Bedna sapunica modernih medija

U trenutku kada je priča o osnivaču Vikiliksa na naslovnim stranicama svih svetskih medija, mlada izdavačka kuća Albion Books i Danas svojim čitaocima ekskluzivno donose deo iz „Neautorizovane autobiografije“ Džulijana Asanža, koja će se za nekoliko dana pojaviti u knjižarama širom Srbije.

U jednom od ključnih poglavlja (dvanaestom) svoje autobiografije pod naslovom „Svi urednikovi ljudi“, Asanž govori o radu na avganistanskim i iračkim dokumentima i, što je njemu još važnije, o tome kako su se mediji, pre svega britanski Guardian i američki New York Times, kao čuvari principa demokratije pokazali u tom važnom poslu.

U Briselu i Stokholmu, kao i u prvim danima u Londonu, bili smo prijatelji i čak me je naveo da pomislim kako sam mlađa verzija njega samog. Njega je, opet, poneo moj idealizam, ako dopustimo tu mogućnost, ali pre nego što sam shvatio šta se dešava, počeo je da se ponaša nepredvidivo, kao da je u nečemu uskraćen ili prevaren, da priča kako je on uradio najveći deo posla i kako je sve bila njegova ideja. Da upotrebim jednu od onih mešanih metafora kojima je Guardian toliko sklon: hteo je da bude zvezda koja je kući donela veliku ribu. Za tog čoveka, pred njegovim kolegama, to je na neki način bilo pitanje časti. Nisam posebno mario za to ko je prvi udario u gong, ali dvanaestoricu gnevnih ljudi nisu zanimali dokazi

Gledali su sebe, svoje položaje, svoje pozne karijere i mada je sve to vrlo ljudski, to je postala prepreka našem radu.

Pravi test žurnalističke petlje je protivnapad. Svesni ste da to uvek sledi. Ljudi su hteli da te večeri kada je objavljen prvi veliki dokument piju šampanjac, ali ja sam mislio: „Zadržite pampure. Bela kuća i Pentagon se vraćaju, kreću na nas i to neće biti prijatno.“ Njihov prvi korak bio je da izjave kako je materijal beznačajan. „U tome nema gotovo ničeg novog za one koji su izbliza pratili situaciju“, rekao je prvi (neimenovani) unajmljeni vladin papagaj sa speed-dial servisa Washington Posta. To je nešto standardno. A u sledećem talasu, predvođenom britanskim listom Ruperta Mardoka (Rupert Murdoch) Times, rečeno je kako je materijal koji smo objavili već odveo u smrt jednog talibanskog prebega. Ispostavilo se da je čovek koga su naveli ubijen pre dve godine. Ali, čim su počele da stižu prve kritike, Guardianovi reporteri su počeli da paniče.

Posle svega, ne mogu da zamerim Guardianu na njihovom početnom radu na pripremanju dokumenata. Bio je to izvanredno obavljen posao, u najboljoj tradiciji njihovog lista, i mislio sam da su neki od njih – Ijan Kac (Ian Katz), zamenik urednika i Harold Frajman (Harold Frayman), urednik IT sistema – u ceo posao uneli dozu normalnosti i ozbiljnosti. Naravno, stariji reporter istraživač je poništio nešto od te lakoće rekavši mi da neki radnici Guardiana traže „nadnicu za opasnost“ zato što su bili praćeni. Prethodnih godina radio sam s novinarima širom sveta, ali nikada nisam sreo grupu s tako malo smirenosti naspram opasnosti, s tako malo poverenja u način rada ljudi koji nisu sasvim kao oni i tako očigledno neiskusnu u pitanjima elementarne bezbednosti. Kada je Alan Rasbridžer pozvao Bila Kelera da ga pita zna li kako da postavi bezbednu telefonsku liniju, ispostavilo se da New York Times nije pogodan za tako nešto. Nije imao pojma. I uprkos naporima dela osoblja obe redakcije da uživaju u trenutku i nastave saradnju po svaku cenu, tu su bili i oni drugi, dvanaestorica gnevnih ljudi, koji su na svakom koraku izvodili svoje karijerističke drame, što se prirodno okrenulo ka meni, kao pretpostavljenom rukovodiocu operacije

Mislio sam da imam jasnu strategiju, po kojoj je prvo trebalo da idu avganistanski ratni zapisi, a onda materijal iz Iraka. Avganistanski materijal bio je manje obiman i hteo sam da vidim možemo li – što znači: WikiLeaks u saradnji s medijskim partnerima – da uspostavimo sistem za čitanje i objavljivanje podataka, za obučavanje novinara i grafičara kako da to urade, pre nego što s tim iskustvom pređu na mnogo složenije bavljenje stotinama hiljada dokumenata iz Iraka. Dva glavna lista, kao što sam rekao, tražila su irački materijal kao „zaslađivač“: očekivali su ga sa gotovo zlokobnim poletom, što me je navelo da mislim da će ići do kraja i da će obaviti dobar posao u otvaranju te zalihe dokumenata za javnost. Mogu da se ograničim i usmerim na jedan cilj i zato sam bio siguran da će se sledeći veliki prodor desiti u naredne tri nedelje. Ono na šta nisam računao bio je visok stepen novinarskog zasićenja: Irak nije bio tako „seksi“ kao Avganistan, aktuelni, tekući rat. Mislio sam da bi različiti timovi mogli obaviti bolji posao s iračkim materijalom, pošto time jednom ovladaju, ali bili su iscrpljeni i mnogi od njih su odmah otišli na odmor. Naravno, ne možete kriviti ljude zbog iscrpljenosti, ali postojao je snažan osećaj, ili sam ga makar ja imao, da je pravi trenutak prošao. Nisu dobro radili s novim materijalom, a ipak nisu hteli da prepuste drugim novinarima da izađu na kraj s njim. Zaglavili su se

S vremenom su naše nesuglasice poprimile mračniji ton, naročito u slučaju New York Timesa. Bil Keler je hteo da me prikaže kao „izvor“, što je, uzgred, bio loš signal za svakoga ko bi sebe mogao da vidi kao budući „izvor“ New York Timesa. To je nekada bilo pitanje časti, ako ne i osnovnog novinarskog i pravnog obzira, ne samo da se izvor zaštiti već i da se o njemu vodi računa na svakom koraku – dok mi sada pričamo, novinari širom sveta rizikuju zatvor da bi zaštitili svoje izvore. Kelerov tretman ovog „izvora“ bio je nedostojan i agresivan do te mere da je to sramota i za njega i za njegovu bivšu funkciju. Možemo se upitati u kojem bi to svetu bilo u redu tesno sarađivati s nekim „izvorom“, omogućiti mu da organizuje ceo međunarodni poduhvat, u kojem i sami učestvujete, radi objavljivanja najveće priče godine, samo zato da biste taj izvor odali čim se žurka završi i onda ga odbacili uz najgore lične uvrede – „smrdeo je kao da se nije kupao danima“. Zaista, te nedelje nisam mnogo vremena proveo pred ogledalom u kupatilu pošto sam tri noći uzastopce ostajao budan da bih pripremio materijal koji će njegov list uskoro objaviti u čuvenoj rubrici Sve vesti zgodne za štampu. Još neslavnija, da ne kažem psihotična, bila je Kelerova rešenost da me opiše kao osobu iz nekog trilera Stiga Larsona (Stieg Larsson), pola hakera, pola teoretičara zavere, za koga je „seks i razonoda i nasilje“.

Dame i gospodo, ta poslednja izjava podleže tužbi. To je opaka kleveta, izneta s namerom da – tako bizarno – nanese najveću moguću štetu osobi koja se suočava s optužbama za seksualno zlostavljanje, kao što je sa mnom bio slučaj. Kada je pisao i objavljivao te redove, morao je biti svestan da je to najpodmukliji napad na moju dobrobit, moj legalni status i moj ugled. Ali, ipak je to uradio. Nikada neću razumeti zašto i neću ni da spekulišem o tome. Samo želim da vam pokažem taj primer da biste videli kako ti ljudi rade, kako ceo sistem s takvim ljudima radi, da bi povremeno uništili nešto za šta su nakratko govorili da ga vole. Kelerovo podlo poricanje ima 8.000 reči i sadrži mnogo takvih neistina. Neka ovaj deo posluži kao odgovor svima njima: samo bih iscrpeo i sebe i vas i sudove kada bih pokušao da odgovorim na svaku od njih pojedinačno. To ne mogu biti dela neke trezvene, odgovorne osobe. Sretali smo takve ljude u književnosti – savesne na vrhu, trome u sredini i sociopate ispod kože, koji će učiniti sve da uzdignu sebe u očima naivne publike.

Prema tome, možete se upitati kakav bi čovek uradio tako nešto.

Verovatno neki očajnik, mogli bismo reći, ili ništarija, u stvari – ili neki arhiđakon, koji je proveo noć na ulici, „spavajući s panterima“; kako je to rekao Oskar Vajld, da bi izjutra otišao u svoju kancelariju i objavio brutalni proglas protiv pantera. Mlađe osoblje njegovog lista može crveneti zbog njegovih metoda kada vidi kako se lako gospodin Keler mogao preobraziti iz gladnog saradnika u nezahvalnog osvetnika, za manje vremena nego što je potrebno da preko speed-diala dobijete Belu kuću.

Ali, znate već kako to ide: deo vas okleva da se suoči s činjenicom da je obećavajući poslovni odnos mrtav. Sada je svakako mrtav, ali u to vreme sam još uvek, ma koliko trapavo, pokušavao da kartel održim na okupu, da bismo radili na neobjavljenim dokumentima. Još jednom, bio sam usmeren na sam posao: izgledalo je kao imperativ objaviti materijal i učiniti ga pristupačnim istraživačima i čitaocima.

Nisam ušao u celu tu igru da bih gomilao papire. Hteo sam da ih objavim, ma koliko postepeno, tako da mogu postići svoj puni efekat. Na kraju smo to samo malo ispreturali, a ja sam istovremeno radio s nekim TV stanicama na oblikovanju nekoliko dokumentaraca, da bih održao pažnju javnosti.

Narednih nedelja odnos s novinama postao je još eksplozivniji i na to ću se još osvrnuti. Ali, u svemu tome ne treba da izgubimo iz vida sama pronađena dokumenta. Posmatrani zajedno, ratni zapisi iz Avganistana i Iraka su najvažniji istorijski dokument koji se ne može tako lako otpisati kao priča o nekakvim plemenskim razmiricama.

Na neki način, bila je to kulminacija godina razmišljanja, mojih kolega i mene, o tome kako obelodaniti tajne svetove koji toliko određuju naše živote i našu globalnu politiku. Za neke ljude je to samo prolazna priča. Ali, ti svetovi su tu i žive s nama, sve dok se interesujemo za preokrete do kojih dolazi u ljudskim sukobima.

Zađimo u njih i pogledajmo šta se tamo nalazi pre nego što se vratimo na bednu sapunicu modernih medija.