Art produkciju nema ko da prikazuje

Budući da su multipleksi prvenstveno profitabilna preduzeća, postavlja se pitanje, da li oni donese više štete ili koristi, tačnije da li na njih treba gledati kao na „najveće neprijatelje“ nekomercijalnih umetničkih filmova, ili su zapravo oni put kojim bi trebalo krenuti ne bi li se publika vratila u bioskope.

Divljačka privatizacija

Vlada Srbije nedavno je usvojila Predlog zakona o kinematografiji, koji bi trebalo da ponudi rešenje za sve postojeće probleme u ovoj oblasti kulture, među kojima je i dugogodišnji problem nestajanja bioskopa.

Kako kaže reditelj i bivši savetnik ministra kulture za kinematografiju Goran Marković za Danas, ne treba biti mnogo stručan da bi se utvrdilo kako bioskopi u tradicionalnom smislu te reči u Srbiji više ne postoje.

– Ne radi se samo o vremenu koje ih je, navodno, pregazilo. Na smrt bioskopske mreže je najviše uticala divljačka privatizacija od pre šest-sedam godina. Dovoljno je reći da se petnaestak zaposlenih u nekadašnjem „Beograd filmu“ danas nalazi u istražnom zatvoru. Bio je to stvarno prostački grabež u kome je kao kupac učestvovao čovek koji je beogradske bioskope zatvorio, nekoliko prodao raznim tipovima sa sumnjivim namerama a ostatak, odnosno većinu, ostavio da zjape kao prazne rupe – naglašava Marković.

Prvi multipleks u Srbiji „Tuckwood“ otvorio je Zvonimir Đorđević, vlasnik kompanije Tuck.

On objašnjava da bi prema svetskim standardima u Beogradu trebalo da postoji šest multipleksa sa 10 sala, kao i da bi svaki grad sa više od 50 hiljada stanovnika trebalo da ima po jedan multipleks. Prema njegovim rečima, ozbiljni planovi za otvaranje brojnih multipleksa u Srbiji postoje, ali je najveći krivac nedostatak novca, budući da je ovo velika investicija.

– Multipleksi su praktični i popularni jer se na jednom mestu prikazuju svi filmovi, te se dosta posetilaca odluči šta će pogledati tek kada dodje u bioskop. U Srbiji ima malo šoping molova, a oni olakšavaju otvaranje multipleksa i još su popularniji, jer ljude privlači zatvoren prostor. Zimi je toplo, a leti hladno. Tu mogu da prošetaju, popiju kafu, kupe nešto i pogledaju film – kaže Đorđević i ističe da je to najbolji način da se publika vrati u bioskope.

Zoran Cvetanović, vlasnik preduzeća „Art Vista“ u čijem sastavu su novosadski „Arene cinepleks“ i beogradski bioskop „Roda“, napominje da se bioskopi u Srbiji muče i da su neophodne promene, budući da su samo Kraljevo, Užice i Zrenjanin učinili nešto kako bi očuvali svoje sale i imali ozbiljne bioskope.

Poraz kulturne politike

– U Beogradu ima nekoliko multipleks bioskopa koji su standard u svetu. Od januara ove godine i publika u Novom Sadu je dobila bolji bioskop, a uskoro će multipleksi dolaziti i u druge gradove u Srbiji. Ipak, za to je neophodno stvoriti uslove, bilo u okviru šoping molova ili rekonstrukcijom starih sala, jer su singl bioskopi prošlost – kaže Cvetanović.

Prema rečima filmskog kritičara Milana Vlajčića, popularnost multipleksa je dokaz poraza kulturne politike Srbije koji je, kako kaže, počeo upravo kada je Skupština grada Beograda prodala bioskopsku mrežu od 14 bioskopa „Beograd filma“ kao „staro gvožđe“.

– Trebalo je barem bioskope 20. oktobar, Zvezdu, Jadran i Balkan, zaštititi kao kulturne spomenike, ili ih bar sada vratiti natrag od njihovog vlasnika koji sedi u zatvoru – ističe Vlajčić.

On naglašava da je glavni problem multipleksa što nekomnercijalni, art filmovi ne mogu tu da budu prikazivani.

– To je prostor samo za blokbastere, 3D filmove, filmove koji se snimaju sa velikim budžetom, i tu ne može ući srpski film koji se snima sa malim sredstvima, osim nastavaka filma „Montevideo“ ili „Mirisa kiše na Balkanu“. U multiplekse se vraća bioskopska publika koja tamo ide zbog kokica i koka kole, ali tamo se nikad neće vratiti sva publika – napominje Vlajčić i dodaje da bi kulturna politika trebalo da se postara da u manjim gradovima bude bar nekih sala za filmske projekcije.

Sa tim se slaže i direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović koji kaže za Danas da su bioskopi najveći tranzicioni gubitak u Srbiji, i da je on, još pre 15 godina, zastupao tezu da svaki grad u Srbiji treba da ima, pored muzeja i biblioteke, po jedan bioskop, čime bi se stvorila bioskopska mreža od Subotice do Vranja sa 30-40 bioskopa.

– Za to je sada već kasno jer su se u međuvremenu stvari promenile. Sada se snimaju digitalni filmovi i obnova bioskopa bi mnogo koštalo. Sada su popularni multipleks bioskopi, što je dobro, ali nekomercijalne filmove pogleda između 100 i 1.000 ljudi, te vlasnici multipleksa nemaju nikakav interes za prikazivanje takvih filmova, što je loše. Možda je potrebno stvoriti prostor upravo u multipleksima za te ljudi koji vole takve filmove, a činjenica je da ih ima, za šta su dobar pokazatelje velika posećenost i Festivala autorskog filma i Palićkog festivala – ističe Zelenović.

Zaštitni mehanizmi

Zvonimir Đorđević iz Tuckwooda, međutim, smatra da nekomercijalni filmovi mogu da se prikazuju samo u malim, nezavisnim salama, kao i na festivalima, i da bi to trebalo da bude njihov put i prostor, budući da zbog male gledanosti ne može da nađe svoje mesto u multipleksima.

Cvetanović pak ističe da bi paralelno sa povećanjem broja multipleks bioskopa trebalo da se javljaju i art bioskopi gde bi se puštali nekomercijalni filmovi.

– Danas se takvi filmovi puštaju u Kinoteci, Kulturnom centru Beograd i Domu omladine, ali potrebno je u saradnji sa sistemom Euroimaž i Ministarstvom kulture otvarati nove prostore. Takođe, kad god to budu mogli, multipleks bioskopi će poneku salu izdvajati za takve filmove – napominje Cvetanović.

Prema Markovićevim rečima, zakon o kinematografiji predviđa niz zaštitnih mehanizama za domaći film, dok su u oblasti prikazivanja predviđene stimulacije za bioskope koji prikazuju domaći i evropski film, zatim sredstva koja se ulažu u kinofikaciju i digitalizaciju takvih bioskopa, kao i druge pogodnosti za one koji prikazuju filmove koji nisu blokbasteri holivudskog porekla.

– Stvara se klima za alternativu multepleksima, koji su veoma dobro mesto za okupljanje onih koji vole film, ali ne bi trebalo da budu i jedino mesto na kojima se filmovi prikazuju – ističe Marković.

Na kraju razgovora sagovornik Danasa napominje da je „srpski film oduvek bio čudna biljka koja je rasla na terenu koji nije bio ni malo povoljan i u vremenu koje nije pogodovalo cvetanju“.

– Čak i u najtežim vremenima blokade ove zemlje, ovde su se filmovi proizvodili i održavali poslednju nit koja je povezivala našu kulturu sa svetom. Čak i kada više nije bilo bioskopa gde bi se prikazivali, naši filmovi su obilazili svetske festivale i časno predstavljali našu zemlju. Naša kinematografija je feniks koji se rađa ne iz pepela već iz inata – kaže Marković.

Gradovi bez bioskopa

Procenjuje se da je u Srbiji početkom 80-ih bilo oko 500 bioskopa, dok ih je danas 120, od kojih bar polovina veći deo godine ne radi, a zanimljivo je da je u Beogradu 1946. godine bilo čak 50 bioskopa, što je duplo više nego danas.

Novi Sad je početkom ove godine dobio svoj prvi multipleks bioskop, a uskoro bi isto trebalo da se dogodi i u Kragujevcu. Treći najveći grad u Srbiji Niš, iako ima filmski festival, nema bioskop, sem retkih projekcija u Domu vojske. Postoje planovi da i ovaj grad dobije multipleks. U mnogim gradovim u centralnoj Srbiji bioskopi ne rade ili rade sporadično, a tek po neki grad – poput Užica ili Kraljeva – može se pohvaliti bioskopom koji nikada nije prestajao da radi. Nekoliko gradova, poput Leskovca, uspelo je da spase svoje sale, gde ona umalo nije postala deo kineskog tržnog centra, dok je bioskop Zvezda u Boru obnovljen i ponovo pušten u rad srpskom premijerom filma „Beli, beli svet“.