sasa zivic

Počeo sam samog sebe da se stidim. Kada god sednem da napišem nešto o našoj stvarnosti, učini mi se da sam o tome već mnogo puta govorio.

Kada hoćeš da skuvaš žabu, govorio je mudri Zoran Đinđić, stavi je u mlaku vodu, jer ako pokušaš da je staviš u vrelu – žaba iskače iz lonca!

Čitam članak u Danasu od pre neki dan kako Vučić izjavljuje da je bombardovanje osiromašenim uranijumom „zločin bez presedana“ i jednostavno rečeno – ne mogu da verujem!

Zbog čega je predsednik Vučić toliko iritirao Nišlije pa mu je onomad pun gradski trg (toliko pun, da ni poslovično duhoviti Dragan J. Vučićević nije mogao da smisli neku prikladnu skasku za naslovnu stranu Informera) satima zviždao (toliko, da ni poslovično mudri i spremni za univerzalna objašnjenja Nebojša Krstić i Dragomir Anđelković nisu po ovoj temi pozvani u Pink).

Ne, Erih From nije bio u pravu u „Bekstvu od slobode“ – nije u nama problem.

Ako mislite da je u Srbiji danas, kao u nekim drugim normalnim zemljama, najunosnije zanimanje programer ili IT stručnjak – ljuto se varate.

Zemlja Srbija lagano ali sigurno nestaje. Atlantida „Zapadnog Balkana“… Nestajemo teritorijalno!

Vujaklija nas uči da kult znači divljenje do obožavanja, a Vučić da je to njegov cilj u životu. Uspeo je u naumu da ga se svi plaše a makar potajno žele da budu kao on.

Suštinski, mi smo narod sa ozbiljnom genetskom greškom. Neki se narodi rađaju visoki, neki niski, neki su pragmatični, a neki slobodarski – mi se rađamo sa idejom da nam u životu neko nešto mora dati, ne bi li smo nekako u njemu uspeli.

Neodoljivo mi se nameće primisao da cela Srbija u stvari živi život opisan u romanu Miguela Servantesa.

Ceo naš život može stati u jednu arhetipsku sliku: gospodin Marko Đurić, paganski gleda u mobilni telefon i izobličenog lika urla „Aco Srbine“ dokazujući svoju ljubav prema jedinom aktuelnom božanstvu, našem Predsedniku.

Lako je danas shvatiti političku scenu Srbije ukoliko ste čitali Ežena Joneskua.

U klasiku „Tramvaj zvani želja“ Tenesi Viljams se bavi večitim temama kakve su materijalna i duhovna beda i lažnom nadom da će novo vreme razrešiti ove egzistencijalističke probleme ljudi.

Živimo, nažalost, u državi koja svakim danom iskazuje svoju karikaturalnost.