Deca uče agresiju kada odrasli ćute: Vršnjačko nasilje i dalje jedan od najvećih izazova školskog sistema u Srbiji

Iako se u javnosti često govori o sankcijama i reakcijama, stručnjaci upozoravaju da se suština problema krije u ranoj prevenciji, u porodici i školi, u načinu na koji odrasli prepoznaju i tumače dečje emocije. Upravo u tim prvim, često nevidljivim fazama, formiraju se obrasci ponašanja koji kasnije određuju odnose među vršnjacima, način na koji dete doživljava sebe, granice, autoritet i konflikt.

Kada odrasli ne umeju da prepoznaju znakove nesigurnosti, povređenosti ili potrebe za pažnjom, dete uči da ih prikriva ili ispoljava kroz agresiju. Zato je svaka prevencija nasilja, pre svega, pitanje emocionalne pismenosti odraslih, a ne samo discipline dece.

Univerzitetska profesorka i pedagog Daliborka Popović, dugogodišnji predavač i savetnik u oblasti obrazovanja, smatra da je jedan od najvećih propusta upravo u načinu na koji se formira odnos prema detetu, kroz rigidne norme ponašanja i površno razumevanje agresije.

„Najveća greška našeg sistema je što decu odgajamo po kalupu, umesto da ih posmatramo kao jedinstvene ličnosti sa sopstvenim potencijalima i potrebama“, naglašava ona.

Profesorka Popović ističe da prosvetni radnici i roditelji često nesvesno podstiču agresiju kod dece, ne direktnim podsticanjem nasilja, već nepriznavanjem emocija i neadekvatnim reakcijama na konflikte.

„U praksi često čujemo rečenice kao što su ‘oduvek su se deca tukla’, ‘uvek vrati istom merom’, ‘dečaci ne plaču’. Na taj način, umesto da ih učimo da prepoznaju i upravljaju svojim emocijama, deci šaljemo poruku da je nasilje prihvatljiv način izražavanja frustracije“, objašnjava Popovićeva.

Rani pedagoški propusti počinju već u vrtiću i nižim razredima osnovne škole, kada se dete posmatra kroz razvojne standarde „kako treba da se ponaša u određenom uzrastu“, „šta se od njega očekuje“.

„To je suštinski pogrešno, jer svako dete ima sopstveni ritam emocionalnog sazrevanja“, dodaje. „Ukoliko ga prisiljavamo da se uklopi u kalup, rizikujemo da potisne osećanja, a to je koren mnogih oblika kasnijeg agresivnog ponašanja.“

Iako obrazovni sistem formalno sadrži niz protokola i planova za prevenciju nasilja, Popovićeva smatra da oni u praksi često ostaju mrtvo slovo na papiru.

„Škole imaju formirane timove, komisije, zapisnike, ali prosvetni radnici su sve više svedeni na administratore koji popunjavaju obrasce.

Nedostaje im prostor i podrška za stvarni preventivni rad, za razgovor sa decom, za posmatranje, za vreme koje je potrebno da bi se dete zaista upoznalo“, kaže ona.

Najefikasniji oblik prevencije, po njenim rečima, jeste stvaranje pozitivne školske klime, atmosfere u kojoj deca doživljavaju poštovanje, sigurnost i priznanje.

„Deca koja rastu u okruženju gde se njihovo mišljenje uvažava, gde dobijaju toplinu, pohvalu i jasnoću granica, razvijaju samopouzdanje i empatiju. To su deca koja nemaju potrebu da dominiraju nad drugima“, naglašava profesorka.

Nastavnici i učitelji, prema rečima profesorke Popović, imaju ključnu ulogu u modelovanju ponašanja dece.

„Nastavnik mora biti model nenasilnog ponašanja. Deca možda ne slušaju uvek šta im govorimo, ali uvek gledaju kako se ponašamo“, kaže ona.

Autoritet nastavnika, ističe, ne sme se zasnivati na strahu, već na poštovanju i doslednosti.

„Ako dete poštuje nastavnika zato što ga se plaši, ono ne uči vrednosti poštovanja, već mehanizam moći. To kasnije lako prerasta u agresiju prema slabijima.“

Profesorka upozorava i na grešku selektivne popustljivosti. kada se različito postupa prema deci u zavisnosti od uspeha, porodičnog statusa ili ličnih simpatija.

„Deca imaju izuzetno razvijen osećaj za pravednost. Kada nastavnik ne postupa dosledno, gubi autoritet. Doslednost, pravednost i empatija su tri najvažnija alata u rukama svakog prosvetnog radnika.“

Popovićeva ističe da su fizički oblici nasilja najlakši za prepoznavanje, dok emocionalno, verbalno i socijalno nasilje često ostaje nevidljivo.

„Upravo ti oblici ostavljaju duboke posledice na mentalno zdravlje dece, nesigurnost, anksioznost, depresiju, gubitak samopouzdanja. Fizičko nasilje može da se vidi i sankcioniše, ali emocionalne povrede traju mnogo duže“, upozorava ona.

Zato je, prema njenom mišljenju, važno da škole razvijaju sistem ranog prepoznavanja rizičnih obrazaca: promene u ponašanju, izolaciju, gubitak interesa, izbegavanje škole, stalne sukobe ili pasivno povlačenje.

„Za to je potrebna posvećenost, dobro poznavanje dece i otvorena komunikacija. Nažalost, nastavnicima se često smanjuje prostor za tu vrstu angažovanja, jer su zatrpani administrativnim obavezama“, dodaje Popović.

Profesorka ističe da borba protiv nasilja ne može biti izolovan zadatak škole, jer je saradnja sa porodicom presudna.

„Roditelji često ne vide školu kao saveznika, već kao instituciju koja im upućuje kritiku. Potrebno je da nastavnik, kroz nežnu diplomatiju, pozove roditelja na saradnju, da mu pokaže da su na istoj strani u interesu deteta. Kada se roditelj oseti kao deo tima, tada se i dete oseća sigurnije“, kaže ona.

Popovićeva smatra da je važno promeniti percepciju odgovornosti, nasilje nije problem samo deteta, već čitavog sistema odnosa.
„Umesto da stalno prebacujemo krivicu, škola na porodicu, porodica na školu, moramo razvijati svest o zajedničkoj ulozi u odrastanju svakog deteta“, poručuje.

Profesorka Popović naglašava da je prevencija vršnjačkog nasilja proces koji mora biti sveobuhvatan, dugoročan i društveno podržan.

„Nastavnik može biti izuzetno posvećen, ali bez podrške porodice i društva njegov uticaj je ograničen. S druge strane, roditelj može biti brižan, ali ako dete u školi ne doživljava sigurnost i poštovanje, napredak je nemoguć. Mediji, institucije i društvo moraju učestvovati u stvaranju kulture nenasilja.“

Najveći izazov, zaključuje Popović, jeste promena vrednosnog sistema, od kažnjavanja i osude ka razumevanju i podršci.

„Funkcija kazne nije da ponizi dete, već da mu pomogne da shvati posledice svog ponašanja. Cilj nije poslušno, već svesno dete koje zna da svaka akcija nosi odgovornost. Ako kao društvo to ne naučimo, nastavićemo da lečimo posledice umesto da gradimo uzroke zdravih odnosa.“
Zaključak profesorke Daliborke Popović jasno ukazuje da vršnjačko nasilje nije problem samo škole, već čitavog društva. Nastavnici, bez obzira na trud i kompetencije, ne mogu sami nositi teret prevencije ako porodica i okruženje ne dele iste vrednosti. Prevencija nasilja ne svodi se na kaznu ili protokol, već na razvoj empatije, samopouzdanja i emocionalne pismenosti kod dece. Samo kroz holistički pristup, u kojem odrasli preuzimaju odgovornost za sopstvene poruke i modele ponašanja, moguće je graditi škole u kojima deca uče da razumeju, a ne da povređuju, ni sebe, ni druge.

Porodica kao ogledalo deteta

„U autoritarnim porodicama dete odrasta u strahu. Uči da potiskuje emocije i bes, koji kasnije pronalaze ventil kroz nasilje prema slabijima. U permisivnim porodicama nema jasnih granica, pa dete ne razvija sposobnost kontrole ponašanja. A u zanemarujućim porodicama izostaje osnovna emocionalna povezanost, pa deca postaju nesigurna, povučena ili sklona agresiji. Kvalitet porodične klime se reflektuje u školskom okruženju. Dete koje kod kuće doživljava razumevanje, poštovanje i granice, takav odnos prenosi i u razredu. Dete koje živi u hladnoći, strogosti ili indiferentnosti – postaje ili žrtva, ili nasilnik“, objašnjava Daliborka Popović.