„Publika u Srbiji nije dovoljno medijski pismena da bi kritički pratila sadržaj“: Bojan Cvejić o uspešnosti kampanja tabloida protiv pojedinaca

„Uglavnom se izvlače neke stvari koje nisu u javnom interesu, koje nemaju veze sa suštinom onoga o čemu se piše, i onda se iz tih nebitnih detalja prave priče koje služe da se ljudi diskredituju. Na primer, opozicionar kaže nešto u jednoj izjavi, a tabloidi to parafraziraju i iz toga izvlače potpuno drugačiji zaključak, često neistinito, kao da je on priznao da je vođa studentske pobune ili slično. Taj način selektivnog citiranja i manipulacije služi da se stvori negativna slika i da se utiče na percepciju javnosti, a istina u toj priči često uopšte ne postoji,“ objašnjava Cvejić.

Tabloidi često u svojim kampanjama za diskreditaciju pojedinaca deluju sa desne strane političkog spektra povezujući svoje „mete“ sa na primer Hrvatskom, koja se među desno orijentisanom populaciom smatra za neprijatelja Srbije.

To je bio slučaj sa studentima u blokadi, Lazarom i Lukom Stojakovićem čije je hrvatske pasoše objavio jedan tabloid sa ciljem da se oni prikažu kao strani plaćenici koji rade protiv interesa Srbije.

„Sasvim je normalno da veliki broj ljudi u Srbiji ima dvojno državljanstvo, ne samo srpsko nego i hrvatsko ili neke druge zemlje. Međutim, u ovim kampanjama se baš to koristi kao oružje protiv njih – izvlače se lični podaci, čak i pasoši, da bi se stvorila slika da su ti ljudi strani agenti ili da sprovode neku ‘obojenu revoluciju’, iako su ti ljudi obični stanovnici Srbije, sa pravom da imaju ta dokumenta,“ kaže naš sagovornik.

Posebno zabrinjavajuće je što tabloidi dolaze do i objavljuju lične podatke pojedinaca, što predstavlja kršenje zakona i privatnosti, a Cvejić smatra da je za to potrebna direktna ili neformalna podrška vlasti.

„Ne može ni jedan novinar legalno da dođe do ličnih podataka kao što tabloidi imaju pristup. Da bi se ti podaci objavili, mora da postoji izvor u vlasti ili nekoj državnoj strukturi koji im to prosleđuje. Da li je to u formi nezvaničnih izvora ili direktno – to je pitanje na koje verovatno nikada nećemo dobiti jasan odgovor. Ali je očigledno da bez te podrške ne bi mogli da objavljuju takve informacije. Objavljivanje ličnih podataka nije samo kršenje Kodeksa novinara Srbije već i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti“ ističe Cvejić.

Od početka studentskih protesta i blokada fakulteta, nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom sadu, kampanje su usmerene na najrazličitije mete — od studenata koji su kolektivno vodili proteste, preko profesora i dekana koji ih podržavaju, do opozicionih političara i javnih ličnosti.

„Problem je što studenti nisu imali vođu, niko se nije izdvajao, sve je bila kolektivna akcija, i zato su napadi bili usmereni na sve koji su na bilo koji način bili povezani ili podržavali proteste – dekane, profesore, ali i svakog ko je otvoreno izrazio podršku ili makar insinuirao da je za proteste. Čak i opozicija, koja je bila gotovo nevidljiva u početku protesta, bila je označena kao organizator svega, iako studenti nisu imali veze sa njima,“ kaže Cvejić.

Ono što, između ostalog, omogućava tabloidinim kampanjama diskreditacije da uspevaju u Srbiji je, prema mišljenju našeg sagovornika i slaba medijska pismenost građana Srbije.

ističe da je razvoj medijske pismenosti širom sveta prvenstveno usmeren na prepoznavanje lažnih sadržaja na internetu i društvenim mrežama, gde svako može da objavi neproveren i neprofesionalan materijal.

Međutim, specifičnost Srbije je što je potrebno raditi na medijskoj pismenosti i zbog dominantnog prisustva tabloida i propagandnih glasila u mainstream medijima, koji često ne poštuju profesionalne i etičke standarde. Zato je neophodno učiti publiku kako da kritički sagleda medijske sadržaje.

„Publika u Srbiji nije dovoljno medijski pismena da bi kritički posmatrala sadržaj koji joj se plasira. Ljudi upijaju ono što tabloidi i propaganda serviraju i ne znaju da prepoznaju da je to često laž ili manipulacija. To vodi do širenja govora mržnje i agresije, a posledice su vidljive u stvarnom životu,“ upozorava naš sagovornik.

Jedan od alarmantnih primera posledica medijskih kampanja je i fizički napad na dekanku iz Niša, gde je napadač jasno naveo da je bio motivisan negativnim sadržajima u provladinim tabloidima.

„To je veoma opasno. Kada tabloidi šire mržnju i stalno ponavljaju negativne stvari o nekome, to se na kraju prenese u stvarni svet. Ljudi podstaknuti tim narativima mogu u afektu da počine i nasilje, i to nije nikakva teorija zavere, već realnost koju smo već videli,“ kaže Cvejić.

Kako se vlast u Srbiji često javno zalaže za određene medije, dajući im legitimitet i podršku, to dodatno jača uticaj tabloida.

„Najgora stvar je što predsednik države i drugi visoki zvaničnici hvale upravo te medije i njihove novinare. Na primer, predsednik Vučić otvoreno hvali Dragana Jivučića iz Informer kao ‘častnog novinara’, što daje tim tabloidima ogromnu političku podršku i legitimitet u očima javnosti. To je ozbiljan problem, jer se na taj način slama poverenje u profesionalno i kritičko novinarstvo,“ primećuje Cvejić.

Regulatorna tela kao što je Savet za štampu formalno postoje, ali zbog proceduralnih ograničenja i malog broja žalbi koje dobijaju, njihov uticaj je ograničen.

„Savet za štampu može reagovati samo ako mu se neko obrati, ne može samoinicijativno da donosi odluke. To znači da mnogi ozbiljni prekršaji ostaju neprimećeni i neregulisani. Mnogi ljudi nemaju ni snage, ni vremena ni informacija da se bave tim žalbama, pa tako ima samo desetak žalbi mesečno, što je zanemarljivo u odnosu na broj tekstova koji krše kodeks,“ objašnjava Cvejić.

Iako je važno da postoje samoregulatorna tela, Cvejić upozorava da stroža regulacija ili zabrane medija mogu biti vid cenzure.

„Ukoliko smo demokratsko društvo, sloboda medija mora da se čuva, ali uz razvijenu svest građana o kritičkom pristupu medijima i uz odgovorno novinarstvo. To je dug proces koji se mora graditi,“ kaže Cvejić.

Posebna opasnost u ovom digitalnom dobu je pojava veštačke inteligencije kao alata koji može biti zloupotrebljen u medijskim manipulacijama.

„Veštačka inteligencija može da proizvede lažne izjave, deepfake video ili audio materijale koji izgledaju autentično, a zapravo su fabrikovani. Zato je u novom Kodeksu novinara Srbije jasno propisano da mediji moraju biti potpuno transparentni kad koriste AI, da jasno istaknu koji deo teksta ili video materijala je generisan na taj način. To je ključno da bi publika zadržala poverenje u medije i znala da ne gleda ili ne čita stvaran novinarski proizvod.“, upozorava Cvejić.

Istovremeno, on napominje da AI može biti i koristan alat ako se koristi odgovorno.

„U svetu se AI koristi za rutinske zadatke – prevode, lekturu, proveru podataka, pomoć oko naslova i slično – kako bi novinari mogli da se posvete ozbiljnijim, istraživačkim pričama. Problem nastaje kada se AI zloupotrebi za kreiranje lažnog sadržaja, a da se to ne istakne transparentno,“ zaključuje sagovornik.