Lično sam pisao o tome na stranicama Danasa još pre tri godine. Profesor Slobodan Čikarić i profesorica Danica Grujičić i mnogo pre toga… Da li je ovaj vapaj, 19 godina nakon bombardovanja zaista glas očajnika i pokajnika ili politička šećerlema za jednokratnu upotrebu, onako kako je to našem Predsedniku uglavnom svojstveno?

Dok je italijanska parlamentarna komisija (članica NATO pakta) odavno utvrdila da je 4.000 malignih bolesti među njihovim vojnicima posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom, naš se opsenar setio ove teme tek kada su uveliko prošli svi, pa i najudaljeniji parastosi našim žrtvama.

Ludilo je počelo saopštenjem NATO pakta o milosrdnosti njihovog bombardovanja i čak korisnosti proleća 99. za narod Srbije, koji posle toga ima mnogo svetliju kosu, plavije oči i samo jednu ranu na duši. Kako NATO paktu pojam duše nije blizak (izvinjavam se na konzervativnosti Jovanoviću, Milićevoj i ostalim „nikada istok“ fanaticima), već svoje postojanje opravdava isključivo pojmom dolar, ispada da bi nas za naše dobro trebalo još koji put bombardovati! Valja samo uredno stati u red i sačekati da se demokratija i milosrdnost isporuči još Siriji, Libiji, Avganistanu… Kakvi Marija i Pjer Kiri, pa valjda gospodin Kajl Skot bolje razume uticaj radioaktivnog zračenja!

Kako ovi stavovi, naravno, nisu popularni u Srbiji i kako pojam NATO kod mislećih Srba izaziva nelagodu i probleme sa probavom, javio se mnogoobožavani žrec da predupredi štetu koju bi na domaćem terenu mogao da pretrpi NATO svojim saopštenjem „slona u staklarskoj radnji“. U moru „strateških partnera“ našeg paganskog vođe, NATO je nezaobilazna adresa, pa se stoga odnos sa Rusijom može smatrati samo promiskuitetom. Srbija doduše (još) nije u članstvu NATO, ali intimno sarađuje sa tom organizacijom. Članica je Partnerstva za mir, ratifikovala je brojne sporazume koji bratski odnos „dva oka u glavi“ produbljuju: od onog koji omogućava prolaz trupa Alijanse kroz Srbiju, do pojedinačnih ugovora o saradnji sa državama članicama. Bliski susreti generalnog sekretara Jensa Stoltenberga i generalnog Vučića su česti, postoji uzajamno razumevanje o nizu problema, na radost i polzu građanstva ovdašnjeg…

Godinama nakon pošasti malignih bolesti koje kose ovim prostorima (sam sam najbolja potvrda za to) i uzrokuju da se u Srbiji umire više nego rađa, naš Svetovid (nema slučajnosti u mitologiji Slovena) organizuje novu predstavu Kabuki pozorišta. To je ono japansko pozorište puno drame u kojem glumci, stalno se klanjajući, koriste staromodni jezik koji teško razumeju savremenici. Zbog toga je govor ovog Kabuki majstora morao da bude začinjen njemu omiljenom patetikom, na koju izmučeni Srbi lako pristaju. Godi im kada još neko plače. Tako je čovek koji je za svog savetnika primio Tonija Blera od koga je „uvek spreman da nešto nauči“, počeo da brine NATO brigu i da se „stidi na njihov račun“! Čovek koji je na godišnjicu početka bombardovanja ugostio Gerharda Šredera, da bi govorio na njegovom predizbornom skupu, danas izjavljuje da je Šreder učinio „zločin bez presedana“! Ko se sada seća da je na svom predizbornom skupu rekao „da je mnogo naučio od svog prijatelja Gerharda Šredera“? Umesto da ga okupljeni lekari pitaju šta o porastu malignih bolesti u Srba misli kolega onkolog Šreder, prisutni su na skupu ispred Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu sve začinili poltronstvom, omiljenom disciplinom ljudi koji se klanjaju i dive žrecu. Poltronstvo je bilo tako upečatljivo da je i aktuelnom Dajbogu bilo neprijatno pa je skromno, kako samo on ume, izjavio „da su prethodni govornici preterivali u zahvaljivanju meni“…

Eto dakle na čemu se gradi aktuelna srpska država: na kratkom pamćenju, strahu i poltronstvu. Umesto da razvijamo otvoreno društvo koje će se temeljiti na razvoju institucija i poštovanju ličnosti pojedinca, mi razvijamo društvo iz Kafkinih romana koje se temelji na volji vrhovnog Peruna i na maltretiranju pojedinca k’o Drobnjaka.

Srbija je dobrano izgubila svoju perspektivu, neprepoznatljiva je i nepredvidiva. Ne neguje nikakav pozitivni društveni kult – isti je odnos i prema radu i prema neradu, jednako su nevažni i nauka i kultura, teško se vrednosno razlikuje pošteno od nepoštenog. I najvažnije, Srbija je konformističko društvo, nespremno na bilo kakvo menjanje: ovde se svaka primisao o promeni dočekuje neprijateljski i odbacuje kao nepotrebna.

Stoga je priča o „ozbiljnosti države u utvrđivanju odgovornosti NATO za porast malignih bolesti u Srbiji“ samo još jedna bajka iz opusa Šrederovih sunarodnika, braće Grim. Naravno, o ovoj temi naš Dajbog neće prozboriti više ni reči, kao što nije progovorio ni o jednoj neprijatnoj, mada je neprestano najavljivao.

Umesto njega progovoriće čak i životinje, baš onako kako je opisao naš prorok DŽordž Orvel…

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu