Kad treninzi predstavljaju napor, a na utakmicama ne osećate nikakvo zadovoljstvo u igri, to je pouzdan znak da je na vidiku kraj jedne sportske karijere.
Kod većine sportista taj osećaj se javi između 35 i 40 godine života, a samo retki pojedinci u sportsku penziju odlaze početkom tridesetih. To je slučaj 32- godišnjeg bivšeg napadača Novog Pazara, Seada Brunčevića. Pomni pratioci fudbalskih dešavanja više neće moći da nađu njegovo prezime ni u jednom sastavu. Odlučio je da aktivnom igranju kaže zbogom. Ostaće sećanje na jednog rasnog strelca širom Balkanskog poluostrva. Svoju fudbalsku priču zaokružio je u gradu u kojem je i krenuo da kotrlja bubamaru. Oprostio se na najbolji mogući način, jer je dao ogroman doprinos ovogodišnjem opstanku Novog Pazara među prvoligašima. Njegov zadatak nije bio ni malo lak. Osim što je bio igrači kapiten neiskusnog sastava, obavljao je i ulogu sportskog direktora kluba. Jedno vreme razmišljao je da kraj igračkog veka odloži za leto naredne godine. Želeo je da pomogne svom prvom klubu Jošanici u zonskoj ligi. Kada je spustio prst sa čela shvatio je da bi to bila nerazumna odluka. Za današnje prilike zvuči skoro neverovatno da je fudbalom profesionalno počeo da se bavi u dvadesetoj godini života. Za dvanaest godina špartajući po travnatom tepihu postigao je više nego većina fudbalera koji su imali duplo dužu igračku karijeru.
Kao 20-godišnjak iz Jošanice odlazi u Suboticu. Nije bilo jednostavno izboriti se za mesto u startnoj postavi Spartaka. Međutim, tvoji te primete tek kad ih napustiš. Posle samo šest meseci provedenih među „golubovima“ vratio se u Novi Pazar, ovoga puta u redove prvoligaša. Vreme provedeno u Subotici, kasnije će se ispostaviti, bila je škola koja se ne može platiti nikakvim novcem. Stasavanje uz Puhaleka, Franciškovića i posebno Ognjena Koromana je nezaboravan period u njegovom fudbalskom razvoju. Sa bivšim kapitenom Crvene zvezde veže ga duboko i trajno prijateljstvo. Da nije bilo odlaska u Spartak, možda u Novom Pazaru nikad ne bi ni saznali o kakvom napadaču se radi. Igrao je u generaciji ,“plavih“ koja je bila pred samim vratima Prve lige, a njegov udeo u odličnim rezultatima tima nemerljivo veliki. Posle osamnaest meseci provedenih u rodnom gradu mnogobrojni fudbalski emisari bacili su oko na stasitog centarfora. Namnožile su se ponude za promenu sredine. Tada Brunčevićdonosi prvu pravu, a neočekivanu odluku u pogledu nastavka svoje fudbalske karijere. Odbija pozive Vojvodine, Hajduka iz Kule i Obilića i seli se u Čačak. Na opšte iznenađenje svih prihvata poziv tadašnjeg srpskoligaša Remonta. Vlasnik kluba Stanimir- Cane Prelićstvarao je tim za velika dela. „Nisam se nijednog trenutka pokajao zbog izbora kluba u kojem ću igrati. Da sam odabrao bilo koju drugu sredinu, u to sam siguran, ne bih postigao ni deo onoga što mi je pošlo za nogom među Čačanima. Naravno, ni finansijski momenat nije bio nezanemarljiv. Bilo je to vreme kada su i naši najpoznatiji klubovi kuburili sa novcem. U Remontu je sve funkcionisalo po principu švajcarskog sata. Bili su to dani koje i da hoćete ne možete da zaboravite“, priseća se Brunčević.
Dodaje da je i za njega bilo iznenađujuće neverovatno brzo napredovanje u igračkom smislu. „Iz tog perioda pamtim i svoju utakmicu karijere, kada sam u pobedi nad Mačvom iz Šapca bio trostruki strelac. Imao sam sreću da je tada Remont sa klupe predvodio nekadašnji uspešni trener Proletera iz Zrenjanina, Todor Manojlović. Veliki poznavalac fudbala, gospodin u pravom smislu reči. Prosto me je preporodio kao fudbalera. Najviše zahvaljujući njemu izgradio sam sopstveni fudbalski stil, po kome ću kasnije postati prepoznatljiv. Za dve sezone provedene u ovom klubu postigao sam 56 golova. Bilo je to vreme kada su u Remontu igrali fudbaleri koji će nešto kasnije napraviti zapažene karijere, poput bivšeg mladog reprezentativca SR Jugoslavije Miloša Marća, Mikića i mnogih drugih“, kaže Brunčević.
To što je bio kralj strelaca Srpske lige pomoglo mu je da previše ne luta u izboru sledeće fudbalske stanice. Dobar glas o njegovim igrama proneo se sve do Italije. Malo je nedostajalo da završi u Udinezeu. Nije zaigrao u Kalču, ali jeste u Prvoj ligi Hrvatske. Bio je prvi fudbaler iz Srbije koji je igrao u susednoj zemlji. Bila je to druga neočekivana, a ispravna odluka Seada Brunčevića. Bruno, kako su ga tokom karijere zvali svi van Novog Pazara, većje sve bio dogovorio oko prelaska u Rijeku. Nažalost potpisivanju ugovora isprečio se tadašnji trener Riječana, legendarni as Zlatko- Cico Kranjčar. Ispostaviće se da mu je Cico učinio veliku uslugu. U to vreme šampion Hrvatske NK Zagreb tragao je za napadačem, jer ga je tek napustio sjajni strelac Ivica Olić, danas vođa navale minhenskog Bajerna.,“Odlučili su da me angažuju što je za mene predstavljalo veliku čast. Jedna od prvih utakmica bila je ona u kvalifikacijama za ulazak u Ligu šampiona kada smo spletom nesrećnih okolnosti eliminisani od mađarskog prvaka Zalaegeršaga. Ispali smo zbog gola primljenog na stadionu u Kranjčevićevoj ulici ( 0: 1, 2 : 1). Šteta, da smo iz tog duela izašli kao pobednička ekipa naredni protivnik bio bi nam slavni Mančester Junajted. Klub je nakon te utakmice napustio trener Ivan Katalinić, nekadašnji golman splitskog Hajduka i reprezentacije Jugoslavije. Na njegovo mesto stigao je Nikola Jurčević, bivši internacionalac u Austriji. Ljudina i trener kog ću po dobru pamtiti čitavog života. Da ga nije nasledio po mene kobni Cico Kranjčar ko zna u kom pravcu bi se dalje kretao moj fudbalski put. Ovako, morao sam da pakujem kofere“, reče Brunčević.
Dileme nije bilo gde posle Zagreba. Vratio se među ,“svoje“, tamo gde su ga cenili i voleli. Nova-stara adresa zvala se Čačak. Ovoga puta dolazi u redove prvoligaša Borca. Te 2003. godine bio je najstandardniji fudbaler Čačana. Od 36 prvenstvenih utakmica odigrao je 35. Golgeter iz Remonta pokazao se kao sjajan asistent. Dok su drugi strepeli za svoj status u timu, za njega je u svim kombinacijama bilo rezervisano mesto u prvom timu. Izuzetno poverenje u njegove vrednosti imala su oba trenera koja su ga predvodila u to vreme, Radovan Gudurići Miodrag- Grof Božović. Sa današnjim trenerom FK Moskva i danas je u izvanrednim prijateljskim odnosima. Za sebe kaže da je autentični Novopazarac, koji u sebi ima i nešto čačansko. Zato se u sećanjima često vraća gradu na Moravi.
Kao 27-godišnjak shvatio je da je došlo vreme za pravo inostranstvo. Na stolu su ga čekale otvorene ponude Fođe, Arsenala iz Kijeva i Kluža. Tada donosi treću neočekivanu, a opet pravu odluku. Put ga odvodi u Rumuniju,u za to vreme malo poznati Kluž. Danas skoro da ne postoji ljubitelj fudbala koji nije čuo za prošlogodišnje najveće iznenađenje Lige šampiona. Te 2004. godine klub je igrao debitantsku prvoligašku sezonu. Prvobitni cilj opstanak u eliti, Brunčevići drugovi, daleko su premašili plasmanom u Intertoto kup. „Na svakoj utakmici koju smo igrali kao domaćini pratilo nas je od 15-20 hiljada gledalaca. U takvoj atmosferi bilo je uživanje igrati. Kad se to ima u vidu onda nije nikakvo iznenađenje to što je prošle godine Klužpredstavljao najprijatnije osveženje grupne faze Lige šampiona. U sezoni kada sam predvodio napad ovog kluba prosto smo harali Intertoto kupom. Zaustavljeni smo na poslednjoj stepenici. Redom su padali: Vetra, Atletik Bilbao (pobeda u oba susreta), Sent Etjen i Žalgiris. Poklekli smo tek u finalu od francuskog Lensa. Bile su to još dve nezaboravne fudbalske godine. U drugoj sezoni imao sam čast da me sa klupe predvodi slavni rumunski fudbaler Dorinel Munteanu. Pre povratka u Novi Pazar jednu sezonu branio sam boje još jednog rumunskog prvoligaša, Glorije iz Bistrice. Na moju preporuku kasnije će u ovom klubu nastupati i Novopazarci- Ragipović, Hadžibulići Trtovac“.
Ostvario je igrajući fudbal nešto što samo oni koji su bili deo ovog sporta razumeju. Bio je u timu ili nasuprot mnogih velikih igrača ovog doba. Igrao je zvanične utakmice protiv velikana balkanskog fudbala- Crvene zvezde, Partizana, Hajduka, Dinama iz Zagreba, Steaue i Dinama iz Bukurešta. Najvažnije, nikada u tim duelima nije bio epizodista. O tome govore brojne naslovne strane sportskih novina u Srbiji, Hrvatskoj i naročito Rumuniji. Možda najveća počast dogodila mu se baš u Rumuniji. U humanitarnoj utakmici koju su igrali najbolji fudbaleri rumunske Prve lige protiv legendi ovog sporta u zemlji naših suseda našao se nasuprot takvih veličina kakvi su bili- Belodedić, Lučesku, Popesku…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
