foto EPA PHOTO/MZWELE/mz=Između svega što se dešava trenutno u našoj zemlji, promiču nam datumi. Nisu baš toliko bili ni ranije zastupljeni u mejnstrimu, osim kod nekolicine jeretike, poput autora ovog teksta, ali ti datumi neretko pulsiraju kao neka vrsta opomene, kao nešto što je zloslutno urađeno, te je napravilo male zemljotrese u našoj istoriji. U vrlo kratkom periodu tokom maja obeleženo je nekoliko crnih godišnjica koje i dalje u našem kolektivnom sećanju ili pak predanju uopšte nisu pronašle svoje mesto.
Krajem maja i početkom juna nižu se datumi koji podsećaju na neke od najmračnijih trenutaka ratova devedesetih.
U Prijedoru je 31. maja 1992. nesrpskom stanovništvu naređeno da na rukama nosi bele trake, a svoje kuće obeleži belim čaršafima. Taj čin administrativnog obeležavanja ljudi po etničkoj pripadnosti postao je jedan od najupečatljivijih simbola progona i diskriminacije tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Samo nekoliko dana ranije, u Višegradu je obeležena godišnjica zločina u kojima su srpske snage, odnosno ozloglašeni „Osvetnici“ pod komandom zločinca Milana Lukića, tokom 1992. godine ubili više od tri hiljade Bošnjaka i Bošnjakinja. Na mostu Mehmed-paše Sokolovića u Drinu je spušteno tri hiljade ruža, po jedna za svaki prekinuti život, dok se za stotinama nestalih i dalje traga.
A 25. maja – toliko mraka se sabilo u nekoliko dana – navršila se još jedna godišnjica zločina na Tuzlanskoj kapiji. U granatiranju centra Tuzle 1995. godine ubijena je 71 osoba, dok je više od 200 ranjeno. Prosečna starost žrtava bila je svega 21 godina. Zbog toga se Kapija i danas pamti kao mesto na kojem je ubijena jedna generacija mladosti, te njen datum ostaje među onima koji uporno izmiču zaboravu, ma koliko ih savremena buka potiskivala.
No, zašto je ovo važno? Zašto se neprestano vraćamo u prošlost, ukoliko nam stalno pričaju da idemo u budućnost, pitaće sada neki radoznali čitalac? Zar nije dovoljno da se budućnost gradi na mirnim osnovama, te da se ne kopa po starim ranama? Delimično bi taj dobroćudni čitalac ovog napisa bio u pravu, ali ove rane, nažalost, nisu stare, nisu zarasle, naprotiv, one su otvorene, i još uvek pulsiraju.
I sve se to dešava jer u Srbiji i nakon toliko decenija mi i dalje imamo na vlasti, u opoziciji, u crkvi, u akademiji i drugde na pozicijama moći, ljude koji su bili inspiratori, blagositelji, indirektni, pa čak i direktni učesnici svih tih zločina koji su se činili tokom dekade prošlog veka.
Da parafraziramo novinara Radmila Markovića, ako su prošli nekažnjeno svi oni koji su tokom poslednje decenije XX stoleća mogli nesmetano mogli da huškaju, pale, siluju, ubijaju, u jame zakopavaju i otkopavaju, šta je onda problem današnjoj vlasti da mazne nekoliko miliona u svoj džep? To je, primera radi, jedan sloj priče zašto je važno da imamo i te datume u glavi.
S druge strane, mi na vlasti upravo imamo čoveka, Aleksandra Vučića, da ne nabrajamo ostale, koji je tokom devedesetih ultrašovnistički bljuvao vatru i brojao krvna zrnca po Srbiji, pozivao na „100 Muslimana za jednog Srbina“, a danas je jedan od ponosnih saučesnika u velikoizraelskom ratnozločinačkom pohodu u zapadnoj Aziji.
I ne samo on, već čitav režim koji se drži za genocid u Gazi ko pijan plota. Kako onda govoriti, pobogu, o prošlosti kao o završenoj priči, kada njeni protagonisti i dalje određuju našu sadašnjost? Kako poverovati da su ratovi ostali iza nas, kada ta ista ratnohušhačka i profiterska matrica sada sudeluje u istom vihoru, samo par hiljada kilometara dalje od nas?
Nemoguće je razdvojiti Prijedor, Tuzlu, Višegrad i mnoga druga čvorišta smrti od svega onoga što se i danas događa pred našim očima. Hajde onda da se suočimo sa sadašnjošću, kada je već to takozvano suočavanje sa prošlošću postalo izrabljena fraza koja očigledno više ništa ne znači. Šta onda na kraju vidimo danas?
Gledamo kako se čitavi gradovi sravnjuju sa zemljom, kako se desetine hiljada ljudi ubijaju, proteruju i ostavljaju bez osnovnih uslova za život. Ćutimo i posmatramo kako tamo daleko se ljudska bića ponovo dele na podobne i nepodobne. Čujemo vapaje i vrištanja, vidimo prizore odrona ljudskosti, ali nam se čini kao da je to i dalje u nekom drugom univerzumu. Ipak, taj univerzum je mnogo bliži nego što mi mislimo.
I možda je upravo zato i važno, između ostalog, znati sve ove datume, ne da bi se nad njima prosipao moral ili zapomagalo do besvesti, nego kako bi se uvideli svojevrsni markeri kontinuiteta. Koliko god delovali udaljeno u našem vidokrugu, ostaju da stoje kao putokazi kroz nove krugove pakla.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
