sasa zivic

Ako mislite da je u Srbiji danas, kao u nekim drugim normalnim zemljama, najunosnije zanimanje programer ili IT stručnjak – ljuto se varate.

Zemlja Srbija lagano ali sigurno nestaje. Atlantida „Zapadnog Balkana“… Nestajemo teritorijalno!

Vujaklija nas uči da kult znači divljenje do obožavanja, a Vučić da je to njegov cilj u životu. Uspeo je u naumu da ga se svi plaše a makar potajno žele da budu kao on.

Suštinski, mi smo narod sa ozbiljnom genetskom greškom. Neki se narodi rađaju visoki, neki niski, neki su pragmatični, a neki slobodarski – mi se rađamo sa idejom da nam u životu neko nešto mora dati, ne bi li smo nekako u njemu uspeli.

Neodoljivo mi se nameće primisao da cela Srbija u stvari živi život opisan u romanu Miguela Servantesa.

Ceo naš život može stati u jednu arhetipsku sliku: gospodin Marko Đurić, paganski gleda u mobilni telefon i izobličenog lika urla „Aco Srbine“ dokazujući svoju ljubav prema jedinom aktuelnom božanstvu, našem Predsedniku.

Lako je danas shvatiti političku scenu Srbije ukoliko ste čitali Ežena Joneskua.

U klasiku „Tramvaj zvani želja“ Tenesi Viljams se bavi večitim temama kakve su materijalna i duhovna beda i lažnom nadom da će novo vreme razrešiti ove egzistencijalističke probleme ljudi.

Živimo, nažalost, u državi koja svakim danom iskazuje svoju karikaturalnost.

Ljude je oduvek interesovao pojam istine – da li postoji i kako je saznati. Neki su smatrali da se do nje dolazi razumom (racionalisti), neki da proističe iz iskustva (empiristi). Najdalje je u ovoj gnoseologiji otišao Imanuel Kant.

Sve je otišlo predaleko. Stvarnost nam je takva da nju čovek zaista lako može ismevati…