Dragan Ružanović/ Foto: J. B. K.Pre dvadesetak godina majdanpečkom rudniku bakra nisu „cvetale ruže“ i krenulo se sa socijalnim programima za zaposlene. Među prvima se za odlazak iz rudnika odlučio Dragan Ružanović iz Rudne Glave, sa tada već solidnim stažom bravara na održavanju bagera i bušilica.
Bravarski alat zamenio je zemljom i plasteničkom proizvodnjom povrća i cveća. Sa dvodecenijske distance kaže da se nijednog trenutka nije pokajao što je napustio rudnik i opredelio se za poljoprivrednu proizvodnju.
-I pre odlaska iz rudnika iz hobija sam se bavio povrtarstvom ne razmišljajući da će mi to biti osnovni posao. Međutim, kada sam ozbiljnije ušao u posao i video da od toga može da bude nešto i kada je ponuđen socijalni program odlučio sam da krenem glavom kroz zid – počinje za Danas svoju priču Dragan Ružanović iz Rudne Glave koji je posao bravara u Rudniku bakra Majdanpek 2002. zamenio za poljoprivrednu proizvodnju.
Vratio se na svoju zemlju i novac od socijalnog programa iskoristio kao inicijalnu kapislu za plasteničku proizvodnju povrća i cveća.
-Nije to bilo puno para u poređenju sa današnjim socijalnim programima, ali koliko god to bilo poslužilo je kao odskočna daska – kaže Ružanović objašnjavajući da je taj novac uložio u prve plastenike, rasad, seme.
Priseća se naš sagovornik da su plastenici na početku bili drveni, a da su sada savremeni sa duplom folijom, orošavanjem, sistemom kap po kap i sa digitalizovanom proizvodnjom.
Ružanovići sada imaju osam plastenika na oko 2.500 kvadrata.
-Porodica je bila ključna – žena, deca koja su radila sa nama dok nisu otišla na školovanje. Plastenici su ih odškolovali i sada su diplomirani inženjeri, svako u svojoj branši. U suštini, svaki je početak težak i bilo je trenutaka na početku, u prvih dve, tri godine kada smo pomislili da je to možda bila greška. Međutim, nema nazad, deca rastu, treba da se školuju, treba da se skuće i nastavili smo. Imamo zlatnu decu koja su nam sve vreme bili podrška, a podrška su i sada – s neskrivenim ponosom priča Ružanović.
Porodična manufukatura Ružanović je pokušala na početku i sa angažovanjem radnika, ali to nije uspelo.
-Mi smo hteli da radimo pedantno i ozbiljno, disciplinovano, ali je to išlo malo teže. Bilo je teško spojiti sve to i da i mi i oni budemo zadovoljni, pa smo se oslonili samo na porodične snage – objašnjava naš sagovornik.
I ne pada im teško da, kako kaže, rade 367 dana u godini i 25 sati dnevno. Radni dan im u zavisnosti od sezone, na primer kada je berba, počinje u 4 ujutru, a završava uveče.
Za dve decenije Ružanovići su uspeli da razviju proizvodnju obezbede tržište i imaju sigurne kupce na pijacama u Majdanpeku, Donjem Milanovcu i Rudnoj Glavi.
Tome sigurno doprinosi i činjenica da njihovo povrće raste bez hemije i da je zdravo. Zbog toga su prinosi prosečni i nema ih dovoljno da ih ponude lokalnim trgovinama.
Ružanović koji je i proizvođač i trgovac jer je redovan na pijačnim tezgama u Majdanpeku, Donjem Milanovcu i Rudnoj Glavi iz višegodišnjeg iskustva ističe da kupci najveće poverenje imaju u pravog poljoprivrednog proizvođača koji na tezgi ima samo svoju robu.
A on je jedan od retkih u majdanpečkoj opštini koji kupcima nudi samoono što sam proizvede.
-Proizvodimo povrće i cveće. Povrće od onog zimskog – zelena sala, luk, rotkvice, blitiva do svih vrsta paradajza i paprike koji se traže na tržištu. Trudimo se da sve što proizvedemo bude zdravo, bez upotrebe hemije i ja uglavnom govorim da je to zdrava hrana. Radimo na prirodnoj bazi, nema hemije, nema đubriva koje podstiče rast. Ko želi da kupuje kod nas, to mora i da plati jer sve ima svoju cenu – zaključuje Dragan Ružanović.
Kaže i da ima problem i sa skupom i sa jeftinom robom jer skupe robe nemaju dovoljno, a jeftinu kupci neće da kupe.
-Naša proizvodnja je veoma isplativa, ali treba da se radi. U Srbiji uglavnom svi kukaju da nema zarade. Zarade ima, ali mora da radi olovka i moraš da budeš disciplinovan, odgovorno da radiš i znaš kome ćeš to što proizvedeš i da prodaš. Postoje pravila koja moraju da se poštuju ako želiš rezultat i prosperitet i naravno da ti je matematika dobra – prenosi nam svoje iskustvo Ružanović.
Njegovi rezultati nisu prošli nezapaženo pa je sada i primer dobre prakse Poljoprivrednom fakultetu sa kojim ima višegodišnju saradnju.
Kaže i da ne rade ništa što je tajna i da rade prirodne stvari koje su normalne, ističući da pravila koja postoje kod plasteničke proizvodnje moraju da se poštuju.
Dvadesetogodišnje iskustvo našem sagovorniku daje za pravo da kaže da majdanpečka opština ima dobru zemlju, čak bolju nego okolina Golupca i Velikog Gradišta odakle najčešće stižu poljoprivredni proizvodi na ovdašnje pijačne tezge.
-Nećemo da radimo, zato što hoćemo ako je to moguće, da radimo danas, a da zaradimo već juče. U ovom poslu to nije moguće, jer mora da se uči, potrebna je odgovornost i ulaganje. Istina, rizik postoji. Mi smo ga imali prvih godina da li ćemo uspeti u tome što smo naumili – da proizvodimo zdravu, prirodnu hranu, bez hemije i da ne odaberimo drugu soluciju. Iako, mnogi misle da u našem kraju to nije moguće, mi smo dokazali suprotno – zaključuje Dragan Ružanović.
Iako poslednjih nekoliko godina rudničke plate daleko prevazilaze prosek, naš sagovornik se nije pokajao što je početkom 2000-tih napustio majdanpečki rudnik, a par godina iza njega to je učinila i njegova supruga.
Možda zbog činjenice da svakodnevno mogu da vide kako njihov uloženi trud i vreme raste u plasteniku i da je sve što su radili i rade i dalje najbolju potvrdu dobilo u zdravoj hrani koja ima redovne kupce.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
