Da li su Šarli bili i Ćuruvija i Pantić?

Da je svet tragedija naterala da bude bolji, Srbija se ne bi i ovim povodom delila. A delila se. Jedni su bili „Ja sam Šarli“, drugi su bili „Ja sam mala Milica“. I ove žrtve su rodile novo prebrojavanje žrtava – „naših“ i „njihovih“, priču o islamskom ekstremizmu s jedne i dvostrukim standardima „demokratskog sveta“ s druge strane, pitanje nezadovoljstva reakcijama jedne i druge crkve i konačno podele po pitanju elementarnih ljudskih sloboda, uključujući ono o slobodi govora i njenim granicama.

U takvoj situaciji, novinari su vlastima kao suštinsko pitanje postavili ono „preti li i Srbiji terorizam?“. Od koga, valjda se podrazumevalo. Kao što se i crkvi podrazumevalo da ne pozove na razumevanje razlika i širenje ljubavi umesto mržnje, već na uzdržavanje novinara od blasfemije (napad na Boga ili ono što je nekome sveto). Nije se crkva zapitala da li su neka dela njenih božjih predstavnika napala nešto što je nekome sveto – dečake na primer. Niti se bilo ko iz vlasti, sadašnje jednako kao i svake prethodne, zapitao – da li je greškom sebe doživeo kao božanstvo – Boga ili Muhameda svejedno – u koje se ne sme dirati. Da li su Šarli bili i Slavko Ćuruvija i Milan Pantić, ali i svaki onaj ko nije izgubio život, ali jeste priliku da slobodno govori?

Nije li ovo baš prilika za takva pitanja? Izgleda da nije. Vrtimo se u krugu priča o zakonom zagarantovanim slobodama i poznatih sporenja o tome šta sve jeste a šta nije govor mržnje. Tom prilikom radije posežemo za teorijom nego za životom. Ili recimo ogledalom.

Zato je lakše pitati „Preti li i Srbiji (podrazumeva se koji) terorizam?“ nego što je, u nedostatku pametnijeg svog, postaviti ono Isusovo pitanje: „Zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osjećaš?“

Kao što je lakše zaboraviti da terorizam nije uvek oružani, ali je uvek širenje straha i užasa. Uvek je nasilje jednih nad drugima, pa i nametanjem samo svoje istine i svog Boga. Onozemaljskog i ovozemaljskog.