tek da vas drži budnim. I opominje. Sve što ste steklih može nestati za par sekundi.

Esra je prije deset dana imala sve. Roditelje, brata, sestru i kuću. Ostala joj je još jedna godina studija da postane diplomirani agronom.

„Sestra i ja smo bile u Kajzeriju, na fakultetu. Nakon zemljotresa, došle smo da tražimo roditelje i brata“, kaže Esra.

Majku su pronašle. Mrtvu. Oca i brata još nisu. Sad u šatorskom kampu u istočnom delu Antakije iščekuju vesti. Ne žele da ih fotografišem. Radije bi, kažu mi, da se objavi njihova fotografija s majkom ili ocem.

Fatme je izbegla iz Alepa. Roditelji su ostali u Siriji. Ona je u Antakiji započela novi život. Udala se i postala majka troje dece. I sada je izbegla iz izbeglištva. Ali barem su svi ukućani živi. Već sedam dana živi pod šatorom. Ostala je i bez druge kuće.

Od njenog kampa, do kampa u kojem su se smestili pripadnici Federalne uprave civilne zaštite treba nekih sat i po pešačenja. Pod uslovom da su sve ulice prohodne.

A nije tako. Navigacija je suvišna. Krećete se kao u lavirintu. Nikad ne znate kada ćete se morati vratit nazad i koja to ulica vodi do vašeg odredišta. Ali samo tako možete videti razmere katastrofe koja je pogodila jug Turske i sever Sirije.

Na zidu jedne kuće koja se nije urušila, uspeo sam pročitati „Sokak“. Ne znam čiji je sokak niti koji je broj, ali kad izađete iz tog kvarta sigurno nećete biti isti čovek kao onda kada ste u njega ušli.

Veliki beli pas je zalajao i dao mi do znanja da je tu, gde je sada samo gomila betona i smeća, bila kuća koju je čuvao. Onda se iza njegove improvizirane kućice ukazao dečak u žutoj jakni i gumenim čizmama.

Skupljao je komadiće hrane i iz svoje ruke hranio svog ljubimca. Onda se ukazao ne baš mnogo stariji brat i odveo me do jedne drvene kutije. Izvući će, potom, dva bela goluba da mi ih pokaže u znak zahvalnosti što sam im dao sok i keks koji sam dan ranije dobio od turskog vojnika.

Ne znam da li su njihovi roditelji živi, ali znam da je 1362 deteta na jugu Turske ostalo bez oba roditelja. Za sad.

Idem dalje nekim prolazima koji su nekad bili sokaci. Bilo je vreme akšama, ali ezani sa munara se nisu čuli. Jer skoro da i nema više munara. Tražio sam kadar u koji ću moći smestiti barem deo onoga što vidim. A nisam video ono što je, zapravo, u stanju reći više od svakog „punog kadra“.

Dete. Uplakano dete u očevom naručju. Na ruševinama kuće. Pored nečega što bi trebalo biti šator. Uz vatru u koju je stariji sin ubacivao komadiće papira da je „održi u životu“. I očev pogled. I ptice koje su poletele iznad njega. I zvuk mašina koje su okolo tražile žive i mrtve.

Ne, nije patetika, to je realan prikaz stvarnosti.

Ova porodica sa bolesnom bebom spavama u improviziranom šatoru u centru Antakye. Starija djeca skupljaju gorivo za vatru koja ih zagrijava pic.twitter.com/5z2YjJ3TvP

— Istraga.ba (@IstragaB) February 12, 2023

Ne znam kako se zovu. To je jedini trenutak kada sam u potpunosti izgubio novinarski instinkt. Da nisam, možda bih saznao kako se zovu i kako im možete pomoći. Ovako ostaje samo ovaj video kao krunski svedok stradanja.

A sad malo i o spasiocima iz BiH. Žao mi je što ne znam sva njihova imena. Žao mi je što nisam upoznao ni sve koji su došli u regiju Hataj. Najviše ih ima ih iz Federalne uprave Civilne zaštite. A nije malo ni onih iz GSS-a. Potpuno je svejedno kome pripadaju.

Sedam dana sam proveo s njima. Na putu prema Antakiji spavali su na aerodromskim trakama koje voze prtljag. Spavali su na hladnim pločicama aerodroma u Adani.

Neki drugi su vozili 50 sati bez prestanka. Oni koji su prvi došli u Antakiju otišli su na „Sajt“, tako oni zovu svoje radilište na kojem vrše potrage, da rade celu noć. Izvukli su desetine mrtvih. A mnogo je teže, verujte, izvlačiti mrtva presovana tela od onih živih.

Spavali su pod šatorima na minus dva ili tri. Na mrazu. Grejali su se sedeći oko logorske vatre. Ulazili u šupljine na ruševinama u koje niko nije htio ući. Konstatovali su smrt.

U tri smene. Jeli su konzerve koje su sa sobom poneli iz Sarajeva. Nisu se snimali ni onda kada su pronašli mrtvu majku i u njenom naručju dvoje mrtve dece. Nisu od sebe pravili heroje. A, zapravo, jesu.

Reportaža je prvobitno objavljena na portalu istraga.ba