Antispomenik

Ovako bi, otprilike, mogla izgledati priča mladog vodiča u turističkom autobusu, koji vodi u razgledanje Beograda. Zapravo, tako bi ona izgledala do pre neki dan. Otad, pa nadalje, međutim, u njegov repertoar ulazi jedan novi topos: Hejdar Alijev na Tašmajdanu. Pisac? Pronalazač? Mirotvorac? Vojskovođa? Buntovnik? Prosvetitelj? Kompozitor? Ne, to su oni koje smo spomenuli u gornjim redovima. Alijev ne spada među njih. Ali: od prošle srede ušao je u njihovo slavno društvo, koje je Beograd odabrao za večno pamćenje.

Pa ko je onda, i šta, taj čovek? Potpis na postamentu spomenika na Tašmajdanu kaže da je u pitanju „nacionalni lider azerbejdžanskog naroda“. Ove četiri nesrećno spojene reči tu su, izgleda, da ne otkriju ništa. Alijev je u Sovjetskom Savezu počeo pod Staljinom, enkavedeovsku karijeru nastavio pod Hruščovom, uzdigao se kao partijski proteže kod Brežnjeva, pod Andropovim prešao iz Bakua u Moskvu, prvi i poslednji put pao pod Gorbačovom, izveo tranziciju ka nezavisnosti zemlje pod Jeljcinom, igrao ulogu kontrolora haosa u postsovjetskom Azerbejdžanu pod Putinom. Kroz nekoliko istorijskih epoha prošao je sa savladivim gubicima: u ratu sa Jermenima oko Nagorno Karabaha, i u ratu oko kladionica, igara na sreću i kockarnica, sa Turcima.

Među tzv. komunističkim dinosaurusima imao je status najtrajnije zvezde. Znao je da kombinuje plemenske običaje i komunističku ideologiju, istočnjačku despotiju i autoritarnu vladavinu, nepotizam i otvaranje. Poput našeg Miloševića, dva puta je pobeđivao na izborima, svaki put pod internacionalnim sumnjama i optužbama za nameštanje i krađu glasova. I njegov je kovčeg, slično Miloševićevom, bio neželjen za mrtvačnice nekoliko zemalja tranzita, kada je iz Klivlenda, gde je lečen u misterioznim okolnostima, prebacivan u zemlju. U nekrolozima koji su ga 2003. ispratili sa ovoga sveta kao njegovo klasično nasleđe navedena je endemska korupcija u državi koja leži na nafti i gasu. Računao je – ali nije stigao – da dadne baze Amerikancima. Doveo je tek Britiš petroleum. Ukinuo je rusku ćirilicu, i uveo latinicu kao nacionalno pismo. Napokon, uspostavio je dinastiju. Sa samrtne postelje, u stilu Severne Koreje dekretirao je za naslednika sina koji je – ništa loše – uživao reputaciju plejboja i bonvivana. U istome stilu, čim je sahranjen nikli su tombovi i mauzoleji. Jedino nije sproveden jedan naum najradikalnijih sledbenika, pa se zahvaljujući tome Azerbejdžan još uvek zove Azerbejdžan a ne, kako je predlagano, Hajderistan.

Eto, to je u kratkim crtama čovek pored čije će se bronzane biste odsada zaustavljati šetači Tašmajdana. Ispred njih će stajati neko za koga se sa manje ili više sigurnosti može kazati da je bio onaj ko je kršio ljudska prava, ograničavao slobode, redukovao demokratiju, praktikovao tiraniju. Romano Prodi kazao je svojevremeno za jedan od njegovih izbora na kojem je, naravno, pobedio, da su savršena farsa. Ovakvih i sličnih ocena ima tuce. Pokušate li naći suprotne, nećete imati mnogo sreće. Možete da listate papire satima, da konsultujete stručnjake, da, dakle, najodgovornije priđete obavezi da potražite i svetlu stranu te istorijske persone. Dospećete do pohvala i veličanja samo u materijalima propagandne mašinerije koju ima svaki autokrata, i koju je, dakakao, imao i on. Alijev, međutim, ne samo da nije bio predmet, hajd recimo sad – nekakve lustracije, nego se njegova posthumna slava još i širi svetom.

I mi smo se tu još našli da budemo predvoditelji. Onaj turistički vodič kroz Beograd koji će ispred spomenika Rigi od Fere lako reći da je taj buntovnik, a ispred spomenika Ćirilu i Metodiju da su prosvetitelji, biće u stvarnoj nevolji kad se pojavi ispred Alijeva. Kako da kaže da je spomenik u Beogradu podignut jednom azijatskom despotu? Nije nepoznata praksa da se belezi postavljaju domaćim vlastodršcima, najčešće to oni rade sami, ali uvoziti strane!

I sad smo možda na ključnoj deonici ove priče: ko, dakle, može zaslužiti spomenik? Na ovo jednostavno pitanje ide isto takav odgovor: onaj ko poseduje makar neku vrlinu. Smisao spomenika i leži u promociji vrline, i pokušaju da se ona uspostavi kao trajna vrednost. Izvan toga, spomenik ne postoji, postoji zapravo kao anti-spomenik. Kad ovaj kriterijum primenimo na onoga kome je u sredu otkriven na Tašmajdanu, nema ni teorijskih izgleda da bi on mogao biti zadovoljen. Izvan manipulacija koje je proizvodila njegova nomenklatura, od sovjetskih do postsovjetskih vremena, nema dobre vesti o njemu. Fajl Alijev jedna je crna hronika, koju samo verni sin i njegovi ovdašnji prijatelji mogu pred nama patetično čitati kao odu čestitosti i časti.

Da bizarnost bude veća, istim potezom kad je otkriven spomenik „nacionalnom lideru azerbejdžanskog naroda“ otkriven je vizavi i spomenik Miloradu Ciciju Paviću. Akteri ovoga događaja našli su da pisca i vođu daleke nacije spaja Hazarski rečnik! Na prvi pogled, duhovita dosetka, koja će se, međutim, vrlo brzo pokazati ne samo kao plitka, nego i kao beskrupulozna. Nismo žalili truda: uzeli smo u ruke – eto baš egzaktno – osamdeset i peto Prosvetino, tzv. žensko, izdanje ove slavne knjige, i napor je bio uzaludan: Hazara ima ali Azera nema. Damo li šansu fikcionalnom nad bukvalnim, ni tu nećemo bolje proći. Kod nas su ovakvi trikovi sa etnogenezama imali lepu tradiciju, setimo se samo Milića od Mačve i njegovih teorija o liniji Sorabi i Srbi; ona se iznenada – gde se možda najmanje očekivala – pojavila u svome punome sjaju mistifikovanja, manipulacije i laganja. U svrhu toga da se Alijev bolje primi ako je u večnom dijalogu sa jednom nesumnjivom književnom veličinom, i u njegovome nespornom društvu.

Najgore u svemu možda je ipak sledeće: nije realno verovati da oni koji su izveli ovaj poduhvat nisu znali šta rade. Najpre gosti iz Azerbejdžana: dokaz za to je što su upravo u istome danu kada su prodavali indulgencije za Hejdara Alijeva u Tašmajdanskom parku, kod sebe uklonili spomenik Mubaraku koji je stajao u jednom predgrađu Bakua. Pošli su od onoga što je narod Egipta rekao o svome bivšem vođi nacije i postupili bez sentimentalnosti. A onda i naši: da su bili svesni podvale govori i to što su brže bolje priopštili da će Azerbejdžan u svome glavnom gradu primiti naš uzvratni dar, spomenik Nikoli Tesli. Genija za takoreći diktatora! U opštem rasulu svih vrednosti i Tesla je eto dospeo na rasprodaju.