U vreme velike depresije u Kanzasu, devojčica Doroti upada u uragan i tako pronalazi fantazmogoričnu obećanu zemlju… Teško da postoji neko ko se ne seća Doroti, Strašila, Limenka i Lava kako u Ozu tragaju za Velikim čarobnjakom koji će svima njima pomoći da ispune svoje želje.

I kod nas je na delu nikada priznata velika depresija. Nemamo uragan da nas odvede u obećanu zemlju, ali imamo Pink i Informer, mada, ruku na srce, ni većina ostalih nacionalnih medija nije ostala imuna na bajku Brauna. I svi mi u toj obećanoj zemlji tragamo za našim Velikim čarobnjakom da nam pomogne u ispunjenju naših želja.

A veliki čarobnjak jednima obećava penzije a drugima plate i po ko zna koji put trijumfalno najavljuje istorijski datum razrešenja našeg Gordijevog čvora – Kosova. Sve do pojave našeg Velikog čarobnjaka istorija se jednostavno dešavala, sada kao da (govoreći modernim rečnikom) imamo „trejler“ za istorijske događaje… Što bi rekao Dragan J. Vučićević, egzaltiran veličinom istorije 9. septembra: „nema povlačenja, nema predaje, šef države ne odustaje od borbe!“ I ostali objektivni mediji terciraju neponovljivom Informeru tvrdnjama „Vučićev Gazimestan 9. septembra u Kosovskoj Mitrovici – prelomna tačka srpske politike“… Naravno, dok se prelama srpska politika naš Veliki čarobnjak mora isposlovati još mnogo stvari, onako kako je to radio i njegov kolega iz Oza, na primer mora otići na svadbu tradicionalnom srpskom prijatelju Gerhardu Šrederu. Istina, mlađahni Gerhard se ženi već peti put ali ovog puta iskreno veruje u bajku – zato i poziva našeg čarobnjaka, pošto je onaj iz Oza zauzet na stranama Franka Bauma…

Uragan koji je Doroti doneo u Oz, nama pravi samo štetu – eto opet se urušila deonica puta kroz Grdelicu. Ako je neverovatno da su put srušili Đilas, Jeremić i Obradović (ma koliko to naljutilo srećnog Milomira Marića i skratilo mu njegov neponovljivi jutarnji program), onda izgleda da je to učinio onaj Baumov uragan, s obzirom da očigledno nema krivice resornog ministra. Dok oni koji ne čitaju Bauma, ishitreno i neprihvatljivo podnose ostavke – kao što je onomad učinio grčki ministar Nikos Toskas zbog požara oko Atine, naša Zorana mudro angažuje BIA-u ne bi li otkrila ko je pustio uragan. Razumljivo, nas stvarnost uči da nema odgovornih niti krivaca: ni kada se ruše naselja, ni kada padaju helikopteri, ni kada propadaju navodno najveće srpske banke… Jednostavno, naučeni smo da su krivi neki drugi – a zadatak nosioca vlasti je da ih nikada ili makar što kasnije otkriju! Pa kako ćete otkriti i sankcionisati uragan koji je rušio u Grdelici ili onaj koji nije rasterao otrovne gasove u Narodnoj biblioteci?

Ipak, najgore od svega je što će o sudbini nesretnih ministara odlučivati njihova stranka oličena predsednikom Izvršnog odbora. Tako će u departizovanom srpskom društvu o sudbinama ljudi odlučivati partija! O tempora, o mores…

To pagansko verovanje u snagu pojedinca – u našem slučaju našeg Čarobnjaka iz Oza, a ne u snagu sistema, uzima preveliki danak. Uništene su sve institucija i naša se sudbina dala u ruke Velikog čarobnjaka da o nama odlučuje po svom nahođenju. A od njegove bespogovorne spremnosti da i dalje sasvim sam radi na „polzu narodu“ ledi se krv u žilama svakoga koji, poput Strašila, nema slamu u glavi.

Da li ima budućnosti i da li nam naš Oz može pomoći da nađemo sreću?

Centralno filozofsko pitanje… Mnogi pametni ljudi su kroz vekove na mnogo različitih načina pokušavali da odgovore na suštinsku dilemu da li je sreća moguća? Jedna velika grupa francuskih intelektualaca sa početka XVIII veka došla je do sledećeg zaključka: preduslov sreće i zadovoljstva je sveobuhvatno shvatanje sebe i okoline, poniranje u suštinu stvari, poznavanje nauke jednako kao i umetnosti! Svi su ovi prosvetitelji tvrdili da se čovek rađa po prirodi dobar i da mu je duša čista kao neispisani list hartije, a da će njegovu suštinu definisati odnos prema znanju. Magični Volter uporno stavlja čoveka u središte naučnog, filozofskog i umetničkog interesovanja i favorizuje kult razuma, obrazovanja i prosvećivanja.

Kako naša pametna mladost nastavlja egzodus put Nemačke, bojim se da nam naš čarobnjak iz Oza ne može dati pamet, srce i hrabrost, a time ni sreću, kako je učinio onaj iz Baumove bajke.

Stoga još jedan apel da se za srpski Gazimestan proglasi „odliv mozgova“. Naš obrazovni sistem – insistiranje na dualnom obrazovanju kao načinu našeg nacionalnog vaskrsnuća, te na desetine hiljada stručnjaka manje svake godine, dovode do toga da će ljudi pre putovati putem koji je kroz Grdelicu trasirao Josip Broz, nego Aleksandar Vučić.

Uprkos „Gazimestanu“, naša akademska javnost složno drema.

Bojim se da su kao u Ozu i naši lavovi bez srca pa horski ćute.

„Možda čudno izgleda, ali je izvanredan Čudotvorac. Jedina mu je mana što je retko kad u pravu“, rekao je Frank Baum u svom delu…

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu