Do Kine, preko Sovjetskog Saveza i Mongolije

Institut je bio domaćin tromesečnog kursa iz oblasti vodoprivrede, a pohađali su ga inženjeri iz celog sveta – uglavnom iz tada nerazvijenih zemalja poput Vijetnama, Severne Koreje, Paname, Perua, Iraka, Irana, afričkih zemalja. Bili su smešteni u studentskom odmaralištu Radojka Lakić u podnožju Avale. Moj zadatak bio je da budem uz njih 24 sata i „nađem im se“ za sve što im je bilo potrebno.

Pod pokroviteljstvom UN, taj kurs održavan je svake godine, a meni je doneo dovoljno novca da sam mogao razmišljati o „krupnom zahvatu“; u podsvesti je svetlucala ideja o putu u daleku Kinu… Računica u mojoj glavi bila je: imam dovoljno novca da provedem sedam dana u Pekingu i sedam dana u Šangaju. Nebo je otvorilo sasvim drugu priču…

Povratna karta – dva para leviski

Kada sam odlučio da svakako otputujem u Kinu, pojavio se kamenčić koji je upotpunio mozaik prelepog doživljaja. Jasna je radila kao turistički vodič i bila je angažovana na vođenju učesnika kursa na putovanja po Jugoslaviji. Vremenom smo se zbližili i oboje bili zaljubljeni: ona u svet nade koji joj se rasprostro po dlanovima, zagledana u budućnost, ja – u njene prozirne oči boje mora i u trenutak koji je Nebo donelo da, tri decenije kasnije, oplemeni moje sećanje. Pričao sam joj o mojoj želji da otputujem u Kinu. Prisetila se da u Pekingu ima prijateljicu koja studira kineski jezik. Viktorija Vukićević živela je u studentskom domu i umnogome nam je ublažila kulturološki šok kad smo prispeli u višemilionsku kinesku prestonicu.

Pripreme za put podrazumevale su pribavljanje viza: sovjetske, mongolske i kineske. Otišao sam do sovjetske ambasade sa našim pasošima. Ruski činovnik pitao je da li imamo povratne karte iz Beograda do Pekinga. Rekao sam mu da ćemo kupiti karte u Moskvi i da su tamo mnogo jeftinije. Shvatio je poruku: povratna karta iz Moskve stajala je „dva para leviski“. Odobrio nam je vizu, što je otvorilo stranice našeg pasoša za mongolsku i kinesku vizu.

Doputovali smo u SSSR avionom i, u okviru sedmodnevnog aranžmana, obišli Lenjingrad, Lavov i Moskvu. Plan je bio da se u Moskvi izdvojimo iz grupe koja se vraćala u Beograd i produžimo vozom za Peking. Pomislili smo da bi možda bilo pametno da odemo do naše ambasade i potražimo savet. Jedan od službenika nam je, nezainteresovano, saopštio da „ne vidi problem u tome da se izdvojimo iz grupe i produžimo putovanje“.

Uprkos mladalačkoj lakomislenosti koja otvara neviđene perspektive ako joj se čovek u tim godinama prepusti, naslućivao sam da, tada čelična zakonska rešenja, mogu predstavljati problem prilikom izlaska iz SSSR. Sedmodnevna tura po Rusiji nije bila pokrivena vizama, odnosno, za taj period smo imali grupnu vizu. U pasošima je bio samo datum ulaska u SSSR. Izložili smo naš problem vodiču koji je, shvativši o čemu se radi, upisao broj telefona šefa moskovske policije koga je, ukoliko bude problema na granici, trebalo pozvati. Taj broj telefona bio je šifra koja nam je, posle polusatnog ispitivanja granične policije, otvorila vrata Mongolije.

Polovina oktobra u Sibiru nagoveštava je početak ledenog igrokaza koji okiva hiljade kilometara stepske ravnice i reke koje je presecaju. Voz je lagano hvatao ritam na sedmodnevnom putovanju od Moskve do Pekinga, spokojno podstičući maštu na razmišljanje o prohujalim vremenima. Prva značajnija stanica na Transmongolskoj železnici je Jekaterinburg, mesto poznato kao poslednje ovozemaljsko snoviđenje cara Nikolaja II Romanova i njegove porodice, stotinak godina kasnije proglašenih svetim. U kupeu zvuci muzike Bitlsa, Cigana Ivanovića, Okrutne romanse, Ane Pugačove, sugerišu pitanje: da li se ikada išta dogodilo?

Evropski deo Rusije prostire se do Urala, reke i istoimenog planinskog venca koji vraća u sećanje scene iz Doktora Živaga i svega što sam tada znao o revoluciji, životu, smrti i politici velike zemlje i velikog naroda.

Kaže se da se mnogi koji su prošli ovom prugom nikad nisu vratili i da njihove senke lelujaju pored prozora voza kroz koji se vidi beskraj. Nepregledna stepa, brezove i borove šume, zalasci sunca koje tone u travnati tepih opustelih predela, surova su nežnost sibirskih pejzaža. U delu pruge koji prolazi kroz Rusiju, služi se hrana iz ovog dela sveta: boršč, kiseli hleb, šnicle, puter, dok se ostatak puta uživa u mongolskoj i kineskoj hrani.

U vagon-restoranu tih dana bilo je zabranjeno točenje alkohola. To, međutim, nije osiromašilo zanimljivost razgovora sa putnicima iz svih krajeva sveta. Amerikanac je govorio o tome da zvanične politike i međusobni sukobi nimalo ne utiču na slobodu putovanja bez neprijatnosti, ma iz koje zemlje da dolazite. Dvojica Azerbejdžanaca koji nisu govorili engleski, zapanjeno su me pogledali nakon što sam promucao par reči na turskom; pitali su me kako to da čovek iz Jugoslavije zna njihov jezik…

Jedna od većih stanica na Transsibirskoj železnici je Irkutsk, u kome kompozicija stoji izvesno vreme. Tog oktobra izmerena temperatura od minus 43 stepena Celzijusa i ledene sante između vagona, svaku želju za izlazak iz toplog kupea činili su iluzornom.

Odavde voz nastavlja ka Bajkalu, jezeru sa najdubljim vodenim plavetnilom na svetu. Pored jezera putuje se nekoliko sati, a ovdašnji pejzaži daleko su pitomiji od sibirskih. Uspavani čamci na obali asociraju na ribare koji od njih žive, a drvene kuće sa srcima na žaluzinama, listopadne šume i blage padine čine bajkoliki mizanscen dalekog istoka Rusije.

Pruga dalje teče ka jugu, ka Mongoliji i graničnom prelazu koji odvaja dva sveta. Dočekuje nas špalir vojnika sa kalašnjikovima i jeza u kostima; koga su oni i od čega štitili?

Beskrajna mongolska stepa, poneka jurta, konji koji pasu uokolo i radarski uređaji, predstavljaju sve što se kod potomaka Džingis Kana moglo videti kroz prozore voza koji grabi ka Kini.

U pograničnom gradu, prilikom ulaska u NR Kinu, čekalo nas je prvo od mnogobrojnih iznenađenja koja su, svako na svoj način, otvorila priču o kulturološkom ambisu koji postoji između Zapadne civilizacije i sveta Dalekog istoka. Vrata našeg kupea otvorila su dva uniformisana kineska carinika i uz osmeh sugerisala nam da izađemo do restorana na stanici. Nije nam se izlazilo pa smo odbili njihov predlog. Kad su, uz isti osmeh, došli treći put, shvatili smo da zapravo moramo da izađemo. Voz je nestao na sat vremena; naslućivali smo da se prtljag svih putnika detaljno kontroliše, što je tada bila obavezna carinska procedura.

Lepa i čista stanična zgrada bila je okićena belim lampicama, što joj je davalo praznični izgled. Vodilo se računa o tome da prvi utisak o zemlji u koju upravo ulazite, bude lep. Ispod nedokučivih kineskih simbola, na zgradi je pisalo: ERLIAN. Pored banke, u prizemlju se nalazila pošta, prodavnica cigareta, vina, kineske rakije Mao-taj i sličnih artikala. Na spratu je bila sala za odmor, a u njenom predvorju pult sa brošurama na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku, uglavnom posvećenih istorijskim ličnostima i znamenitostima najmnogoljudnije zemlje sveta. Unutrašnjost sale ispunjavalo je četrdesetak belih, presvučenih fotelja, odvojenih stočićem na kojem su stajale pepeljara, dve porcelanske šolje i termos sa vrućom vodom. (Termos je u Kini obavezan rekvizit i videćete ga u vozu, na brodu, hotelima, kod kuće…) Na obe strane sale po jedan JVC televizor emituje sliku najvećih kineskih dostignuća u najrazličitijim sportovima, uz obaveznu himnu i zastavu.

Razmenili smo nešto dolara u banci u kojoj su dva šalterska radnika, sa neverovatnom spretnošću, brojala novac. U Kini su se tada koristile dve vrste novčanica: FEC juani, deviznog porekla kojima se moglo plaćati u hotelima, restoranima, luksuznim prodavnicama i Prodavnicama prijateljstva, i Reminbi, obični juani, kojima se moglo trgovati na pijaci, ali i platiti taksi. Postojalo je crno tržište sa znatno povoljnijim deviznim kursom od onog koji se dobija u banci.

Voz se, nakon jednog sata, vratio u stanicu. Nešto posle ponoći, produžio je za Peking.

Pekinški univerzitet u prestonici Kine

U ranim popodnevnim satima voz je uplovio u glavni grad Kine. Dočekala nas je gužva na ulazu u stanicu, lica Kineza koja smo teško razlikovali jedno od drugog, tajanstveni kineski simboli i jesenji vetar što donosi sitan prah sa severa. Osećaj bespomoćnosti i dezorijentacije potpuno je neutralisan susretom sa Viktorijom koja nas je dočekala na stanici. Taksijem smo se odvezli do Pekinškog univerziteta, udobnog boravišta tokom narednih sedam dana. Smestili smo se u sobu japanskog studenta koji je tih dana boravio kod kuće.

Sutradan je usledila šetnja i razgledanje drevnih zdanja najstarijeg univerziteta u Kini, nad kojim se dugo nadvijala senka Mao Cetunga i njegovog boravka u Bej Da (Velikoj školi) tokom dvadesetih godina prošlog veka.

Univerzitet je formiran krajem devetnaestog veka. Građen je po uzoru na carsku Letnju palatu, simbol moći i bogatstva, smešten nedaleko od grada. Stoga je ovdašnji park oplemenjen veštačkim jezerom koje se, s vremena na vreme, prečišćava.

Pekinški univerzitet jedan je od najvećih i najuglednijih univerziteta najmnogoljudnije zemlje sveta, pod direktnim nadzorom Ministarstva za obrazovanje NR Kine. Osnovan je 1898. godine, kad je vlada Qing dinastije odlučila da otvori Metropoliten univerzitet, čime je ova institucija postala ne samo najveći centar visokog obrazovanja, nego i najveća administrativna ustanova za obrazovanje u Kini. Posle revolucije 1911. godine, ime je promenjeno u Pekinški univerzitet, maja 1912. Već 1919. univerzitet je, sa četrnaest fakulteta i više od 2.000 studenata, postao najveća institucija te vrste u zemlji.

Ovaj univerzitet predstavlja kolevku anti-imperijalističkog i anti-feudalnog pokreta 4. maj ovenčanog sjajnom revolucionarnom tradicijom za čijeg vremena je bio centar kineskog pokreta za novu kulturu i osnova za širenje marksizma-lenjinizma u Kini.

Za vreme anti-japanskog rata, univrzitet je premešten u Kunming, da bi se, nakon pobede u ratu, vratio u Peking 1946. godine. Tokom 1984. upisano je 12.500 studenata, uključujući više od 1.600 postdiplomaca. Tada je bilo tri hiljade predavača i istraživača.

Univerzitetska biblioteka ima kolekciju od oko tri miliona i petsto hiljada knjiga i rukopisa i više od sedam hiljada novina i časopisa na kineskom i drugim jezicima.

Zgrade u starokineskom stilu predstavljaju arhitekturu kojom se Kinezi s razlogom ponose. Velika kamena zdanja čiji su krovovi ukrašeni minijaturnim lavovima i zmajevima, odaju bajkoliki utisak o ulasku u drevnu Kinu.

Na Pekinškom univerzitetu postoje žensko i muško krilo u kojima borave studenti iz celog sveta. Na vratima soba stoje zastave, posteri sa nacionalnim obeležjima zemalja iz kojih studenti dolaze. Sobe su opremljene tuš kabinama, a tople vode ima samo predveče.

Na ulazu u zgradu gde su smešteni strani studenti, stoji portir (telefon, obaveštenja). Ako vam boja kože nije žuta, tj. ako niste Kinez, u ovu zgradu možete ući bez problema i bez ikakve dozvole. Kinezi moraju biti prijavljeni kad dolaze, mora se znati kod koga dolaze i taj neko im mora potpisati dozvolu za ulazak.

Za vreme Kulturne revolucije na Univerzitetu su postojale dve frakcije, što je uslovilo da i danas postoje dve biste Mao Cetunga – jedna ispred čitaonice i biblioteke, a druga u parku.

U parku se nalazi i grob – obeležje Edgara Snoua, koji je proveo gotovo čitav svoj vek u Kini, od početka borbe za oslobođenje, a i kasnije, kad je Kina osnovana kao Crvena Kina. Bio je jedan od prvih i realnih izveštača o situaciji u Kini iz tog perioda i pokušavao je da objasni drugom delu sveta šta se, u stvari, događalo.

Kineski zid koji se vidi iz svemira

Uobičajeno je da se jedan dan odvoji za obilazak Kineskog zida i grobnica careva Ming dinastije, budući da se nalaze na istom putu, severno od Pekinga. Kako Kinezi smatraju, Veliki zid je jedna od tri najveće atrakcije Pekinga, uz Zabranjeni grad i Pekinšku operu. Kao što je opšte poznato, to je jedino zdanje građeno ljudskom rukom koje se vidi iz svemira. Njegova gradnja delimično je započeta u Periodu Zaraćenih država, između 403. i 221. godine pre naše ere. Nakon ujedinjenja Kine pod prvim carem Ćin dinastije (Ćin Ši Huongdi) trista hiljada ljudi povezivalo je sagrađene strateške segmente zida u jednu celinu koja je od šestog do četrnaestog veka bila efektna barijera od napada sa severa.

Danas se smatra da je zid (ili njegovi ostaci) dugačak nešto više od pet hiljada kilometara, a njegov deo kod Badalinga, 75 kilometara od Pekinga, nezaobilazna je destinacija gotovo svih turista koji posete kinesku prestonicu i mnogih Kineza. Ovaj deo zida sagrađen je za vreme Ming dinastije (1268-1644).

Postoje mnoge legende o Kineskom zidu, a jedna od njih je priča o plemenitoj i hrabroj devojci Meng Jiang Nu koja se zaljubila i udala za Fan Xilianga. Želela je da sakrije svog mladoženju od kineskih vlasti koji su tražili radnu snagu za građenje zida. Fana su ipak odveli, a pošto Meng više od godinu dana nije imala vesti o svom suprugu, odlučila je da ga pronađe. Nakon dve godine traganja i mnogih problema koji su je snalazili, saznala je da je Fan umro od iscrpljenosti. Kad je to čula, Meng je danima plakala i legenda kaže da su njene suze srušile deo zida.

Mnogo ljudi je životom platilo izgradnju zida radeći u teškim i nemogućim uslovima.

Zanimljiva je priča o tome da je zid, osim od zuba vremena, stradao i od armije koja je između 1970. i 1974. rušila zid da bi izgradila barake za svoje potrebe. Godine 1979. oformljena je komisija za zaštitu zida, čija je prva odluka bila da ista jedinica koja je porušila oko tri kilometra zida, potpuno obnovi i nazida nedostajući deo.

Od Pekinga do Badalinga vozili smo se, ne baš luksuznim turističkim autobusom, oko dva sata. U podnožju najveće građevine na svetu nalazi se prodavnica suvenira, knjiga, slika i razglednica. Šetnja po zidu priziva snoviđenje o brojnim bitkama vođenim pre više stotina godina, a maštu golica pitanje: kako je, uopšte, bilo moguće sagraditi ovako nešto?

Nastavak iduće subote