Dugo smo čekali na pojavu živog heroja

U svakom slučaju to auto-vršljanje po ropotarnici svoga iskustva, da parafraziram Krležu, to preturanje sa više, ili manje inhibicija po nekadašnjim događajima i osećanjima jeste vitalni deo naše svesti o sebi i svetu u kojem smo. I koliko god ih potiskivali, ne možemo ih zaključati u mračnu komoru svesti. Ta vivisekcija postupaka, trpljenja, slabosti, ushićenja ili bola je u stvari stalno pročitavanje odeljaka i poglavlja nikad dovoljno sređene kupusare sopstvenog života. Stalno je prelistavamo i čitamo u nadi da ćemo naći neka objašnjenja za sve to što jesmo, što je bilo, ali i kakav nagoveštaj onoga što će doći. Vraćanje u prošlost je po mom mišljenju vrsta instinktivne samoanalize.

Moja sećanja dopiru do početaka svesnog života. Moji tvrde da je prva reč koju sam rekla bila: Neću. Toga se istina ne sećam, ali ne poričem da je moguće.

***

Rasla sam u kući u kojoj osim mene nije bilo dece. Bila sam razmažena, terorisala sam dobre ljude, baku i ujake, terala ih da se igraju sa mnom, zahtevala da moj pas Lolica ruča sa nama za stolom, plakala kad oni to nisu dozvoljavali i optuživala ih da me muče. Svako malo sam im pretila da ću otići na voz i pobeći u Crnu Goru kod mame i tate.

Jedva sam čekala da krenem u školu i da budem sa decom. Dva puta sam sa Ilonkom, devojčicom iz susedstva, kradom išla u njenu školu, pa pošto je škola bila na mađarskom, poslužitelj me dovodio nazad kući i molio baku da me ne pušta da tako vitlam okolo. Ne znajući više šta da rade sa jednim hiperaktivnim (čitaj nepodnošljivim) detetom, upisali su me u školu kad sam napunila pet godina, uz privremenu potvrdu o uzrastu (napisali su da imam godinu i po više). Pošto se to događalo u Vrbasu, daleko od mesta rođenja u Crnoj Gori, a ja sam već znala da čitam i da pišem, stvar je prošla bez problema. Mom oduševljenju nije bilo kraja. Razred pun đaka, raznih uzrasta. Bilo je dece kolonista iz Bosne, Like i Crne Gore, gde škole za vreme rata nisu radile, pa su neki od njih bili dobrano stariji. Ništa mi to nije smetalo, sve mi je u školi bilo lepše i bolje nego kod kuće. Učiteljica Jelena Dobrički, bila je lepo obučena i draga gospođa. Pošto je sa malim sinom stanovala u školskom stanu, često je u razredu na peći kuvala mleko, koje joj je donosio mlekadžija. Ja sam bila zadužena da pazim da mleko ne prekipi, pošto sam sedela blizu peći. Kakva važnost, kakav zadatak. Teško je opisati s kojom sam se umnom i fizičkom energijom bacala na tu svetu dužnost. Boljeg, odanijeg i pažljivijeg čuvara mleka nije bilo lako naći. Nisam treptala, gledajući u lonac, jedva sam i disala, ali se jednom dogodilo ono najgore. Prokleto mleko me prevarilo. Učiteljica je upravo objašnjavala zašto je pogrešno reći bio sam u školu, nego treba bio sam u školi, a idem u školu. Sedim na stolici, a ne na stolicu i tako to. – Ajde ti, Stojane, prozvala je jednog drugara od devet godina, kaži kako ćeš reći da si na nekom mestu, recimo da negde sediš. Onda Stojan Dragumilo (dečko koji mi je bio pravi zaštitnik i branio me od svih) posle malog razmišljanja odgovori: – Ja sedim na peć. U razredu smeh, čak sam se i ja malo nasmejala. Učiteljica nas je umirila i počela da objašnjava: – Prvo, Stole, peć nije mesto za sedenje, a onda ako bi morao da sediš tamo, trebalo bi da kažeš: – Ja sedim na peći. – Molim, učiteljice, bacila sam se ja u vatru da zaštitim svoga drugara, rekao je: – Na peći, samo govorio je tiho, ali ja sam čula, lepo je rekao: – Na peći. U tom trenutku kobno šuštanje prekipelog mleka me opomenulo da sam izgubila važno povlašćeno mesto prisebnog čuvara mleka, a u sledećem me učiteljica, posle skidanja ostatka mleka s peći, opomenula da nije lepo lagati, i ukazala da je laž mnogo opasnija od neznanja padeža. I onda smo se smrzavali, pošto je morala da otvori prozor da se izvetri učionica. – Ako se neko od vas prehladi, rekla je glasno pred svima, to zahvalite svojoj brbljivoj drugarici i pokazala je na mene. Kakav užas, kakav pad u ponor.

U životu sam se nabacala lonaca za kuvanje mleka, jer mi je nebrojeno puta iskipelo, i kipeći me svaki put podsetilo na trenutak nepažnje i ožiljke od učiteljicinog prekora.

***

O praznicima su u školu dolazili oficiri ( mi smo ih sve zvali narodnim herojima) da nam pričaju o NOB-u i svojim podvizima. Kasnije sam zavidela generacijama koje su NOB učili od Mirka i Slavka umesto od dosadnih oficira. Okupljali su nas u fiskulturnoj sali i pripremali za taj razgovor. Redovno smo dugo čekali na pojavu živog heroja, jer je jedan heroj bio zadužen za više škola, a nije mogao da predvidi koliko će koji susret trajati. U završnim razredima osmogodišnje nisu dolazili u fiskulturnu salu već direktno u učionicu, na čas istorije. Jedan od tih časova mi je preseo. Heroj je prvo dugo govorio da je „nama sad lijepo, jer su toliki prolili krv“ da nama tako bude, i da treba da budemo zahvalni, i da slušamo roditelje i nastavnike i uopšte starije i pametnije, a ne da budemo problemi i da padamo u ruke reakcije i nazadnjaka (što mi ništa nismo razumeli, a ni slušali baš najpažljivije). U stvari, svaki takav pohod povlačio je grdnje i kazne za neprimerno ponašanje, a jednom sam i ja pala žrtvom. Kod mene je to bio već ozbiljniji slučaj, pa je i moja baka pozivana na razgovor. Oficir je pred punim razredom objašnjavao Desant na Drvar i rekao: – Mi takoreći goloruki i, da se malo našalimo, gologuzi, a neprijatelj naoružan do zubiju… Ja sam se zasmejala, čemu je usledila najstroža intervencija istoričarke : – Izađi napolje, Ognjenovićeva, smesta! – Da, sad se lako smijati, bog te jaki, čula sam komentar šaljivdžije oficira, ali trebalo je stisnuti pisak i izdržati… Meni je i stiskanje piska bilo smešno, a naoružani do zubiju u napadu na gologuze borce da i ne govorimo.

Otišao je oficir, a ja sam sprovedena kod razrednog. Dobri nastavnik Janić, koji je moje nespretne stihove, providno rimovane imitacije Zmaj Jove i Gvida Tartalje, kačio na zidne novine i tražio da ih čitam pred razredom, uz njegove usijane hvale, bio je zatečen takvim izgredom i odmah presudio da u školu sutradan dođe roditelj, ili staratelj. Moja baka se u zakazano vreme pojavila u svom najboljem odevnom izdanju, s maramicom u ruci i pitomim osmehom za razrednog koji se uvek zacenjivao od pohvala za moje sposobnosti u svim pravcima, pa čak i u disciplini, bez obzira na to što neki nastavnici nisu delili njegovo mišljenje.

Tog puta, međutim, baka mi je prepričala, jer ja nisam privođena na taj razgovor, ćutao je, prilično zbunjen u uplašen. Pravdao se da mora da me kazni, ali da će dati sve od sebe da umanjena ocena iz vladanja ne uđe u moje ocene na kraju godine. Podvukao je da se sa tim ljudima nije šaliti i tražio od nje razumevanje koje je u potpunosti dobio. Da već nisam bila prerasla tu vrstu kažnjavanja, dobila bih prutom kuda treba. Umesto toga bila sam prekorevana kao nevaspitana i raspuštena balavica koja ne zna kud udara (njen izraz koji mi danas odjekuje u ušima) i koja se smeje jednom majoru (ne verujem da je bio više od potporučnika). – I u to da me uvaljuješ, a znaš dobro gde su tvoji ujaci bili. (Mislila je na Goli otok za koji sam ja mislila da je nepravedna kazna za mog pitomog i blagog ujku). Ja sam se pravdala, da je stvarno bio smešan, i da se ne kaže do zubiju, nego do zuba, a baka me grdila: – A da mu ti nisi general da ga ispravljaš, nevaljalice jedna svojeglava!

***

Dolazak u čuvenu Karlovačku gimnaziju takođe je rezultat moje neviđene svojeglavosti. Posle jedne đačke ekskurzije iz Vrbasa u to mesto, kad smo posetili ogromnu, divno uređenu školsku biblioteku i Muzej, sa odeljenjem posvećenim Branku Radičeviću, odlučila sam da ću tu da nastavim školovanje, ili nigde. Tako sam rekla svojima kad sam se vratila kući. Teško je opisati njihovo opravdano zaprepašćenje. Prvo, u Vrbasu je postojala gimnazija. Drugo, moji ujaci, povratnici sa Golog otoka, nisu imali posla, ni mogućnosti da me školuju ni u lokalu, a kamoli na strani. Ništa to nije dopiralo do moje svesti. Skupila sam svoju malu ušteđevinu od davanja časova nemačkog i čuvanja dečaka Gustija, (čija majka je radila i noćne smene u fabrici svile) i obrela sam se u Karlovcima, gde sam se istog dana upisala u Gimnaziju i otišla na čas, pošto je nastava već bila počela.

Mesec dana kasnije profesorka Teodora Petrović me jednog dana pozvala da to popodne dođem u gimnazijsku biblioteku koju je ona vodila, kao profesorka srpskog jezika i poznati književni istoričar. To je u to vreme bila značajna zbirka od 18.000 knjiga, od kojih nekoliko hiljada retkih izdanja, prvih primeraka i jedinstvenih knjiga. Danas je taj deo mahom u specijalnom odeljenju Biblioteke Matice Srpske u Novom Sadu. Profesorku Petrović sam na jednom času prilično iznenadila (prepotentnom) pričom o Volterovom Kandidu (što je, naravno, bilo više razmetljivo hvalisanje o filozofskoj lektiri, nego pravo znanje), a onda time što sam iz biblioteke uzimala naramak knjiga, iako je bilo dozvoljeno samo po dve. A to sam činila tako što bih se dogovarala sa drugaricama i na njihovo ime uzimala knjige kao bajagi za njih.

Školovanje u Karlovcima bilo je veoma dinamično. Bilo je izgreda, sukoba sa profesorima, kršenja školskih pravila, ali i ozbiljnog učenja. Pošto je gradić na sredokraći između Beograda i Novog Sada , profesori su nas vodili, a išli smo i sami, na pozorišne ekskurzije, kako smo mi to onda zvali. Imali smo odbojkaške i rukometne klubove. Literarnu sekciju, odnosno Đačko književno društvo Stražilovo, osnovano još u XIX veku. Bila je to oštro takmičarska škola na glasu, sa odličnim profesorima i impozantnim spiskom uspešnih ljudi koji su tu đakovali. Tako da se mi kao učenici nismo takmičili samo među sobom, već i sa tim nekadašnjim odlikašima, a sada čuvenim stručnjacima u svojim strukama.

Profesorka Petrović, koja je predavala nekim od tih poznatih ljudi, stalno ih je pred nama isticala kao za nas nedostižne primere. Ja sam lako učila stihove, pa sam mogla satima da recitujem pesme iz Antologije Bogdana Popovića, ili narodne pesme, ili Gorski vijenac. Škrta na pohvalama koje sam gorljivo iščekivala, uz svako priznanje profesorka je dodavala da je to dobro, ali bleda senka prema tome šta je sve mogao, znao i postigao Borislav Mihajlović Mihiz – đak bez premca i poznavalac literature, čijem se znanju poezije, na primer, teško približiti.

Jednoga dana na času, posle jedne kanonade pohvala Mihizu i njegovom nepresušnom znanju stihova, upitala sam: – Da li je znao Korintsku heteru Vojislava Ilića. To sam rekla zato što je to najduža pesma iz Popovićeve Antologije, uz to u heksametrima i za nas tada prilično razvučena i nerazumljiva. – Ne sećam se da je ikad recitovao tu pesmu, pa ne mogu da kažem, rekla je profesorka. – E, pa eto, najavila sam odlučno, sutra imamo vaš prvi čas, dozvolite mi da ga počnemo tako što ću ja odrecitovati Korintsku heteru. – Dobro, rekla je ona, samo pazi, to je veliki zahvat. – Neka je, ne brinite za to, odvratila sam uvređena na tu opomenu. Podelila sam pesmu na pet delova i deo po deo biflala to popodne i dobar deo noći. Ujutru sam je dva puta ponovila pre dolaska u razred i čekala profesorku prilično sigurna u sebe. Bio je maj mesece, vreme đačkih ekskurzija u Karlovce i čuo se jak žagor đaka koji su na putu ka Stražilovu u pohode Brankovom grobu prolazili pored gimnazije, tačno ispod prozora moje učionice. Profesorka je zapisala da je čas počeo, sklopila korice dnevnika i time objavila da je na mene red. – Jesi li se predomislila, upitala ja. – Ne! – rekla sam, zauzela pozu i počela da govorim pesmu. Odmakla sam jedva strofu i po kad se s ulice začuo prodoran dečji krik, a za njim urlici i svađa, glas nekih odraslih ljudi, verovatno profesora, povici i velika gungula. Prozor pored koga sam stajala i govorila pesmu je bio otvoren i ja sam se nagla da vidim šta se zbiva. Dole se odvijala jedna od onih đačkih tuča, uz povike i dreku, nije se znalo ko koga i čime udara. Siroti nastavnici su se uzalud trudili da ih rastave i razvade, jer stvar se sve više razbuktavala. I profesorka je malo virnula dole da vidi šta se dešava, a onda rekla da pritvorim prozor i da nastavim sa kazivanjem pesme. Nisam, nažalost, mogla da nastavim, uzalud sam pokušavala da se vratim na početak. Nisam znala ni kako počinje prvi stih… – Ne mogu, rekla sam. – Dobro, ajde, podseti se malo, pa nastavi. – Ne, odgovorila sam izgubljeno, neću da nastavim. Mihiz je pobedio i ovoga puta.

Zadugo se nisam vraćala toj pesmi. Posle sam je jednom ili dva puta govorila u delovima. Mihiz je nije znao, priznao mi je, mnogo godina kasnije. Svejedno, nije mi to izbrisalo ožiljak.

***

Katedra za Svetsku književnost, tada zvana Sedamnaesta grupa, sa čuvenim šefom katedre profesorom Vojom Đurićem bila je u Dalmatinskoj ulici. Jedva sam je našla. Usput me nerviralo što me svako koga sam zapitala kako da stignem do te ulice, zapitao: – A ti si iz Vojvodine, a iz kog mesta? Govorila sam otegnuto i pitala krajnje učtivo, mislim da su to bili znaci prepoznavanja.

Malo je reći da sam bila oduševljena studijama. Prvo, kolege sa godine su mi bili svi odreda zanimljivi: Snežana Lukić (kasnije Pavlović), Stojanka Grozdanov (kasnije Davidović), Mira Petrić, Zorka Luković, Vladeta Janković, Omer Karabeg, Gojko Đogo, Milan Komnenić… da nabrojim samo neke. Uskoro sam upoznala i one sa starijih godina, ili one koji su već bili diplomirali, kao što su Kiš, Pera Mužijević, Mira Vukmirović, Vlajčić… Šta da kažem, studij o kojem sam sanjala. Profesori i asistenti sasvim osobeni, žao mi je bilo svakog izgubljenog časa. To kako je profesorka Nana Bogdanović tumačila ruski roman XIX veka, ili profesor Đurić klasičnu grčku dramu, pa teorije raznih doba, smatrala sam i danas smatram vrhunskim pristupom književnosti. Svi smo strepeli od onog eliminatornog ispita iz klasične grčke književnosti na prvoj godini. Zvali su ga kontrolnim. Kad sam ga položila, osećala sam se kao da sam diplomirala, iako nisam bila zadovoljna visinom ocene.

***

Tokom studija prve godine upoznala sam neke studente režije i išla na njihove ispitne predstave. Raspitivala sam se za prijemni, koji je onda bio svake druge godine. Što su me više plašili i pravili bauka od tog vražjeg prijemnog ( primali su svega osam kandidata, a javljalo se više od stotinu) to sam bila sigurnija da ću izaći… I izašla sam. Ne znam ni danas šta je bilo presudno da me prime. Znam da sam u zbunjenosti okrenula tašnu naopako i izručila sav njen sadržaj na pod. Na pitanje profesora Duška Matića da li znam ko je napisao dramu Dantonova smrt odgovorila sam da znam i ćutala. – Pa ko je to napisao, pomogao mi je asistent Arsa Jovanović. – A, odgovorila sam, treba da kažem ime, pa Georg Bihner… I oni su se smejali. – Je li to stari pisac? – pitao je Matić. – Ne znam šta da kažem, rekla sam, tada stvarno ne znajući kako tačno da odgovorim. – Živeo je davno, pre sto i više godina, pa bismo mogli reći da je on stari pisac, ali je umro mlad, imao je svega dvadeset i sedam godina, dakle, mladi je pisac. I još sam kritikovala režiju, čini mi se Šekspirovog Ričarda trećeg, pa su me pitali za ime reditelja. – Mata Milošević, ispalila sam poučena greškom od malopre povodom Bihnera. – Da vas upoznam, ovo je reditelj čiju ste režiju upravo analizirali, rekao mi je profesor Istorije drame Stanislav Bajić.

Bila sam ubeđena da je to bio moj prvi i poslednji susret sa Pozorišnom akademijom. O ispitu sam ćutala kao zalivena. Nikad nisam do kraja saznala zašto sam zapravo primljena, jer mi se činilo da sam nastupila mnogo lošije nego što sam mogla… Profesor Matić mi je kasnije rekao da mu se dopalo što sam na njegovo pitanje – Znam li ko je napisao to i to … odgovorila da znam i zaćutala, jer se posle videlo da je taj odgovor bio tačan.

O SAGOVORNICI

Vida Ognjenović je rođena u Dubočkama pored Nikšića. Osnovnu školu je završila u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost Filološkog fakulteta i režiju na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Beogradu. Studirala je i na Sorboni, a magistrirala na Univerzitetu u Minesoti, SAD. Predavala je na FDU i univerzitetima u Los Anđelesu (USLA), Čikagu (UIC)… Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Režirala je oko stotinu drama širom bivše Jugoslavije, kao i u inostranstvu. Objavila je četiri knjige proze. Pripovetke : Otrovno mleko maslačka, Stari sat, Najlepše priče Vide Ognjenović. Roman – Kuća mrtvih mirisa, i sedam knjiga drama. Dela su joj prevođena na engleski, nemački, mađarski i makedonski jezik.

Dobitnik je brojnih nagrada za književni i pozorišni rad. Živi i radi u Beogradu.