Tramvaj iz pakla

Naime, nakon nepunih 48 sati od epskog protesta na Slaviji, održanog 23. maja, najmanje dvadeset jedna osoba povređena je kada je 25. maja tramvaj iskočio iz šina i uleteo u lokal na Dorćolu u glavnoj prestonici Srbije. Dobro je da nema mrtvih, ali to, nažalost, više ne smemo da kažemo da je pitanje sreće, pošto sve počinje da ukazuje na statističko odlaganje nove katastrofe.

U ovoj poluperifernoj nedođiji, kazamatu pod upravom Aleksandra Vučića i njegovih odurnih pomoćnika, infrastruktura se raspada brže nego što se sam život odvija. Svaki izlazak na ulicu postaje svojevrsna lutrija, neki bi rekli da je to neka vrsta drevne sile koja kažnjava i nas i ovu neoradikalsku vlast što smo se ovoliko izopačili, ali bi to bilo previše poetsko objašnjenje. Naprotiv, pored toga što padaju krovovi u školama i nadstrešnice na stanicama, pred našim očima se raspada čitav jedan društveni poredak zasnovan na otimačini, zločinima, metastaziranoj korupciji i ubiranju najslađeg kajmaka nauštrb patnje drugih.

Ukoliko sve to stavimo u jasnije okvire i uporedimo, bez mistifikovanja, pa kažemo da su se nekada ratovi finansirali iz državne kasice; da su se u paravojne – čitaj: državne – formacije upumpavala ogromna sredstva kako bi razarale sve što nije bilo srpskog porekla, ali i ono nelojalno što je bilo srpskog; dok se danas milijarde slivaju u megalomanske projekte poput EXPO-a, podižu kule i čitavi gradovi za ultrabogatašku klasu nalik Beogradu na vodi, i fantomske investicije služe potrebama političko-tajkunske sekte, obično se građanstvo klacka u vozilima starim po nekoliko decenija i strepi da li će ga upravo ona odvesti u smrt – onda nam ne preostaje ništa drugo nego da eruptiramo na površinu.

Ma, ne postoji više ni minimum društvenog ugovora između ove države i ljudi koji žive u njoj, sve se raspalo, odatle i nastaje ova pobuna koja traje više od godinu i po dana. LJudi ne osećaju da žive u društvu i zajednici, jer sve ovo često podseća na improvizovani logor za preživljavanje, gde je svaki dan nova borba protiv poniženja, bede i straha. Pad nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra 2024. pokrenuo je lavinu nagomilanog iskustva miliona ljudi koji godinama gledaju kako im se životi pretvaraju u alatku za bogaćenje uskog sloja ratnih i tranzicionih profitera i bandita pod zaštitom države.

Normalizovali su sistem u kojem je normalno da radiš deset ili dvanaest sati dnevno, a da i dalje nemaš dovoljno za dostojanstven život. Sistem u kojem mladi masovno odlaze jer ne vide budućnost osim one koja podrazumeva da se prikloniš Vučićevim vampirima. Sistem u kojem se sve planski uništava kako bi vrlo mali procenat na vrhu piramide mogao da stvara bogatstvo na ostacima tog leša.

Kakva je to onda mir & stabilnost u kojima strepiš da li će ti dete poginuti pod plafonom škole ili u gradskom prevozu koji se raspada na putu do tamo? Kakva je to država u kojoj je luksuz imati bolnicu, bezbedan most ili tramvaj koji neće iskočiti iz šina? Kakav je to sistem u kojem se milijarde troše na stadione, jarbole i futurističke vašare, dok se oko njih sve raspada? Kakva je to zemlja u kojoj se ljudi navikavaju na kolektivne tragedije kao da je u pitanju žrtveni ritual na oltaru pred starim bogovima?

Šta da kažemo na kraju, osim da razumemo da ova je ova naprednjačka vlast proizvela društvo iscrpljenih, osiromašenih i uplašenih ljudi kojima se istovremeno govori da nikada nisu bolje živeli. Zato svaki novi incident deluje kao varnica bačena na bure benzina, jer ispod privida apatije već dugo ključa bes onih potlačenih koji su shvatili da nemaju više šta da izgube osim očigledno sopstvenih života.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.