Amerikanci sve veće „patriote“

Stiče se utisak da bi neznanje, zapravo, moglo biti adut kandidata koji su još u trci. Kada je Džon Hantsmen, koji je ispao iz nadmetanja, pokazao stvarni intelektualni napor predlažući nekoliko korisnih stvari vezanih za saradnju sa Kinom, i na kratko pokazao svoje znanje mandarinskog jezika, neki kandidati odgovorili su ismevanjem. I samo razumevanje kineskog pogleda na stvari izgleda da je bio razlog za diskvalifikaciju Hantsmena. Spoljna politika, čini se, sve više pokreće isključivo emotivnu stranu mozgova predsedničkih kandidata.

Činjenica je da Amerikanci često imaju poteškoća da shvate zašto bi pojedinosti vezane za spoljnu politiku trebalo da ih se tiču. Nažalost, republikanski kandidati malo su učinili da im stvari razjasne.

Svet bi mogao očekivati da bi američki narod, živeći u jedinoj svetskoj supersili, mogao biti daleko više zainteresovan za spoljnu politiku. Umesto toga, svet vidi da Amerikanci angažman SAD u inostranstvu sve više smeštaju u kontekst borbe između dobra i zla. Pamet priziva antologijsku ulogu usamljenog šerifa među preplašenim varošanima koju je Gari Kuper ostvario u filmu „Tačno u podne“. Oni, pak, koji Ameriku vide u „koaliciji voljnih“ mogli bi se setiti „Rio Brava“ u kojem Džon Vejn ima pomoć saveznika.

Strani posetioci u SAD često komentarišu da su Amerikanci verovatno jedan od „najpatriotskijih“ naroda u svetu i da u tome idu sve dalje. Amerikanci stavljaju zastave na svoje kuće za vreme praznika, što se ranije obično moglo videti samo na zgradama javnih ustanova. Danas, one se nalaze svuda tokom čitave godine (najviše, čini se, ispred prodajnih salona automobila bez obzira da li je reč o automobilima iz uvoza). Decenijama su bejzbol utakmice počinjale uz nacionalnu himnu; sada se od navijača traži da gotovo dve trećine igre stoje i pevaju patriotsku pesmu „America the Beautiful“.

Razloge, sasvim sigurno, treba potražiti i u terorističkim napadima 11. septembra 2001. Ali ovaj talas patriotskog zanosa čini se da je potpomognut jačim silama – možda frustracijom zbog uverenja da američki motivi nisu adekvatno shvaćeni u ostatku sveta. Omiljena patriotska pesma sumirana je u refrenu: „Ponosim se što sam Amerikanac, makar znam da sam slobodan“.

Makar? Amerika je imala privredu zasnovanu na znanju i već decenijama ima životni standard među najvišim u svetu. Sloboda je sigurno temelj tog uspeha, ali nije samo ona, ekonomski uspeh je takođe razlog za ponos. Američkoj ekonomiji dive se širom sveta čak i sada, čak i u Kini.

U aktuelnim predsedničkim debatama kandidati se bave spoljnom politikom isključivo u smislu da li će biti dovoljno „jaki“ da se nose sa izazovima; kao da su odgovori na te izazove pre pitanje emotivne snage, nego intelekta koji je neophodan za njihovo razumevanje.

U američkoj istoriji bilo je puno predsednika od kojih se nije očekivalo da će odmeravati snage na svetskoj pozornici. Prvi sastanak predsednika Kenedija i sovjetskog premijera Hruščova ušao je u udžbenike o politici: izgledalo je da je mladi američki predsednik razočarao sovjetskog sagovornika, koji je tada pokušavao da izbegne raspoređivanje nuklearnih raketa dugog dometa na Kubi, što je SAD i SSSR dovelo na ivicu rata. Imajući na umu ovakve priče, spoljna politika se u američkim političkim kampanjama, umesto da bude provera znanja i rasuđivanja, svodi na testiranje testosterona.

Istorija je, srećom, mnogo puta dokazala da kada kandidat postane predsednik počinje da razume stvari i stiče osećaj za nijanse u njihovom sagledavanju. Bez obzira da li su uzrok tome kablovska televizija ili preterane debate, ova budalasta sezona se izgleda naročito, čak zastrašujuće odužila. Predsednički kandidati to valjda znaju, ili ih makar malo interesuje, ali svet sluša njihove reči pažljivije nego što ih oni izgovaraju.

Autor je dekan Korbel škole za međunarodne studije na Univerzitetu Denver. Bivši je pomoćnik državnog sekretara SAD