Predsednik je javno priznao ono što godinama pokušava da prikrije

Pa je tako priveden uveliko bivši načelnik PU za grad Beograd Veselin Milić zbog sumnje da je pomogao Saši Vukoviću, zvanom Boske, da ukloni tragove i otarasi se tela Aleksandra Nešovića zvanog Baja, nakon što ga je Vuković navodno ubio iz vatrenog oružja, dok je Nešović sedeo za istim stolom sa Milićem u restoranu „27“ na Senjaku.

Naravno da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić odmah priskočio u pomoć kriznog pi-ara i na svojoj konferenciji obznanio da će biti donet zakon koji će propisati stroge kazne za policajce koji su školovani u Kamenici, a izvršavaju krivična dela ili sarađuju sa mafijom.

Kaže on da „ovo traje 40 godina“, pa dodaje da „možda nema snage, ali ima volje da to promeni“. „Pola njih zna ko je koji narkodiler, pa ako znate što je na slobodi? Država ga čuva ovako ili onako, dosta je bilo. Dok ne iskorenimo ove podrepaše i ostatke crnogorskih klanova koji nam ubijaju zemlju“, ljuto veli vođa svih građana.

Šta je to naš predsednik otkrio što javnost nije do sada znala? Kakva se to ujdurma iza debelog brega valja, pa je gospodin Vučić to morao da rastumači? Kako je moguće da policija ne radi u svojstvu građana, već šuruju sa mafijašlukom i ostalim, kako predsednik zbori, podrepašima?

Pa nije to toliko mistično ukoliko se malčice zagledamo šta se sve dešava između redova unazad baš tih četrdeset godina. Zar zaista neko iz antivučićevske javnosti može da poveruje da strukture koje su devedesetih čuvale švercerske koridore, stvarale paravojne formacije, obezbeđivale ratne profitere i političke kabadahije preko noći postale demokratske službenice države?

Da iste te strukture koje su direktno učestvovale u zulumima prema svima onima koji nisu spadali u jednonacionalnu liniju sada naprasno su zalutale u kriminal? One koja su učestvovala u zakopavanju leševa po Srbiji krajem XX stoleća? Policija je bila i ostala kičma režima koja je kroz rat, zločinaštvo, sankcije i kriminal vršila zajedno sa drugim lancima vlasti prvobitnu akumulaciju kapitala, a onda u ovim tobože demokratskim i tranzitnim vremenima i naprednjačkim nevremenima očuvavala čitav taj poredak.

Uostalom, kakva je to država u kojoj predsednik javno priznaje da policija zna ko su narkodileri, ali da su oni ipak na slobodi? Zar to onda nije priznanje svega onoga što istraživačke redakcije u ovoj zemlji već godinama pišu i govore? Predsednik naš nam je time javno priznao ono što godinama pokušava da prikrije svojom galamom, emotivno-manipulativnim ucenama, propagandnim lovom na ljude i večitim proizvodnjama unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja – kartel vlada ovom zemljom.

To jeste takođe priznanje da je upravo ova vlast usavršila model u kojem se ultrahuliganske grupe koriste kao parapolitičke falange. To je i diskretno priznanje svih onih priča u kojima se raznorazni ministri i državni službenici druže sa ljudima iz podzemlja, u kojima se mafijaši slikaju sa funkcionerima, u kojima policajci postaju privatno obezbeđenje moćnika – pobogu, zaista je teško povući granicu gde prestaje država, a počinje kriminal, ali nam je zato to sve predsednik na toj konferenciji objasnio.

Nažalost, šala na stranu, problem je mnogo dublji od jednog Veselina Milića, pošto nam je čitav kazamat i nastao na metastaziranoj simbiozi politike, nasilja i pljačke, pa je zato tragikomično da predsednik države govori kao da je slučajno naleteo na mafiju skrivenu negde iza žbuna, a ne kao čovek koji već više od decenije upravlja ovom buvarom u kojem je sve to sraslo kao creva.

Možda je jedina razlika između Srbije i Kolumbije iz vremena Eskobara ta što tamo niko nije pokušavao da objasni narodu kako kartel zapravo vodi rat protiv kriminala. Nije bilo tog gaslajtovanja.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.