Zaoštravanje odnosa Kine i Japana – međusobne pretnje oružanom silom

Taj izraz 2015. godine je unet u zakonsku regulativu koja se odnosi na upotrebu oružane sile van granica Japana i predstavlja važan kriterijum za davanje dozvole japanskim oružanim snagama da intervenišu van teritorije svoje zemlje – to praktično znači da je Takaići poslala poruku da bi oružana intervencija Pekinga na i oko Tajvana predstavljala povod za angažovanje japanske armije, piše RTS.

Obostrana pretnja oružanom silom

Ta njena izjava otud je izazvala burnu reakciju vlade u Pekingu, koja je osim protesta japanskom ambasadoru, preduzela niz ekonomskih sankcija, kao što su zabrana uvoza japanskih morskih plodova, otkazivanje koncerata i izložbi japanskih umetnika u Kini i, naročito bitno, nalog putničkim agencijama i državnim avio prevoznicima da otkažu grupne ture i letove za Japan.

Mediji u Zemlji izlazećeg sunca tako su javili da je do kraja novembra ukupno otkazano blizu pola miliona poseta kineskih turista, dok je samo u prva dva dana decembra otkazano više od 900 letova i čak 156.000 avionskih karata na relaciji Kina-Japan.

Istovremeno, kinesko Ministarstvo inostranih poslova, kao i brojni kineski politikolozi i drugi komentatori, javno su uputili upozorenje japanskoj vladi da se stavom koji je izrazila premijerka Takaići na grub način meša u unutrašnja pitanja i oglušuje o obaveze koje je prihvatila predajom na kraju Dugog svetskog rata i normalizacijom odnosa sa Kinom 1972. godine.

Odnosno, ističe kineska strana, Japan je 1945. godine prilikom kapitulacije prihvatio odredbe deklaracija iz Kaira i Potsdama, koje predviđaju povratak teritorija koje je okupirao, uključujući tu i Tajvan, koji se od 1895. punih pedeset godina nalazio pod japanskom vlašću. Takođe, u tekstu Zajedničke izjave o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Narodne Republike Kine i Japana iz septembra 1972. godine stoji da Tokio priznaje vladu u Pekingu kao jedinog zakonitog predstavnika Kine i poštuje stav te vlade da je Tajvan neotuđivi deo teritorije Narodne Republike Kine.

Štaviše, povodom izjave premijerke Takaići, koju shvata kao pretnju upotrebom sile, kineska vlada je uputila pisma na adrese stranih diplomatskih predstavništava u kojima ih podseća na član 53 Povelje Ujedinjenih nacija, koji se odnosi na tzv. neprijateljske države.

Taj član povelje, koja je doneta u junu 1945. godine dok je u Pacifiku i na Dalekom istoku još uvek trajao sukob saveznika (SAD, Kine, Velike Britanije i Australije) i Japana, ostavlja mogućnost državama pobednicama u Drugom svetskom ratu i osnivačima UN, među kojima je i Kina da, bez odobrenja Saveta bezbednosti, upotrebe oružanu silu protiv „neprijateljskih država“ ako one „obnove politiku agresije“. Drugi stav tog člana kao „neprijateljsku državu“ definiše „svaku državu koja je tokom Drugog svetskog rata bila neprijatelj neke od potpisnica povelje“, što se praktično odnosi i na Japan (koji, inače, nije bio jedan od osnivača UN i toj organizaciji je pristupio tek krajem 1956.).

Kineska vlada time je stavila na znanje Tokiju i međunarodnoj zajednici da je Tajvan neotuđivi deo njene teritorije i da joj niz međunarodnih sporazuma i sama povelja Ujedinjenih nacija daju za pravo da upotrebi oružanu silu protiv Japana i bez odobrenja Saveta bezbednosti ukoliko se on drzne da vojno interveniše na delu međunarodno priznate kineske teritorije (u ovom slučaju, Tajvanu).

Japanska strana, međutim, ukazuje na rezoluciju Skupštine Ujedinjenih nacija iz devedesetih kojom je član 53 Povelje proglašen zastarelim, a kao relevantan dokument kojim se regulišu njene posleratne obaveze uzima Mirovni sporazum iz San Franciska, koji je stupio na snagu 1952. godine i koji je zaključen između Japana i 49 drugih zemalja.

Peking, međutim, uzvraća da se, uprkos pomenutoj rezoluciji, član 53. i dalje nalazi u Povelji UN i da je stoga, pravno, na snazi i da je sporazum iz San Franciska u ovom slučaju nebitan jer Kina nije bila među njegovim potpisnicama.

Vojno trvenje

Ova diplomatsko-politička prepirka prelila se i u vojnu ravan. Naime, japanski piloti su prošle nedelje prijavili da su ih kineski avioni u dva navrata ozračili radarom, što je vlada u Tokiju osudila kao provokaciju, uputivši protest Pekingu.

S druge strane, kineske vlasti tvrde da je njihov nosač aviona vršio vežbe u međunarodnim vodama, te da su japanske letelice u više navrata ulazile u prostor koji je Narodnooslobodilačka vojska Kine unapred najavila kao mesto održavanja vežbi, čime su ugrozili bezbednost kineskih avijatičara.

I u vezi sa tom činjenicom došlo je do javne prepirke kroz medije između armije dve zemlje. Kineske vlasti objavile su audio snimak u kojem njihov nosač obaveštava japanski vojni brod na kineskom i engleskom jeziku da namerava da održi vežbe poletanja i sletanja i japanski oficir potvrđuje da je primio poruku. S druge strane, Japansko ministarstvo odbrane tvrdi da kineska strana nije podnela pismeno obaveštenje i nije precizirala tačno mesto održavanja vežbe, zbog čega je japansko vazduhoplovstvo bilo prisiljeno da izvidi situaciju.

Ono što je bitno primetiti je da je nosač „Liaoning“ radi održavanja vežbe prošao kroz međunarodni koridor između japanskih ostrva Okinava i Mijakođima, odnosno, da je trening kineskih pilota održan u prostoru samo nekoliko stotina kilometara daleko od Tajvana sa jedne, i najjačeg vojnog uporišta na teritoriji Japana, Okinavi, s druge strane. Izbor te lokacije se, naravno, može protumačiti kao reakcija, odnosno, poruka u odnosu na izjavu japanske premijerke Sanae Takaići, ali i nastavak priprema za vojnu blokadu ili eventualnu vojnu intervenciju na Tajvanu.

Japanski mediji javljaju i da je u vazdušni prostor između pomenuta dva japanska ostrva potom doletela zajednička patrola kineskog i ruskog ratnog vazduhoplovstva, koja se sastojala od osam letelica, od čega su četiri bili bombarderi (od toga dva ruska). Kao odgovor na to, tvrdi list „Nikkei“, japanske i američke snage su sprovele zajedničku patrolu nad Japanskim morem, bliže obali azijskog kontinenta, u kojoj su lovci Zemlje izlazećeg sunca pružali zaštitu američkim bombarderima „B-52“.

Reakcije u Japanu

Objava da će Japan eventualnu vojnu blokadu Tajvana shvatiti kao opasnost po sopstveni opstanak u samoj Zemlji izlazećeg sunca u medijima i na društvenim mrežama uglavnom je dočekana sa odobravanjem, kao dobrodošli izraz potrebe da se Japan odlučnije založi za svoje interese u međunarodnim odnosima i „pokaže zube“ Pekingu, za kojeg se u ostrvskoj carevini veruje da je agresivan i ima teritorijalne ambicije prema južnim japanskim ostrvima.

Još jedan argument u prilog njenom postupku je to da Japan mora da na ubedljiv način pokaže Sjedinjenim Američkim Državama da je ozbiljan u nameri da im pomogne u slučaju da one zarate s nekim subjektom na Dalekom istoku. Ovo zato da bi Japan sam mogao da bude siguran da će mu Vašingtom oružjem priteći u pomoć ako bude potrebno.

Dosta je i kritika. Puno najstarijih građana, koji se sećaju rata i posleratne gladi i društvene pometnje, protestuju protiv premijerke Takaići, optužujući je da je okrenula leđa decenijskoj pacifističkoj politici i da želi da državu ponovo uvuče u rat.

Opozicioni političari upozoravaju da je NR Kina odustala od zahteva za ratne reparacije, koje bi bile ogromne jer je četrnaestogodišnja japanska okupacija matice tu zemlju koštala bar oko 20 milion života, upravo zato što je Japan početkom sedamdesetih, u vreme kada je tim ostrvom još uvek upravljao osvedočeni neprijatelj komunista Čang Kajšek, pristao da prizna Tajvan delom Kine.

Takođe, pojedini japanski intelektualci trezveno tvrde da će prava opasnost po opstanak države nastupiti tek ako Japan uđe u rat sa Kinom oko Tajvana, a ne ako Peking prosto ovlada Tajvanom bez mešanja Japana.

Zebnja u Tokiju

Jasno je da bi se, ako bi Peking ovladao Tajvanom, vojnopolitički položaj Japana bitno pogoršao. Kineska armija bi izbila na samo sto ili dve stotine kilometara od nekoliko manjih i slabo naseljenih japanskih ostrva, kao što su Jonagunji, Išigakiđima i Mijakođima. Tajvan je fizički vrlo blizu i sićušnim ostrvima Senkaku (Diaoju), koja se nalaze na ogromnim ležištima nafte i gasa i koje kontroliše Tokio, a svojom teritorijom smatra Peking.

Kinezi, kada im to odgovara, kao recimo upravo sada tokom prepirke oko mešanja Japana u tajvansko pitanje, podsećaju i na to da status lanca ostrva Rjukju, koji ima 1,46 miliona stanovnika i koji je do poznog 19. veka bio kraljevstvo u vazalnom odnosu prema kineskom dvoru, na kraju Drugog svetskog rata ostalo nedefinisano. Zbog toga u Tokiju strahuju da bi, potencijalno, u budućnosti Kina mogla da usmeri svoje teritorijalne ambicije i na taj arhipelag, čije je najveće ostrvo Okinava, na kojoj se, inače, nalazi čak 70 odsto svih američkih vojnih baza u Japanu.

Dalje, ako bi Peking zavladao Tajvanom, on bi s tog ostrva mogao (u nekom eventualnom budućem konfliktu s Tokijom) da, po potrebi, s lakoćom preseče pomorske rute snabdevanja Japana energentima i mineralima sa Bliskog istoka, iz Indonezije i Australije. On bi čak mogao i da ozbiljno ugrozi morske i vazdušne puteve između Japana i severnoameričkog kontinenta i tako ostrvsku carevinu gotovo u potpunosti izoluje i ekonomski iscrpi.

Zato je briga u Tokiju za sudbinu Tajvana opravdana i želja da se održi status kvo (de fakto nezavisnost Tajvana od matice Kine) razumljiva.

To ipak ne opravdava (indirektnu) pretnju oružjem Pekingu. Jer, bez obzira na to kako se racionalizovala i objašnjavala izjava premijerke Takaići, nesumnjivo je da ona predstavlja mešanje u unutrašnja pitanja Kine, pa i provokaciju. Pogotovo stoga što sam Tokio zvanično priznaje da postoji samo jedna Kina i stoga što je dokument koji je pratio normalizaciju odnosa dve zemlje i s čijim sadržajem se japanska vlada saglasila 1972. sadrži i klauzulu da Peking smatra Tajvan neotuđivim delom teritorije NR Kine.

Za čije dobro?

Razne su teorije u vezi sa njenom motivacijom, odnosno toga zašto je odstupila od dotadašnje prakse japanskih lidera koji su praktikovali jednu vrstu strateške ambivalentnosti – oni bi, na primer, govorili da je „vanredno stanje na Tajvanu vanredno stanje i za Japan“, čime su aludirali da bi se njihova zemlja možda umešala u eventualni sukob na Tajvanu, ali istovremeno ostavljali i prostor za drugačija tumačenja – recimo, da bi blokada ili pad Tajvana predstavljali ekonomski udarac za Japan. Oni su tim rečima praktično prisiljavali stratege u Pekingu da nagađaju da li bi Tokio zaista ušao u konflikt ili ne, a njihov pažljiv izbor verbalnih izraza istovremeno je kineskoj vladi omogućavao da pred svojim građanima i međunarodnom zajednicom sačuva ugled.

Izjava premijerke Takaići, međutim, ne ostavlja prostora za sumnju u vezi namera njene vlade i, gledano iz Pekinga, predstavlja omalovažavanje Kine i nemalu uvredu, jer, eto, bivšeg agresora i okupatora koji je pobio (desetine) milione Kineza i otcepio Tajvan od Kine na čitavih pedeset godina kako preti vojnom intervencijom nuklearnoj sili sa deset puta većom populacijom.

Najveći broj domaćih i stranih analitičara se slaže u oceni da je svrha izjave premijerke Takaići bila odvraćanje Pekinga od eventualne vojne intervencije na Tajvanu.

Ima puno onih koji veruju da je premijerka bila motivisana svojom desničarskom, nacionalističkom ideologijom, koja između ostalog podrazumeva i istorijski revizionizam, odnosno, negiranje (težine) japanskih zločina počinjenih u Kini tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Ima i mišljenja da je ona njome htela i da odobrovolji desno krilo svoje Liberalno-demokratske partije, čije su istaknute figure odigrale važniju ulogu u njenom izboru za šefa stranke i predsednika vlade.

Govori se i o tome da je ona pomenutu izjavu svesno dala da bi se dodvorila američkoj vladi ili zato što je predsednik Tramp od nje tokom sastanka nedelju dana ranije tražio da zauzme čvrst stav u odnosu na Peking.

Teško samoranjavanje?

Šta god da je razlog, jasno je da je ta izjava nepotrebno prouzrokovala veliku ekonomsku štetu Japanu, koja će se meriti desetinama milijardi dolara.

Takođe, uprkos tome što Japan sve više izdvaja za odbranu i ima robusnu armiju, država od pandemije novog korona virusa naovamo prolazi kroz ekonomske teškoće, kao što su do sada nezabeležena inflacija, osetni pad životnog standarda, drastično slabljenje valute i dubok poremećaj u ekonomskim odnosima sa SAD, dok su od ranije prisutni problemi izrazitog starenja stanovništva i nedostatka vojnog osoblja. U takvim uslovima izjava premijerke Takaići o Tajvanu čini se suvišnom i posebno kontraproduktivnom.

Ona je takođe izazvala nevericu među političkim komentatorima u Azijsko-pacifičkom regionu, koji se pitaju da li je moguće da Tokio ne vidi šta se dešava Ukrajini i da želi da se i sam nađe u ulozi zamenika, koji će se poput predobrog vazala, i po cenu fatalnog samoranjavanja, tući sa nadmoćnim protivnikom za drugoga.