Borba protiv imperijalizma

Masimo Kampanini: ISTORIJA SREDNJEG ISTOKA (1)

Autor Masimo Kampanini u ovoj knjizi (izdavač: Clio, prevela sa italijanskog Nela Britvić) razmatra najvažnije trenutke istorije i politike na prostorima poznatog kao Srednji istok, koje povezuje zajedničkim imeniteljima. Strateški važne zbog bogatstva naftom, razdirane složenim činiocima krize od Napoleonove ekspedicije u Egiptu i susreta s modernošću, preko reformi Osmanskog carstva i raspuštanja halifata, procesa dekolonizacije, rata 1967, Iranske revolucije, preuzimanja vlasti od strane Talibana u Avganistanu, palestinske intifade, sve do pada Sadama Huseina i aktuelnog sukoba u kome su suprotstavljene Sjedinjene Američke Države i Irak.

Godine 1952. oborena je Farukova monarhija. Sledeće godine proglašena je republika s predsednikom Nagibom. U isto vreme afirmaciju je doživela jedna nova rukovodeća grupa proizišla iz vojske, koja je učvrstila svoje snage i obezbedila prisustvo u upravi i čitavom društvu, stvarajući tako pravu državu u državi.. Za afirmaciju ove nove elite ključni su bili sukob između Nagiba i Nasera, marginalizacija i suzbijanje Muslimanske braće i ukidanje političkih partija.

Šef države bio je Nagib, ali su Slobodni oficiri svog vođu prepoznavali u Naseru. Ova dva čoveka imala su suprotne političke ideje: Nagib je hteo da se vojska posle revolucije vrati u kasarne, a vlast pređe u ruke civila, dok je Naser bio uveren da je vojska predvodnica koja poznaje egipatski narod i koja bi trebalo da preuzme odgovornost vlasti. Pritajena nepomirljivost se 1954. godine pretvorila u otvorenu krizu. Posle sukoba između Muslimanske braće i mladih „revolucionara“ Nagib u februaru daje ostavku i tako „baca rukavicu“ Slobodnim oficirima. Kada ga, po Naserovom nalogu, uhapse, izbijaju velike narodne demonstracije u znak podrške bivšem predsedniku i Nagib se vraća na funkciju. Ali Naser igra na poslednju kartu: objavljuje kraj revolucije i raspuštanje revolucionarnog saveta. Ova objava veoma je uznemirila Egipćane i oni ponovo masovno izlaze na ulice, ali ovaj put, u znak podrške vojsci. U aprilu je Nagib izbačen iz saveta komande; ostao je na predsedničkoj funkciji, ali bilo je jasno da je Naser, tada premijer, taj koji zapravo zapoveda.

Dok se 26. oktobra 1956. Naser u Aleksandriji obraćao narodu, jedan pripadnik Muslimanske braće na njega je ispalio nekoliko hitaca iz pištolja. Ostavši nepovređen, iskoristio je ovu priliku da zada odlučni udarac: Nagib je optužen za saučesništvo u atentatu, skinut je sa položaja i stavljen u kućni pritvor (u kome je ostao sedamnaest godina); glavna opoziciona snaga, Muslimanska braća, bila je zabranjena i ugašena, a neki od njenih najuglednijih vođa obešeni. Naser i vojska iz sukoba izlaze kao konačni pobednici. Gašenje organizacije Muslimanske braće bilo je samo jedno od obeležja političkog života u Egiptu. Partije su još 1953. godine bile raspuštene i zamenio ih je „Savez za oslobođenje“. Put ka jednopartijskom sistemu sada je bio sigurniji. Savez je u datom trenutku raspušten, a zamenio ga je Nacionalni savez. Novi ustav je najavio borbu protiv imperijalizma, kraj povlasticama i borbu za društvenu pravdu, s naglaskom na arapstvo i na islamizam egipatske nacije. Naser je izabran za predsednika 1956, čime je okončan dug period postrevolucionarne tranzicije i započeta vladavina koja će trajati do 1970. godine.

Događaj sa velikim posledicama na unutrašnjem i međunarodnom planu, koji je Nasera učvrstio na položaju i od njega napravio ra’isa, vođu par ekselans, bio je drugi arapsko-izraelski rat iste, 1956. godine. Ipak, brzo ćemo se uveriti da ovakva postavka nije sasvim tačna. Plan modernizacije i industrijalizacije Egipta, koji su negovali Naser i Slobodni oficiri, zahtevao je velika sredstva, pa je predsednik odmah došao na ideju da ga finansira izgradnjom brane u Asuanu, koja će garantovati ogromne količine električne energije, pružati neiscrpne izvore vode i obuzdavati nepredvidive poplave voda Nila. U nedostatku potrebnog kapitala, Naser se za pomoć obratio SAD-u i Velikoj Britaniji, ali su zapadne zemlje, posle izvesnih dvoumljenja, odbile da podrže njegovu inicijativu. Ovakva konačna odluka usledila je zbog protivljenja američkih finansijskih lobija, ali je na nju pre svega uticalo nepoverenje Zapada u Nasera, jer je on, kao što je već pomenuto, 1955. stao uz pokret nesvrstanih, odbio je da se priključi Bagdadskom paktu, a bio je i blizak prijatelj sa Titom i Nehruom. Naser se za pomoć obratio Sovjetskom Savezu, koji je prihvatio da preuzme troškove izgradnje (brana je konačno puštena u rad 1966), a u međuvremenu je odlučio da nacionalizuje Kompaniju Sueckog kanala, koji je još bio vlasništvo Britanaca. Bio je to čisto politički manevar kojim je predsednik hteo da se zauvek oslobodi inostranog prisustva na egipatskom tlu. Već u junu 1956, posle dugotrajnih pregovora, poslednje britanske trupe napustile su Suecki kanal koji je, međutim, i dalje ostao pod evropskom upravom. Nacionalizacija je sada Egipat u potpunosti vratila Egipćanima i bila je proslavljena svečanim manifestacijama.

Nastavlja se