Dan kad je Srbija napustila radikale

Naravno, mučićemo se mi s njima još neko vreme, i neće taj raskid biti ni lak ni slavan kao ova moja objava. Ali mi politički instinkt, višedecenijsko iskustvo i poznavanje mentaliteta naroda kojem pripadam govore da je došao trenutak istine. Pa ako lažem sebe, lažem i vas.

Vratimo se, dakle, na 5. septembar – dan koji, po mom mišljenju, predstavlja prelomnicu u kojoj se srpsko društvo konačno oslobađa radikalskog uticaja. Tog dana, kao na dlanu, pokazalo se ono što smo, da smo hteli da vidimo, mogli shvatiti mnogo ranije: da za radikale ne postoji granica koju neće preći zarad opstanka na vlasti i nesmetane pljačke – i građana ove zemlje, i onih budućih, još nerođenih.

Nasilje koje su izazvali i sproveli na ulicama Novog Sada, uveren sam, napokon je ogolilo njihovu suštinu. Pokazalo je građanima Srbije kakav je odnos radikala prema demokratiji, državi i društvu uopšte. Pokazalo je da će prazninu svoje politike braniti pendrecima, suzavcem, biber-sprejom, šok-bombama i oklopnim vozilima kojima se zaleću u građane – sa sve jasnijom željom da nekog i pregaze.

Pokazalo je da će, dok po bolnicama nedostaje lekova a bolesne lečimo SMS porukama, novac trošiti na najskuplju opremu i blindirana vozila, na fantomke pod kojima se kriju partijski policajci i po koji dekan SNS-a, na batinaše koji nekažnjeno prebijaju građane na koje je neko od njih upro prst.

Pokazalo je i da će otpuštati one koji nisu partijski podobni, a usude se da imaju stav. Da će svakodnevno silovati zdrav razum, od predsednika svojih glasača pa naniže, kroz piramidu laži i lopovluka.

Nasilje, laž, mržnja i proizvodnja podela – to su i ideja i praksa radikala, socijalista, njihovih mutacija i derivata. Već više od trideset godina nas „usrećuju“ svojom borbom protiv neprijatelja koje sami proizvode u svojim trovačnicama.

Dugo smo kao društvo odlagali trenutak suočavanja s istinom. Građani su godinama okretali glavu od zla koje su radikali širili prema susedima i drugim narodima, tražeći opravdanja u istoriji za njihovu bahatost, mržnju i nevaspitanje – koje emituju otkad pamtim.

Upozorenja retkih, ali razumnih i zabrinutih ljudi – da će se to zlo vratiti kući i da se neće promeniti – nisu dopirala do većine. A vratilo se. I ostalo isto.

Možda je to stvar ljudske prirode. Možda civilizacijskog zaostajanja. Nisam više siguran – pogotovo kad gledam kako se građani tzv. civilizovanih i demokratskih zemalja odnose prema genocidu koji se danas sprovodi nad Palestincima.

Njihove vlasti, koje su sami birali, taj genocid pravdaju istim metodama koje su koristili i naši radikali. Malo sofisticiranijim, ali suštinski istim. Jer demagogija je demagogija, laž je laž, nasilje je nasilje, a genocid je genocid – bez obzira na to u kakav kostim ga obučete.

Ali, kao u „Rubljovu“, nakon nesreće pojavilo se nešto neočekivano: snaga mladosti. Pojavili su se studenti. Oni koji ne pristaju na život u laži, bez obzira na politički stav.

Oni su oslobodili Srbiju od straha – pre svega od istine.

Danas imamo radikale s jedne strane, a istinu s druge. Pobunjenu mladost, studente, srednjoškolce, građane. Ogledalo u koje ih je naterala da pogledaju ta istina, predsednik radikala – Vučić – očigledno ne može da podnese. Jer u tom ogledalu nema budućnosti za radikale. Ni presvučene, ni nepresvučene, ni skrivene.

Zato nasilje. Jer kad ne znaju šta dalje – posegnu za onim jedinim što znaju.

A istina je da drugo i ne znaju.

Na nasilje treba odgovoriti mirom i upornošću.

Srbija se rastaje od radikala. Učinimo to bez žrtava.

Do pobede.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.