Biranje očima drugih

Renata Salecl: TIRANIJA IZBORA (12)

Renata Salecl, čuvena profesorka vodećih britanskih univerziteta, u izvrsno napisanoj knjizi „Tiranija izbora“ pokazuje kako je izbor postao ključno obeležje modernog života: od supermarketa do identiteta, od porodice od politike, od kulture do interneta, od privatnosti do knjiga za samopomoć, od vlastitog životnog stila do opsesije životima slavnih. „Tiranija izbora“, koju je kod nas objavio Arhipelag, prevedena je na više od deset svetskih jezika.

Ako su u vreme obilatog izbora prestala da postoje stara ograničenja, nove samozabrane su brzo zauzele njihovo mesto. Takve promene u prirodi zabrane već su se dešavale u prošlosti. Nakon seksualne revolucije, na primer, počeli su da niču novi pokreti celibata, zajedno s pravilima o ljubavnim sastancima koja su žene navodila da budu manje dostupne kad je posredi seks i da na taj način pojačaju mušku žudnju.

Paradoks je, međutim, u tome što iako ljudi često izmišljaju nove samozabrane, čovek ih ne može izmisliti kao racionalan predlog novih oblika samoobavezivanja, kao što navodi Beri Švarc. Psihoanaliza nam je pokazala da ljudi obično ne delaju neposredno i smišljeno kako bi povećali uživanje a smanjili bol. Oni često racionalno znaju da je neka stvar štetna, ali svejedno ne mogu da se zaustave ili pronalaze neku vrstu zadovoljstva u bolu. Neki ljudi mogu racionalno izjavljivati da žele više sreće, ali na podsvesnom nivou njih mnogo više privlači njena suprotnost.

Čak i ako se izbor čini kao sasvim lična stvar, način na koji ljudi prave izbor suštinski je povezan s načinom na koji grade odnose s drugima i kako misle da ih drugi vide. Stoga nije posredi jedino to da ljudi sami izmišljaju oblike samoobuzdavanja, već mnogo više to što je njihov izbor veoma sputan onim što smatraju da društvo ceni kao pravi izbor. To objašnjava zašto, paradoksalno, savremena osoba koja je sama uspela u životu modelira sebe na osnovu kulture slavnih ličnosti. S jedne strane, njemu se obraćaju kao pojedincu, potpuno slobodnom da iz osnova izgradi svoj identitet, ali s druge strane on prati proizvoljan popularni model onoga što želi da bude, koji često potiče iz života slavnih ljudi. To odražava silnu promenu u načinu na koji se individua poistovećuje s društvenim idealima u doba kasnog kapitalizma, pomak koji je takođe nastupio u pogledu načina na koji se ljudi danas poistovećuju sa izabranim ili samonametnutim autoritetima i kako sami sebe vide u društvu kao celni.

U zapadnom svetu mi možemo sami odabrati identitet, seksualnu orijentaciju i veru. Možemo odabrati da li da imamo decu. Možemo preoblikovati svoje telo i čak promeniti pol. Ali kad smo se jednom predali svim mogućnostima, šta preostaje da upravlja našim izborom? Ko to mi postajemo ukoliko je sve što nas se tiče pitanje izbora?

U raspravi sa studentima prava na temu izbora identiteta, jedan student, koji je snažno insistirao na tome da se u ovim postmodernim vremenima oseća potpuno slobodnim da se poigrava mnoštvom identiteta, povezao je čak i svoje poštovanje pravila s različitim izborom koji svakog dana pravi u pogledu svog identiteta. Način na koji se pridržava društvenih zabrana, recimo, zavisi od toga koji identitet privremeno uzima. Ujutru, kad ide u advokatsku kancelariju gde radi, on poštuje znak u parku koji nalaže „zabranjen prolaz“. Posle podne, kad nosi džins i kad je slobodan od radnih obaveza, on je manje sklon poslušnosti. A uveče, u slobodno vreme, oseća se slobodnim da se zaogrne mnoštvom raznih identiteta na internetu: učestvuje na muslimanskom forumu pretvarajući se da je musliman; ponekad posećuje gej internet stranice pretvarajući se da je homoseksualan; povremeno se predstavlja kao žena ili kao stranac.

Slična nepostojanost važi i kad je posredi nacionalni identitet. Kad sam upoznala Anu, mladu antropologinju koja je studirala u Britaniji, znala sam da je rođena u Indiji, ali sam takođe čula da je njena porodica francuskog porekla. Onda sam upoznala njene roditelje. Oboje su delovali izrazito kao Indijci. Majka je bila visoka i tamnoputa, s dugom crnom kosom, i nosila je sari. Na čelu je imala tilaku ili crvenu tačku koja označava da je ona udata Indijka. Otac je bio tamnokos i lako bi mogao i sam proći kao Indijac. Oba roditelja su govorili engleski s hindu naglaskom. Pošto upravo behu stigli iz Kalkute, gde su živeli, zaključila sam da moraju biti Indijci, a da su možda ranije u životu proveli neko vreme u Francuskoj. Na svoje veliko iznenađenje, od Ane sam saznala da su oni odlučili da budu Indijci. Rođeni i odrasli u Francuskoj, oni su sedamdesetih odlučili da im je dosta zapadnjačkog života, pa su se preselili u Indiju. Tamo su prihvatili indijsku kulturu i indijski način života do mere da su oblačili indijsku odeću, govorili hindu i podizali decu poput drugih indijskih porodica. Oni su izbegli zapadnjački kapitalizam, koji naglašava ideju izbora, ali su ga takođe poneli sa sobom. Njihova asimilacija u indijsko društvo nije bila pitanje ekonomske nužnosti kao što je to za većinu imigranata; ona je bila naprosto pitanje izbora stila života koji im se dopadao.

Nastavlja se