A ko pita prosvetare 1foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)

U situaciji u kojoj su institucije razrušene, osiromašene, nemoćne, ucenjene pa time i nesamostalne i zavisne, svoj posao ne rade, nereagovanje je često dovoljan uslov za bezakonje, koje se o glavu obija prosečnom građaninu.

Vlast nasilje i agresiju emituje svakodnevno u javnom prostoru, i legitimizuje je, ono se zakonito preliva u sve sfere života.

U isto vreme, građani su potpuno nezaštićeni.

Ipak, najveći problem je, što su institucije neupotrebljive kada je potrebno da se pozabave rešavanjem posledica koje neki događaj izazove, posebno kada se radi o velikim zločinima koji uzdrmaju celo društvo.

Ako čitavu sliku prenesemo na nivo jedne škole, jasno je da ni njeni organi, a ni nadležne državne institucije, neće moći uspešno da reše ni najprostiji sukob među dva učenika, primera radi, a tek da saniraju ogroman spektar posledica dešavanja kao što je Ribnikar, koji je istovremeno i prvi te vrste kod nas.

Ima li onda svrhe govoriti o tome koliko su spremni i uspešni u dugotrajnim procesima, kao što je menjanje navika dece i usađivanje stavova koji vode toleranciji, poštovanju, empatiji i dijalogu?

Dugogodišnje raspadanje sistema opštih vrednosti, koje je logična i neizbežna posledica u ovakvom vođenju države, ustalila je i vršnjačko nasilje kao redovnu pojavu.

Ono je od incidenata prerastlo u nerešiv društveni problem, koji je godima zapravo skrivan i guran pod tepih.

A ko pita prosvetare 2
Foto: Radenko Topalović/Danas

Same škole i direktori, finansijski zavisni i pritisnuti različitim besmislenim sistemima ocenjivanja uspešnosti same ustanove, stavljni su u ulizivačku poziciju najpre prema lokalnoj vlasti, a zatim i prema nadležnom ministarstvu, i dalje…Istinska dobrobit učenika postaje potpuno nevažna, prioritet postaje zadatak da nikakav skandal ili nepoželjna pojava ili događaj, „procure“ do onih iznad.

Sastavni deo ovakvog propadanja je i podilaženje roditeljima i to selektivno, iz istog razloga ali i nekih drugih, kao što su pozicije moći samih roditelja, ili pak njihove ucenjivačke pozicije sa koje ako hoće, mogu da se obrate višim instancama i uruše ugled škole.

Timovi i timovi državnih službenika, različitih stručnjaka, aktivirani su nakon Ribnikara da osmisle rešenja za „lečenje“ posledica ubistava u školi.

Godina je prošla, efekata nigde, luta se u mraku, smatraju mnogi upućeni i uključeni u to.

U celoj priči, najzapostavljenije je pitanje: gde se tu, sada ali i godinama unazad, nalaze prosvetni radnici, koji na kraju krajeva, treba da na leđima iznesu celu tu priču i koji su prva brana i posrednik koji povezuje vrlo zategnut trougao učenik- roditelj- škola i njeno rukovodstvo?

Čini se da o njima niko ne želi da govori, država i vlast se prave da oni i ne postoje, što se vidi i iz njihovog srozanog materijalnog položaja, institucije ih preskaču u komunikaciji sa školama, rukovodstvo izruči zahteve, (u slučaju Ribnikara gomile besmislenih i nepreciznih zahteva i gomilu dodatnog posla koji je od njih napravio administrativne radnike). Inače, u pisanju tih čudotvornih rešenja, niko ih nije konsultovao.

Prvi su na udaru roditelja, kojima je data sloboda da rade i zahtevaju šta i kako hoće, kao da su učitelji i nastavnici njihovi zapoleni. A od dece? U poslednjoj nedelji desilo se prebijanje profesora, jedno potezanje noža i obelodanjivanje vršnjačkog zlostavljanja devojčice.

Sa oduzimanjem dostojanstva i guranjem u siromaštvo, prosvetnoj profesiji nisu data nikakva sredstva kojima mogu da zaštite sebe, a ona koja su postojala, oduzeta su im.

Oduzeta im je mogućnost da reaguju u kriznim situacijama tako da se odbrane, strogo su im zabranjene čak i one male, verbalne.

Oduzet im je glas, škola u mnogim slučajevima neće stati iza svog zaposlenog, koga čak i šačica (neopravdano) nezadovoljnih roditelja jednim parčetom papira može da košta posla.

A od njih najviše zavisi kako će se sve što je zamišljeno sprovesti u delo, od njih se očekuje da umesto roditelja vaspitavaju decu i popravljaju već završene procese, da ostvare odnose poverenja sa učenicima, da im budu emocionalna podrška i pomoć, da budu glas razuma, da spreče sve sukobe …pa ako ostane vremena, živaca, zdravlja i volje, za ono što im zaista jeste osnovni posao, da predaju svoj predmet.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari