Diskriminacija muškaraca - tema o kojoj se ćuti 1Foto: Shutterstock/Tero Vesalainen

Zloupotreba krivičnih prijava za zlostavljanje vlastite dece u kojima muškarci bivaju optuženi sve je češća, a Centru ravnopravnog roditeljstva je prijavljena zloupotreba prijava radi sopstvene koristi nad 39 pravnosnažno oslobođenih osoba za seksualno zlostavljanje vlastite dece, kaže predsednik tog centra i socijalni radnik Dejan Pavlović.

Prema njegovim rečima, muškarci su diskriminisani u svim tim postupcima i ni jedna osoba koja je lažno prijavila ta dela nije do sada odgovarala za krivično delo lažnog prijavljivanja iz člana 334 Krivičnog zakonika.

Pavlović navodi da je pre nekoliko godina slušao izlaganje policijske službenice koja je na godišnjoj Skupštini Udruženja žrtava nasilja HAJR predočila podatak da je do tog momenta u porodičnom nasilju ubijeno 27 osoba ženskog pola, što je podatak poznat u medijima. Međutim, ističe on, u nastavku izlaganja policijske službenice rečeno je da je u istom periodu u porodičnom nasilju ubijeno 17 osoba muškog pola, što je podatak koji niko nikada nije predstavio.

Slučajevi nasilja u porodici pogodni su za manipulaciju, pa tako žene češće dobijaju potvrdu da su žrtve, za razliku od muškaraca, tvrdi Pavlović i dodaje da se neretko dešava da muškarci budu izloženi podsmehu u društvu, pa čak i od organa reda kojima se obrate za pomoć

U tim slučajevima, i pored toga što su i žene prijavljene za nasilje, one to skoro uvek predstavljaju kao reakciju na nasilje “uzimajući zakon u svoje ruke”, napominje Pavlović.

“Imamo primere gde su pojedini muškarci prijavljeni i pravnosnažno oslobođeni za dva, tri, pa i pet krivičnih dela od strane žena, a svugde su predstavljeni kao nasilnici”, kaže on.

U prilog toj tezi Pavlović ističe da je 2019. godine Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu prijavljeno 12.348 žena počinilaca nasilja u porodici, a da žrtve tog nasilja čine roditelji u 2.001 slučaju, brat ili sestra u 523 slučaja, sin ilićerka 1.370, partner jednog od roditelja 490, drugi član porodice ili srodnik 755, hranitelj ili staratelj 45, dok je žrtva bračni ili vanbračni partner u čak 4.443, a bivši bračni ili vanbračni partner u 1.886 slučajeva i preostalih 835 slučajeva “neko drugi”.

Samohrane tate kao statistička greška

Poseban diskriminatorni položaj imaju muškarci u roditeljskoj ulozi, gde osim nasilja trpe diskriminaciju iako su sposobni da obavljaju iste stvari i doprinesu odgajanju deteta kao majke, smatra Pavlović napominjući da su jedine dve stvari koje ne mogu da budu zastupljene kod roditelja oba pola rađanje i dojenje.

“Situacija kada majka premine je najbolje ogledalo položaja oca u društvu, tada vidimo da u većini slučajeva otac može sve, ali ga pojedini ljudi i sistem ne shvataju”, poručuje Pavlović.

Programi podrške samohranim majkama su veći od podrške samohranim očevima, tvrdi on i istiće da ne postoji program podrške muškarcu žrtvi porodičnog nasilja, dok podrška ženama podrazumeva zapošljavanje, socijalne stanove, sigurne kuće i druge vrste pomoći.

Takođe, kako navodi, sve je više slučajeva gde je staranje nad detetom dosuđeno majci i da je određeno novačano mesečno izdržavanje u vrednosti polovine prosečne plate u Srbiji. Međutim, kada su usled izvesnih okolnosti deca posle nekog vremena pripala očevima, bez obzira na tužbeni zahtev donosio presudu sa drastično manjim iznosima mesečnog izdržavanja majkama.

Predsednik Ravnopravnog roditeljstva navodi da je gledano iz ugla odnosa države prema ocu kao roditelju, po Ustavu i zakonima, otac ravnopravan, ali da je u praksi situacija neuporedivo lošija. On je to ilustrovao podacima popisa stanovništva iz 2011. godine, koji pokazuju da majke kao nosioci jednoroditeljske porodice čine 79 odsto, ali da preostalih 12 odsto nisu očevi već “svi ostali” poput baka, deka, rođaka, priveremenih staratelja i, između ostalog, očeva.

“Muškarci koji se bave samostalno svojom decom se u javnosti predstavljaju kao statistička greška, kao čudo na planeti, kao atrakcija”, tvrdi Pavlović.

Patrijarhat: Imaju li muškarci pravo na patnju?

Muškarci svakodnevno doživljavaju neprijatne situacije u kojima diskriminacija na osnovu pola utiče na njihovo psihičko zdravlje i kvalitet života u celini. Psihološkinja iz Psihološkog savetovališta Centar Irena Werner navodi da muške osobe najčešće postaju svesne kada bivaju diskrimisani po drugim karakteristikama poput nacionalnosti, boje kože, seksualne orijentacije i slično, a ne prema samom polu. Oni prvo prolaze kroz faze negiranja priznanja o diskriminaciji, da bi tek posle nekog vremena o tome otvoreno progovorili, tvrdi Werner.

“Posledice diskriminacije ogledaju se u slici o sebi i svetu, pogotovo ako do diskriminacije dolazi u ranom dobu ili mladosti. Slika o sebi može biti narušena i pretežno negativno percipirana, sa usmerenošću na svoje mane i generalizacijom negativnih osobina”, kaže psihološkinja. Dodatno, kako ističe, diskriminacija utiče na snižavanje samopouzdanja, a samim tim i samoefikasnosti. Percepcija budućnosti može biti pesimističk, a sveobuhvatni uticaj diskriminacije utiče na status mentalnog zdravlja, te može doći do pojave depresivnosti, anksioznosti, akutne ili hronične stresne reakcije.

Jedan od korena problema diskriminacije muškaraca leži u patrijarhatu, smatra Werner i objašnjava da ukoliko muškarac ne ispuni zahteve koji se pred njega postavljaju, društvo ga može odbaciti ili osuditi, kao i pridodati karakteristike koje mu ne pripadaju. Sa druge strane, naglašava, sami muškarci mogu osećati nelagodnost i napor pri dostizanju onoga što se od njih očekuje, a u situacijama nedostizanja željenog mogu doživeti negativne i neprijatne emocije. Ukazuje da je najčešća diskriminacija o kojoj se otvoreno govori vezana za poslovni kontekst, u smislu pozicije na poslu, pitanja povećanja plate, odlaska na bolovanje i slično, a da se o diskriminaciji koja potiče iz socijalne ili porodične sfere retko kad otvoreno govori.

Od nejednakosti do apsurda

Za razliku od muškaraca zrelog i starijeg doba, mladi muškarci se suočavaju da drugim vrstama diskriminacije u svom socijalnom životu.

Student Vuk Martin navodi lični primer diskriminacije u noćnom klubu gde su muškarci bili prinuđeni da plate ulaz, dok je za devojke ulaz bio besplatan, a muškarac je mogao da plati manje ako dođe sa jednom ili više devojaka.

“Nema uopšte prostora za tumačenje, vrlo jasna stvar i jasna je poruka šalje, devojke su poželjne u klubovima, a muskarci moraju da plate – čista diskriminacija”, naglašava on. Razlog za tu vrstu diskriminacije prema Martinovom mišljnju je to što klubovi smatraju da su devojke glavna atrakcija za klub i da će na taj naćin privući muškarce da plate ulaz.

Osim toga, mladići se često susreću i sa problemima sa organima reda, pa tako Martin navodi da ga policija često zaustavlja, traži dokumentaciju i propituje o njegovom kretanju. “To mi se desava u proseku jednom u svake dve do tri nedelje, a to verovatno ima veze i sa tim što sam visok, ćelav, imam pirsing, nosim nakit, prstenje pa me profilišu na osnovu toga, tako da nisam siguran da li ovo spada u diskriminaciju po principu muško-žensko, ali svaka devojka sa kojom sam pričao mi je rekla da je policija nije nijednom zaustavila ili eventualno jednom u životu.

Ipak, ne dele svi mišljenje i iskustva sa Martinom. Student sociologije Aleksandar Ćurćin tvrdi da je tema diskriminacije muškaraca zapravo srednjeklasna tema, koja više sakriva nego što pokazuje i da se njome bave uglavnom nezadovoljni muškarci iz srednje klasne u rapidnom opadanju, pre svega u zemljama Zapadne hemisfere.

“Oni zbog svog klasnog položaja ne uviđaju da te raznorazne probleme, koje oni nedvojbeno doživljavaju u svom životu, nisu krivica žena, niti ženskih prava, već da je problem sistemski”, ističe Ćurčin. On oobjašnjava da sistem više ne uspeva da tim muškarcima omogući relativno lagodan život i siguran posao, kao što je nekada uspevao i da se oni zbog toga osećaju ugroženo, samopouzdanje im je na sve nižem nivou, depresivni su, a lakše im je da veruju da su problem toga ženska prava, migranti koji im “uzimaju poslove”, nego sistem u svom korenu.

Prema njegovim tvrdnjama, postoji vrlo malo situacija gde relativno privilegovan muškarac ima problema sa diskriminacijom, ali da mu je “zapalo za oko i to više puta za neke poslove traže isključivo žene ili da stanove iznajmljuju isključivo studentkinjama, što smatra iritantnim, ali ne toliko strašnim.

Feminizam – problem ili rešenje?

O društvenom uticaju na razvoj muškaraca kao jedinki tog istog društva govori i kulturolog Jovan Janjić koji podseća na početke feminističkog pokreta šezdesetih godina 20. veka, kada su žene počele da se bune protiv onoga što su smatrale nepravednim.

Uprkos tome, Janjić naglašava da borba protiv jedne diskriminacije ne bi trebalo da vodi u drugi vid diskriminacije i da “klatno treba da se umiri na sredini”. “Feminizam je, zaista, mnoge ohrabrio da bez moralnih kočnica nastupe i tako prema muškarcima nastupe diskriminatorski”, poručuje kulturolog.

Sa druge strane, on kritikuje uvođenje kvota na političku scenu ukazujući na postojanje licemerja političkog miljea. “Kada izvesni političar želi da se na nedoličan način dodvori ženskoj populaciji on pošto-poto, samo zbog broja žena i ispunjavanja kvota, neke žene uvodi u Vladu i Parlament, iako one po svom karakteru i delu to ne zaslužuju”, poručuje Janjić.

Sa druge strane, feministička aktivistkinja i članica Saveta za štampu Tamara Skrozza upozorava da su žene toliko diskriminisane da se o diskriminaciji muškaraca može govoriti samo kao o izuzecima. “Svakako verujem da postoje različiti oblici pre svega psihološkog nasilja kome su muškarci izloženi, ali u odnosu na oko kako žive žene u Srbiji – žene svih slojeva, seksualnih opredeljenja ideologija, mislim da muškarci nemaju osnova da se žale da su na bilo koji način diskriminisani”, kaže ona.

Ipak, oni, prema njenom mišljenju, imaju pravo da ukažu na probleme prevelikih očekivanja društva i porodice od njih, jer se u tom tradicionalnom društvu od muškaraca očekuje previše posebno u današnje vreme kada je teško ispuniti te zahteve, ali da nemaju nikakvu osnovu da se žale na diskriminaciju i da bi oni koji se žale na nju trebalo da u rečnicima i enciklopedijama pogledaju pravo značenje te reči.

Kada je reč o diskriminaciji u medijima, Skrozza naglašava da je pre više godina Savet za štampu, kao samoregulatorno telo, imao jednu žalbu koja se ticala baš diskriminacije muškaraca u odnosu na žene. Žalilac se, kako kaže, bunio zbog toga što su muškarci jednostrano prikazani u izvesnom teksu, ali su članovi komšije odlučili da tu nije bilo kršenja Kodeksa novinara Srbije. “Mislim da ima premalo pritužbi žena na diskriminaciju, tako da ako ima premalo pritužbi na diskriminaciju žena, onda ne očekujem da bude bilo kakvih žalbi na diskriminaciju muškaraca, sem ako muškarci misle da su u medijima više diskriminisani nego žene, što po mom mišljenju zaista nije slučaj”, zaključila je ona.

Žele da prijave, ali ne znaju kome

Od 205 ispitanika ankete sprovedene za potrebe ovog članka od 19 do 58 godina čak 71,22 odsto smatra da su muškarci diskriminisani u srpskom društvu. Najveći broj njih smatra da se diskriminacija muškaraca najviše ogleda u poslovnom aspektu, odnosno oglasima za radna mesta koja su namenjena samo ili pretežno ženama. Na drugom mestu su sporovi u vezi sa sudskim sporovoma o starateljstvu nad decom. Većina ispitanika, 56,1 odsto njih navodi da ne zna za primer diskriminacije muškaraca u svom okruženju, dok preostalih 43,9 odsto tvrdi da zna primere.

Većinski, čak 62,44 odsto ispitanika smatra da se jačanjem ženskih prava ne umanjuju prava muškaraca, 28,29 odsto ističe da za sada jačanje ženskih prava nema velikog uticaja na muška prava u bilo kom smislu, a samo 9,27 njih smatra da jačanje ženskih prava smanjuje prava muškaraca.

Polovina anketiranih građana tvrdi da bi prijavilo diskriminaciju muškaraca koju primeti, ali da ne zna kome bi trebalo da se obrati. Samo 20,49 odsto ispitanika tvrdi da bi prijavilo diskriminaciju i da tačno zna kome se može obratiti i isti toliko njih napominje da bi prijavilo slučaj diskriminacije ukoliko oštećeni to traži. Ne bi prijavilo svega 8,29 odsto ispitanika.

Anketirani građani većinski smatraju (40 odsto) da bi muškarci koji se osećaju diskriminisano trebalo da se obrate nekom od udruženja za zaštitu ljudskih prava. Manje od trećine (30,24 odsto) kaže da bi trebalo prijaviti nekom državnom organu, 27,32 odsto da se posavetuje sa prijateljima i porodicom, a samo 2,44 odsto da ne treba ništa povodom toga da radi i da je bolje da o tome ćuti, nego da mu se drugi podsmevaju.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.