Daleko od svetske elite

Ipak, da bi se našli među 32 najbolje svetske reprezentacije, neophodno je da zabeleže sve tri pobede do kraja takmičenja, protiv Hrvatske i Makedonije na svom terenu i Velsa u gostima, s tim da razlika u meču protiv „kockastih“ mora da bude izražena sa bar tri gola. Time, naravno, neće biti ispunjeni svi uslovi, već je neophodno da Hrvati još pokleknu protiv Belgije na Maksimiru i u Škotskoj. Tek ispunjenjem svih navedenih uslova Srbija će doći do baraža, što je, realno, nemoguća misija.

Četiri osvojena boda septembra prošle godine u mečevima protiv Škotske i Velsa dala su nadu da će „orlovi“ otići na drugo uzastopno Svetsko prvenstvo, ali već oktobarski porazi od Belgije i Makedonije pokazali su da među Mihajlovićevim junošama nema neophodnog kvaliteta. Istina, mnogi od njih su jako talentovani, ali im zbog broja godina nedostaje iskustvo. Nekadašnji „bombarder“ je svesno podmladio nacionalni tim, čije je okvire dodatno suzio kodeksom ponašanja, zbog čega je Adem Ljajić, bar pod njegovim nadzorom, završio reprezentativnu karijeru jer nije želeo da peva himnu „Bože pravde“. Sukobi sa najiskusnijima Branislavom Ivanovićem i Aleksandrom Kolarovim gurnuti su pod tepih, ali je na površinu isplivao „slučaj Nemanja Matić“. Vezista oko kojeg se otima dobar deo fudbalski razvijene Evrope nije želeo da „greje klupu“ u selekciji svoje zemlje, zbog čega je sam sebe eliminisao sa spiska reprezentativaca, a ponos je sada najjača karika i kod njega i kod selektora. Niko neće prvi da sagne glavu i pozove na razgovor, pa je fudbaler Benfike, na zaprepašćenje brojnih domaćih i svetskih stručnjaka, ostao na četiri nastupa u prijateljskim mečevima za reprezentaciju.

Mihajloviću se mora priznati doza hrabrosti koju je pokazao kada je preuzeo brigu o selekciji. Ekipa koju je oformio mogla bi igrati zajedno bar još deceniju, pa bi pravi rezultati Đuričića, Tadića, Nastasića, Ignjovskog, Milivojevića, Markovića, Mitrovića tek mogli da uslede. Istina, fudbalska Srbija je nestrpljiva i sve želi odmah i sada, ali nacionalni tim je i ranije propuštao velika takmičenja, a ništa nije ostavljao u amanet. Sada imamo „kostur“ koji bi mogao, naravno ne i morao, da veže nekoliko Evropskih i Svetskih prvenstva tokom ove decenije i srpski narod učini ponosnim. Činjenica je, doduše, da Mihajlović skoro sigurno tada neće biti na sadašnjoj poziciji.