Jedan od doajena srpske diplomatije, Danilo Milić u svojoj dugoj karijeri službovao je u zanimljivim evropskim prestonicama, Parizu, Briselu i Rimu, a onda u afričkim državama.
Diplomatski put počeo je 1961. na poziv Budimira Lončara, u Grupi za analitičke poslove, odnosno nekadašnjoj obaveštajnoj službi MSP, kojom je Lončar tada rukovodio.
Obimna biografska knjiga Budimira Lončara nedavno se pojavila u Zagrebu i biće zanimljivo videti koliko se i na koji način njihovi sadržaji dopunjavaju.
Milićeva knjiga, nepretencioznog naslova, Sećanja jednog diplomate (Prometej, 2020) sadrži 138 hronoloških epizoda iz njegovih službenih boravaka i putovanja.
Reč je o pripovedačkoj prozi, tačnije laganom i pitkom štivu.
Među tim kanapeima ima dovoljno izazovnih tvrdnji i informacija koje bi, ukoliko bi se dublje i studioznije proučavale, mogle da bace novo svetlo na brojne događaje iz bliže diplomatske prošlosti.
Početak karijere obeležilo je uklanjanje Rankovića, što je pratilo smenjivanje tadašnjeg ambasadora u Parizu, Mite Miljkovića, pod izmišljenim optužbom da je bio ministar inostranih poslova u nepostojećoj vladi u senci.
Milić navodi da Tito nije voleo da ide na sahrane i da je na njih obično slao Edvarda Kardelja, kojeg umalo nisu izgazili u velikoj gužvi i neredu koji je pratio Naserovu sahranu.
On svedoči o susretu Marka Nikezića i De Gola, kad je francuski predsednik najzad prihvatio da se sretne s Titom.
Tu je i anegdota o izlizanom mantilu Koče Popovića.
I, nisu tu predstavljene samo diplomatske zvezde i veličine. Milić se suočio i sa, do danas, nerasvetljenom aferom Marković.
Kad smo kod Izraela, autor tvrdi da je upravo Tito 1967. ubedio SSSR i zemlje Varšavskog ugovora da prekinu diplomatske odnose za Izraelom.
Nalaze se tu svedočanstva o mnogim događajima, vijetnamskim pregovorima, obnavljanju diplomatskih odnosa s Nemačkom, poznanstvo s budućim francuskim premijerima, Pjerom Moroom i Mišelom Rokarom, ali i saradnja sa poznatim dopisnikom Politike Leonom Davičom.
Budući savremenikom izbora Karola Vojtile za papu, a zatim atentata na njega, što je sve pratio kao diplomata u Rimu, autor ne ostavlja sumnje da je tadašnji šef sovjetskog KGB Jurij Andropov bio nalogodavac atentata…
Spektakularno deluje i opis prve posete šefa jedne inostrane komunističke partije Gorbačovu: bio je to šef minijaturne KP minijaturnog San Marina u gostima kod prvog čoveka najveće svetske države.
U knjizi defiluju stotine diplomata, političara i umetnika, pa joj je izvestan izdavački minus to što nema indeks imena koji bi je učinio čitljivijom, pristupačnijom istraživačima, a svakako i tiražnijom, bar zbog obilja likova koji se u njoj pojavljuju.
To obilje čini knjigu veoma zgusnutom, ali za profesionalca iz diplomatske branše upravo to joj daje živost u nekoj vrsti diplomatskog karnevala u kome učestvuju svi – od šofera i domara, do ministara…
Zbog kritike ministra Raifa Dizdarevića Milić je prebačen sa evropskog područja u crnu Afriku, ali to će biti kontinent koji će tokom 1990-ih imati mnogo razumevanja za sudbinu i pozicije Beograda.
Zbog toga Milić nema razumevanja za masovno zatvaranje naših ambasada od 2000. do 2004. u Africi, ispravno procenjujući da će taj kontinent u budućnosti biti za nas posebno važan, a sve važniji za ceo svet.
U tom periodu nekoliko puta se sreo i s tadašnjim premijerom Zoranom Đinđicem, a te susrete opisuje u knjizi.
Iako penzioner, Milić je imenovan za ambasadora u Angoli, gde je okončao mandate 2014, ali je i danas aktivni učesnik diplomatskih i kulturnih događaja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
