Iako su malobrojni ekonomisti ozbiljno upozoravali da aktuelni model privrednog razvoja Srbije nije dobar, tek je globalna ekonomska kriza pokazala da je on praktično neodrživ. On se zasnivao na ogromnom i konstantnom prilivu stranog kapitala (128 milijardi dolara u periodu 2001-2008, od čega je oko 30 milijardi poticalo od doznaka, 26 milijardi je iznosilo neto zaduženje zemlje, 16 milijardi su bile SDI, četiri milijarde su donacije, oko tri milijarde prihodi od privatizacije i 49 milijardi dolara je prihodovano od izvoza), što je omogućilo relativno visok rast BDP, rast realnih plata i penzija, odnosno životnog standarda, stvarajući iluziju o efikasnom modelu i dobrom životu.
Globalna ekonomska kriza je ozbiljno redukovala priliv stranog kapitala u Srbiju, zbog čega je postojeći model razvoja postao neupotrebljiv. BDP je u prošloj smanjen za tri odsto, uz očekivani skroman rast od 1,5 odsto u ovoj godini, nezaposlenost je porasla na 20 odsto, inflacija prešla granicu od 10 odsto, apsolutno je smanjen i inače vrlo nizak nivo izvoza, dramatično je povećano siromaštvo i ozbiljno redukovan životni standard stanovništva.
Imajući u vidu težinu i produžetak trajanja ekonomske krize, i Srbija namerava da uskoro usvoji Novu strategiju razvoja za period 2011-2020. Sličan dokument, odnosno Novi Lisabon već je donela EU, u kome su naznačeni strateški pravci razvoja Unije u narednoj deceniji. Podlogu novog razvojnog dokumenta treba da predstavlja Postkrizni model razvoja 2011-2020, koji je predstavljen javnosti pre nekoliko meseci. Uz konstataciju da je postojeći model više neodrživ, autori predlažu novi u kome pokretači budućeg razvoja treba da budu izvoz, zasnovan na razvoju realnog sektora, odnosno industrije i poljoprivrede.
Takva generalna orijentacija uvažava iskustvo razvoja Japana, „azijskih tigrova“, najrazvijenijih zemalja u tranziciji, ali i EU, koja je još početkom ovog veka u Lisabonskoj agendi, konstatovala da su predugo živeli u iluziji da ubrzani razvoj sektora usluga, uz relativno zaostajanje industrije, može dovesti do poželjnog privrednog razvoja, što je, kako su istakli, dovelo do ozbiljnog zaostajanja u nivou produktivnosti rada u odnosu na SAD i Japan.
Novi Postkrizni model razvoja nije realno ostvariv, jer se u njegovoj ključnoj pretpostavci nalazi ozbiljna „konstrukciona greška“. U njemu je kao cilj istaknuto da će postojeći nivo izvoza roba i usluga od 8.5 milijardi evra, u 2020. biti povećan na 34 milijarde evra, dok će ukupan BDP iznositi 52 milijarde evra. To četvorostruko povećanje izvoza planirano je da se ostvari uz skromniji rast industrijske proizvodnje, što je nemoguće imajući u vidu da više od 90 odsto našeg izvoza roba potiče upravo iz industrije. Za narednu deceniju je planirana stopa rasta izvoza od 13 odsto, što bi 2020. povećalo učešće izvoza u BDP na čak 65 odsto (22 odsto u 2009), dok je planirana stopa rasta industrije znatno skromnija i trebalo bi da iznosi 6,9 odsto, što bi dosadašnje, vrlo skromno učešće industrije u BDP od 17,6 odsto povećalo na svega 19,1 odsto. Neverovatno je da je ovakva nerealna pretpostavka promakla i iskusnim autorima, od kojih su neki pisali i aktuelnu, ali izgleda zaboravljenu Nacionalnu strategiju privrednog razvoja Srbije 2007-2012.
Druga ključna pretpostavka na kojoj se zasniva ovaj model je očekivan godišnji priliv stranih direktnih investicija od 2,5 milijardi evra, što neće biti realno čak ni u 2011. kada će najverovatnije biti prodat Telekom, jer je za prvih 10 meseci ove godine u Srbiju po osnovu SDI ušlo svega 650 miliona evra.
Naznačenim prioritetima razvoja industrije u narednoj deceniji (saobraćajna sredstva, elektronska industrija, hemijska industrija, proizvodnja mašina i uređaja) dodao bih još prehrambenu industriju, ali njihov dinamičan razvoj nije moguće ostvariti uz predviđene mere i planirana sredstva industrijske politike. Za potrebe njenog vođenja planirana su vrlo skromna godišnja sredstva od jedan odsto BDP, što se kreće u rasponu od 330 miliona evra u 2011, pa do 520 miliona evra u 2020. godini.
Autor je profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Deformacija privredne strukture
Najveći deo ostvarenog priliva stranog kapitala, čak 110 milijardi dolara potrošeno je za uvoz, što je zbog konstantno precenjenog dinara bilo vrlo profitabilan posao. Dugogodišnja primena ovakvog modela razvoja je dovela do potpune deformacije privredne strukture, u kojoj su dominirale usluge (saobraćaj, osiguranje, trgovina, finansije) koje su bile u funkciji realizacije ogromnog uvoza, a potpuno je zapostavljen razvoj domaće proizvodnje, odnosno industrije. Ovakav model razvoja pratio je skroman nivo izvoza, hroničan i vrlo visok deficit spoljnotrgovinskog i platnog bilansa, visoka stopa nezaposlenosti, stopa inflacije među najvišim u Evropi, visok i rastući spoljni dug.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
