Jahanje konja kao terapija, odnosno hipoterapija, specifičan je oblik tretmana i rehabilitacije osoba sa invaliditetom, koji se u svetu primenjuje već više od trideset godina. Prema rečima Rade Rakočević, defektologa i jedne od dvoje licenciranih hipoterapeuta u Beogradu, osnovno terapijsko delovanje pored samog boravka u prirodi, postiže se neometanim prenosom pokreta s leđa konja na osobu i njegovim prilagođavanjem tim pokretima, kao i kroz neposredan kontakt sa životinjom koji ima blagotvorno i umirujuće dejstvo.
Zbog toga, ova vrsta druženja sa konjima posebno je pogodna za decu sa smetnjama u razvoju koja samim tim postaju sigurnija i strpljivija, stiču emocionalnu kontrolu i samodisciplinu, menja im se ponašanje, ali se i njihovo zdravstveno stanje poboljšava.
– Ovakvim vidom terapije postiže se normalizacija mišićnog tonusa, smanjenje stereotipnih pokreta, kontrola držanja tela i ravnoteže, simetrija pokreta. Dete je pokretljivije i izdržljivije, poboljšava mu se cirkulacija i disanje, usmerava mu pažnja i povećava koncentracija. Ono usvaja nove pojmove, ali i savladava veštinu jahanja. U suštini hipoterapija utiče se na poboljšanje opšteg psihomotornog stanja deteta – objašnjava naša sagovornica.
Hipoterapija pomaže kod ublažavanja simptoma cerebralne paralize, moždanog udara, Daunovog sindroma, iskrivljenosti kičme, poteškoća u učenju, multiple skleroze, strahova, noćnog mokrenja, traumatskih povreda mozga, a pomaže i deci sa autizmom.
Ona dodaje da se ova terapija kod nas primenjuje svega godinu dana, ali da je još uvek sve u povoju i na humanitarnoj osnovi. Sve se svelo na nekoliko entuzijasta i konjičkih klubova, koji u saradnji sa Hipodromom, pomažu deci sa poremećajem u razvoju iz beogradskih škola i domova u druženju sa ovim plemenitim životinjama. Međutim, Rakočevićeva ističe da niko sem nje i još jedne koleginice u Beogradu nema licencu za terapiju pomoću konja, a da se ona za to školovala u Švedskoj.
– Problem je u tome što u Srbiji ne postoji edukovani kadar za ovu vrstu terapije, i to zbog toga što nijedno od nadležnih ministarstava ne prepoznaje potrebu za ovakvim projektom. Tačnije niko ne želi da izdvoji sredstva kojim bi se napravio akreditovani program preko koga bi se obučio kadar. Prvenstveno bi time trebalo da se pozabavi Ministarstvo zdravlja, kako bi to ušlo u redovan vid fizikalne terapije, ne samo za decu sa smetnjama u razvoju, već i za sve one koji imaju bilo mentalnih bilo telesnih poteškoća – navodi Rakočevićeva.
Skupa obuka
Jedan od problema kada je reč o uvođenju ove terapije u redovni zdravstveni sistem, jeste što su za njeno izvođenje neophodna posebna sredstva. Neophodan je posebno izdresiran konj, čija obuka traje i do pet godina, kao i prateća oprema bez koje ne može da se izvede ovaj vid terapije. Cena potpuno obučenog konja iznosi do 50.000 evra, a ni oprema nije jeftina.
Psi i mačke kao terapeuti
Pored terapije konjima, u svetu se uspešno primenjuju i terapije pomoću kućnih ljubimaca, poput pasa i mačaka. Poboljšanje na fizičkom i mentalnom planu je primetno, naročito u slučajevima dugih bolesti koje napadaju decu. U prisustvu psa, starije osobe obolele od Alchajmerove bolesti reaguju povoljno. Podjednako se zapaža i smanjenje depresivnih stanja. Rakočevićeva kaže da u terapiju pomoću životinja spadaju i psi vodiči za slepe osobe, a da jedan obučeni zlatni retriver koji se najčešće koristi u terapeutske svrhe dostiže cenu i do 30.000 evra. Pored kućnih ljubimaca u terapeutske svrhe koriste se i delfini.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
