Od đačkih torbi kao stativa do pipalice na vrhu bombe: Tiha herojska služba Branka Jovanovića, pukovnika policije u penziji

Moji roditelji su se razveli i kada nemate oca onda sve životne škole morate da „pokupite” sami. Za majku sam bio „najtrapaviji dečko na svetu” jer za sve što bi se dogodilo govorio sam da sam „pao na fizičkom”. Bilo je sramota da vam majka dolazi u školu, da vas brani, štiti i rešava vaše probleme. Tako se tada odrastalo. Lepota Kragujevca je bila u njegovom spokoju. Niko se nije bojao ni milicionara, ni komšije ni nastavnika. Samo ste se plašili da za neki vaš nestašluk ne kažu vašoj mami jer bi onda „obrali bostan”.

***

Lepi deo detinjstva provodio sam kod dede i babe u Šljivovcu. Deda, učiteljica i majka su mu postavili moralne temelje u životu koji do danas nisu narušeni. Tada su se poštovali svi, od čičice koji je ložio peći u školi, preko tetkica koje su čistile hodnike i učionice do svih učitelja i nastavnika. Škola je za sve nas bila mesto topline, ljubavi i sigurnosti. Gde st bili ušuškani od svega.

***

Iz Palilula se selimo u Erdogliju. Vreme smo provodili u druženju i igranju fudbala. Imalo smo klinački štos, da stanemo sa obe strane ulice u sumrak i kao natežemo sajlu. Kad vozač kola prikoči, mi se razbežimo. Dok on shvati da sajla ne postoji uvek smo stizali da pobegnemo. Nikada nas niko nije stigao.

***

U osnovnoj školi sam pisao poeziju, dobijao nagrade i maštao da budem profesor književnosti. Mama je bila rdnica i bilo je sugestija da bi nastavak mog školovanja najbolje bilo da idem u vojnu školu. Pošao sam u Srednju vojnu školu kopnene vojske u Sarajevu. Ipak uniformu sam video kao nešto daleko i posle četiri dana sam shvatio i rekao majci da to nije za mene. Pošto je Prva gimnazija u koju sam bio primljen pre odlaska u Sarajevo već bila popunjena komšija Drešević, tada direktor Prve tehničke me je upisao u tu školu.

***

Bio sam vrlo dobar đak i završio mašinski smer. Na raspustu u Trmbasu u političkoj školi sam upoznao svoju Danu koja nije volela matemtiku njen izbor je bio, tada nov fakultet Narodne odbrane koji zajedno upisujemo. Za razliku od vojske to mi se dopadalo jer je civilno i u sebi ima veliku dozu humanog.

***

Na fakultetu su mahom svi bili gimnazijalci a ja iz Tehničke škole. To je bio fakultet društvenih nauka i prva knjiga koju sam u Beogradu kupio bio je „Vujaklija” jer sam na prvim predavanjima iz sociologije i filozofije shvatio da je ne znam „o čemu se tu priča”. Imao sam strah od studiranja ali na kraju prve godine sam sa prosekom od 9,5 dobio univerzitetsku nagradu koja je dodeljivana za dva najbolja studenta sa svakog fakulteta.

***

Vreme mojih studija je bilo najlepše doba. Bora Đorđević snima „Lutku sa naslovne strane”, gledamo koncerte „Čorbe”, „Dugmeta”, hala „Pionir”, KST, Ibrica Jusić sa gitarom i svojim psom i legendarnim pesmama „Mačka” i „Ljubi sam, ljubi vašu kćer”. . Još čuvam LP ploču koju mi je potpisao.

***

Svi prekidamo studije i odlazimo u Crnu Goru na obnovu posle razornog zemljotresa 1979. godine. To je bio vrhunca empatije i solidarnosti ljudi sa teritorije čitave Jugoslavije. Ta akcija je bila poput nekog predskazananja na ono što ću čitavog života raditi.

***

Studiranje su mi obeležili profesori poput dekana Milana Vučinića, načelnika Uprave za strateško planiranje u SSNO-u koji nam se uvek obraćao kao svojoj deci i postavio temelj mog postupanja kao držvnog službenika. Uvek naj je govorio: „da imamo dvostruku odgovornost, da obezbedimo da građani ispune svoje obaveze prema državi a da neuke građane moramo da naučimo njihovim pravima”. Jer mi radimo za državu ali nju čine građani. Odgovarajući državi mi odgovaramo građanima i da ne radimo za ministre i rukovodioce već za interese naroda.

***

Za mene je to bilo doba obilja. Tata mi je sa 16 godina preminuo imao sma deo porodične penzije, studentski kredit a kao dobar student i stipendiju iz Titovog fonda i dodatak na funkciju studenta prodekana. A i radio sam tokom studija, noću, kao portir u Rektoratu. Imao sam čast i zadovoljstvo da upoznam bekrajne lepote i tajne prelepog Kapetan Mišinog zdanja. Domar mi je pokazivao podrum gde su još uvek stajale parole „Dole crvena buržoazija” studentske pobune iz 1968. godine po zidovima. Takođe sa terase sam besplatno uživao u predstavama „Pozorišta dvorišta”.

***

Uživali smo u izletima vozom do Trsta, svim predstavama beogradskih pozorišta, golu Duleta Savića „Arsenalu”, čarima Studentskog grada… To je bilo vreme spontanosti, opuštenosti i slobode. Ali i vreme „odlaska druga Tita” i prvih demonstracija na Kosovu kada smo samo sa našeg fakulteta znali da one nisu studentske nego poroizvod nečijeg plana za razbijanje zemlje. Na četvrtoj godini fakulteta 1982. godine prikazan nam je film snimljen an Zapadu o mogućem budućem sukobu u Evropi i gde je kao epicentar navedeno je Kosovo gde će socijalno-nacionalni nemiri eskalirati u građanski rat. Sistem odbrane je temeljno pripreman za odbranu zemlje od spoljašnjeg neprijatelja i pokazao se totalno neefikasan kada je u pitanju građanski rat.

***

Zajedno sa fakultetom završavali smo i Školu za rezervne oficire. Na logorovanju kod Đakova sa nama je bio naš kolega sa fakkulteta čuveni fidbaler „Partizana” i reprezentativac. Kada smo omladincima Đakova ponudili da odigramo fudbalsku utakmicu oni su nam odgovorili da u nedelju ne mogu pre 11 sati jer do tada traje misa. Za nas koji smo bili studenti odbrane i daleko od vere i nacionalnog to je bil krajnje neobično. Ali i jako indikativno.

***

Nisam hteo da stažiram u Generalštabu kao ađutant profesora Vučinića, zahvalio sam se na ponudi i odbio je i staž proveo u Bitolju u jedinici u kojoj je sadašnji general u penziji i jedan od tri načelnika Generalštaba sa kojima sam u životu sarađivao Ljubiša Diković bio poručnik. Sa nama su u kasarni bili fudbaleri Ljukovčan iz Zvezde, Nebojša Uške Vučević iz Partizana, košarkaš Kurčubić… U Bitolju dobijam pismo da čim diplomiram se javim na radno mesto u Sekretarijatu narodne odbrane u Kragujevcu.

***

Nuđeno mi je da ostanem na fakultetu ali pravim izbor i odlučujem da se vratim u Kragujevac. Godina 1983. je za mene „istorijska” jer sam tada završio vojsku, diplomirao, zaposlio se i oženio. Imao sam 24 godine. Najponosniji je bio moj voljeni deka Miloje jer je njegov unuk počeo da „radi u opštini”. Pristup civilnoj zaštiti je bio tako ozbiljan da su čak i sami predsednici opština morali da prođu jednomesečnu obuku u Centru za obaveštavanje u Batajnici.

***
Počinju nesrećne ratne godine. Deo sam tima koji je 1992. godine u Republici Srpskoj postavio organizaciju civilne zaštite. U periodu 1994/95. godine sam u timu koji vozi humanitarnu pomoć u Doboj, Prijedor, Vlasenicu gde dočekujem Božić 1996. godine posle Dejtona.

***

Još u oktobru 1998. godine dobijamo akt iz Ministarstva odbrane da izvršim pripremu svih skloništa. Sluti se šta će biti. U februaru 1999. godine dolazi naredba o obrazovanju štabova civilne zaštite. To je vreme kada je struka porazila politiku. Govorili smo da gradonačelnici ili predsednici izvršnih odbora zbog operativnosti moraju da budu na čelu štabova i naš stav je uvažen. To je vreme kada je lokalna vlast u skoro svim gradovima bila opozcija u odnosu na državnu.

***

Bombardovanje me zatiče na mestu načelnika Okružnog štaba civilne zaštite. Kragujevačka kasarna kod Velikog parka je pogođen prve večeri bombardovanja.
Dolazi do prepucavanja u okružnom i gradskim štabovima. Petog dana rata im kažem da NATO projektili ne prave razliku ko je vlast a ko opozcija, nego „tuku po svima”. Moj stav je prihvaćen. Bio sam ponsan na svoj grad, ljudi su bili solidarni, disciplinovani, spremni da pomognu a svi problemi su se rešavali u hodu.

***

Kragujevac je 11 puta bombardovan. Formacijski u štabu nismo imali izviđača pa sam ja uvek kad bi pala bomba odlazio na to mesto da utvrdim ima li poginulih li povređenih. Sa tadašnjim dekanaom PMF-a smo napravili tim za ABHO zaštitu. Profesor fizike Nikezić je sa vozilom išao na lokaciju posle svakog dejstva da ispita da li ima zračenja. Merenja su pokazala da Kragujevac i okolina nikada nisu gađani nečim radioaktivnim.

***

Bilo je i puno angdota. Ljudi nas pozovu da jave da su videli nekog da u Šumaricama zakopava lokatore. Pošaljemo pirotehničare na teren i ispostavi se da je čoveku uginuo papagaj pa ga je zakopao u parku. Kada je Ahtisari lete za Beograd dobili smo obaveštenje da će biti probijen zvučni zid. Posle strahovitog praska ljudi su nas uzbuđeno zvali da pitaju šta je to puklo. Na odgovor da je probijen zvučni zid ljudi su pitali „kako baš toliko jako” a vi im odgovorite „pa, bio je baš debeo”. I, to ih smiri. Postojao je odnos poverenja građana u nas.

***

Svako gađanje „Zastave” je Kragujevčane najteže pogađalo jer je ta fabrika bila izvor i nosilac život grada i nema nikoga kome neko nije radio u njoj. Svi Kragujevčani su na neki način bili vezani za nju. Generacije su dobrovoljnim radom svakog vikenda podizali njene pogone i ljudi su plakali dok su goreli. Njeno bombardovanje ih je iskreno bolelo. Bombe su je totalno razorile. Posebno je bilo opasno što je iz pogođenih trafostanica iscureo piralen u Lepenicu i podzemne vode.

***

Posle rata najveći izazovi su nam bili zaostali projektili poput onoga na ulazu u Zastavu ili bompa u pošti na Aerodromu, koji je izvađen tek pred kraj 2000. godine posle pada Miloševića. Projektil je prošao kroz krov, sve ploče u zgradi, njen temelj i otišao u 24 metra u dubinu zemlje. Takve bombe su korišćenje za gađanja skloništa Sadama Huseina u Iraku. Bio je to jedini takav projektil koji je zaostao i iskopan na teritoriji SRJ. Dodatno je sve komplikovalo što se radi o najgušće naseljenom delu grada, blizina benzinske pumpe… Nas troje načelnika civilne zaštite iz Niša, Valjeva i Kragujevca dobija orden od generala Ojdanića.

***

Bomba prekoputa zatvora u Petrovcu još stoji u zemlji. Dodatna je komplikacija što su tokom poslednjih ratova ljudi donosili eksplozive i bombe sa ratišta, pa kada ipka zaključe da im to stvarno ne treba samo je zavrljače u reku ili jezero. Kada opadne nivo vode na Gružanskom jezeru odmah nas zovu ribolovci i javljaju „evo je puna kaesa bombi u vodi”. Odbačene eksplozive u projektile samo poronalazili na najverovatnijim mestima: u kontejneru, šljivaru… ili ih samo „prebace” kod komšije u dvorištu. Dramatično vreme.

***

Mi, posle rata nikada nismo seli i uradili jednu ozbiljnu analizu šta nam se sve dogodilo i šta smo prošli. Na primer došla je kineska delegacija iz Šangaja da sa nama razgovara o iskustvima prve zemlje u Evropi bombardovane posle Drugog svetskog rata. Ministarstvo je odredilo mene da im ta iskustva „prenese”. Prvo što su me Kinezi pitali je bilo kako su vam radile sirene za uzbunjivanje kada niste imali struje? Pored svake sirene smo postavili rezervistu koji ju je startovao preko induktorskog telefona za 15 sekundi. To nikoga kod nas nije interesovalo.

***

Posle promena postajem šef kabineta gradonačelnika. Izlazim iz struke i period od šest godina provodim u Skupštini grada Kragujevca. Menja se vlast pa vas ljudi iako se ne bavite politiku identifikuju kao nekoga „ko je bio sa bivšim gradonačelnikom” bivam preuzet od Ministarstva odbrane i odlazim na dužnost zamenika načelnika Uprave za odbranu republike Srbije u okviru koje su polsovi civilne zaštite.

***

Turbulenta period. Počinju profesionalna iskušenja. Dolaze poplava na Jaši Tomiću ali raste i Dunav. Odlazim u Veliko Gradište, Golubac, Smederevo… Zamislite Šumadinca koji vidi da se Dunav izlio i da je širok sedam kilometara. Počinju da vas eksploatišu mediji i Kragujevac počinje da se hvali sa vama, „evo naš čovek je u Beogradu”. Taj period su u Ministarstvu odbrane obeležili Nikola Škrbić, Lazar Đuković, Petar Bošković i Zdravko Ponoš. U Ministarstvu odbrane ostajem do 2010. godine kada se političkom odlukom formira Sektor za vanredne situacije koji ima za cilj da u jednom državnom organu budu svi sektori zašitite i spašavanja.

***

Prelazim u MUP. Formira se Uprava za upravljanje rizikom i Uprava za civilnu zaštitu. Po men to je nesrećni spoj, donosi se Zakon o vanrednim situacijama koji je kroz javnu raspravu prošao kao takav ali i o civilnoj zaštiti. Tu dolazi do degradiranja pojma civilne zaštite u skladu sa evropskim standardima, našom postojećom praksom i strukom. Postajem prvi načelnik Uprave za upravljanje rizikom. Dolaze nova iskušenja, dešava se zemljotres u Kraljevu. Boravim tamo 11 dana uspostavljamo štab i pravimo plan za saniranje štete (za 10 dana smo razdelili 1.160.000 cerepova). Uz rat to mi je najveći diplomski ispit.

***

Sledi poplava u Prijepolju, pa 2012. velika zima kada je proglašena vanredna situacija u 37 opština a kada je moja uprava bila stožer koordinacije i organizacije celog sistema. Za revnosnu službu u MUP-u dobijam zlatnu medalju 2013. godine. Te godine sam raspoređen na dužnost Načelnika uprave za vanredne situacije u Kragujevcu, bez obrazloženja. Vraćam se kući.

***

Poplava u Kozujevu gde smo sjajno odreagovali. Godinu dana kasnije doživeli smo Obrenovac ali počinje politizacija ovog državnog organa. Povredio sam se na terenu i dok sam bio na operaciji meniskusa doživeo sam da budem smenjen dikrecionim pravom ministra. Od 2015. do kraja 2024. godine u Kragujevcu provodim na radnom mestu koordinatora u Upravi za vanredne situacije. To je vreme moje potpune radne izloacije.

***

Tri stvari su mi u životu drage: zlatan krst koji sam dobio od ljudi sa Kosova i Metohije jer smo 2006. godine neposredno po zadatku ministra Stankovića u saradnji sa Sandom Rašković Ivić organizovao civilnu zaštitu na KiM, zatim zahvalnica građana Doboja za humanitarnu pomoć i pipalica kojom sam dotakao vrh bombe ukopane ispod pošte na Aerodromu.

***

Samo bezbedan čovek je slobodan čovek. A samo slobodan čovek može da bude srećam. Bezbednost košta ali nije rashod to je investicija i ulaganje u ljude. Bezbednost nema cenu jer ljudski život se ne može vredovati novcem. Život se ne može nadoknaditi.

O sagovorniku

Branko Jovanović rođen je 25. decembra 1959. godine u Kragujevcu. Završio je Fakultet narodne odbrane (danas Fakultet bezbednosti). Bio je drugi student prodekan u istoriji fakulteta. Karijeru je započeo 1983. godine u Sekretarijatu za narodnu odbranu SO Kragujevac. Završio je kurs za načelnke štabova civilne zaštite u Saveznom centru za obuku kadrova „13. maj” u Beogradu. Bio je šef odseka civilne zaštite za Šumadiju i Pomoravlje.

Nato bombardovanje 1999. godine dočekao je kao načelnik civilne zaštite Uprave za odbranu Kragujevca koja je pokrivala Šumadijski, Pomoravski, Braničevski i Podunavski okrug. Posle promen 2000. godine postaje šef kabineta gradonačelnika Kragujevca gde je obavljao i funkciju sekretara sekretarijata za komunikacije.

Od 2006. godine je u Ministarstvu odbrane Republike Srbije na mestu zamenika načelnika Uprave za odbranu. Kada je 2010. godine formiran sektor za vanredne situacije u MUP-u imenovan je za prvog načelnika Uprave za upravljanje rizikom gde ostaje tri godine.

Vraća se u Kragujevac na mesto načelnika Uprave za vanredne situacije. Posle godinu i po dana smenjen je za tog mesta diskrecionim pravom ministra Nebojše Stefanovića i postavljen na radno mesto koordinatora, na kome je dočekao penziju 25. decembra prošle godine kao pukovnik policije iako je čitavu karijeru proveo u civilnoj zaštiti.

Sa suprugom Danicom, koleginicom, profesorkom odbrane ima ćerku Tanju i sina Marka.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Svilajnac te zove: Protest studenata Pomoravlja, Šumadije i Braničeva

Aktuelno danas i ovde: Premijera „Slučajne smrti jednog anarhiste” Darija Foa u kragujevačkom Teatru

„Nightlife” – Nemačko filmsko veče u kragujevačkom SKC-u

Radnički gubio 4:0, pa u furioznom finišu slomio hrvatskog velikana za važnu pobedu u Ligi šampiona