Ekonomska kriza stigla je do obe obale Mediterana, a rizik od trajne depresije postao je veoma realan. Postoji opasnost da se merama štednje u Evropi postigne kontraefekat i da se nanese trajna šteta izgledima za rast i time podstakne nezaposlenost i budžetski deficiti. A države južnog Mediterana ne mogu da se nadaju da će prilike i investicije koje gube u Evropi nadoknaditi u Americi i Aziji, naročito ne u kratkoročnom periodu.
U tim okolnostima, a naročito kad se ima u vidu političko previranje u državama južnog Mediterana, od ponovnog pokretanja evro-mediteranskog procesa, i to u novom kontekstu, obe strane bi imale koristi.
Proces iz Barselone, koji je 1995. inicirao Žak Delor kao šef Evropske komisije, imao je svoje prednosti, ali njime nisu ispunjena očekivanja koja je stvorio. Godine 2005, na desetogodišnjicu od njegovog pokretanja, pridružila sam se političkim liderima sa obe strane Mediterana u apelu za preinačenje partnerstva osnivanjem evro-mediteranske zajednice.
Takva jedna zajednica je sada postala neophodna. Evropa ima tehnologiju i pruža bezbedan okvir za investiciju, ali je južni Mediteran taj koji sve više može da ukazuje na jak ekonomski rast. Evropa stari i do 2030. će izgubiti 20 miliona ljudi, dok južni Mediteran ima dinamično, mlado stanovništvo kojem su očajnički potrebne prilike za zaposlenje.
Evropska unija trenutno uvozi polovinu svojih energetskih zaliha – za dvadeset godina udeo uvoza biće 70 odsto. Ipak, energetskih izvora i sirovih materijala ima u izobilju na njenom jugu. Evropska energetska zajednica ubrzala bi proces tranzicije Evrope ka niskim emisijama ugljenika i podstaknula razvoj obnovljivih izvora energije. To bi na kraju moglo da dovede do evro-mediteranske energetske zajednice – što je jedan od predloga koji je ove godine predstavila Evropska komisija.
Ta komplementarnost sadrži ogromne potencijale za obe strane. Povratak na ekonomski rast je od suštinskog značaja za Evropu, kojoj je potreban novi bezbedni protok investicija. Protok sever-jug već je izuzetno nizak, pri čemu države južnog i istočnog Mediterana primaju samo tri odsto globalnih stranih direktnih investicija.
Da bi se investicije unapredile u oba pravca, treba da se stvori zona monetarne stabilnosti. Evro-mediteranskim monetarnim sistemom izbegle bi se različitosti između trgovine u kojoj dominira evro i one u kojoj dominira dolar – u stvari, ne treba odbaciti mogućnost proširenja evrozone. Takođe je potreban pouzdan zakonski okvir za izvoz i investicije, a targetirana razvojna banka bi pomogla stvaranje finansijskog okruženja pogodnog za investicije.
Industrijska preraspodela bi takođe mogla da bude odgovor na „autsorsing“ evropskih kompanija, te je potrebno da izgradimo integrisanu evro-mediteransku strukturu koja podstiče industrijsku, poljoprivrednu, energetsku i poslovnu mobilnost. Centralna i istočna Evropa su primer koji je vredan detaljnog proučavanja – u tandemu s Nemačkom ove zemlje su razvile i ojačale znatno unapređene industrijske sektore.
Istovremeno, poslovna mobilnost treba da zameni neželjenu migraciju. Mobilnost za studente i profesore treba da prati unapređena profesionalna mobilnost i za evropske i za afričke radnike. Evropa bi mogla da finansira intenzivniju i bolju obuku da bi pomogla da se smanji nedostatak radne snage, dok bi afričke zemlje mogle da obezbede zaposlenje za svoje mlade. A evro-mediteranskom i evro-afričkom verzijom Erazmus programa razmene studenata ne bi se samo privukli afrički studenti u Evropu, već bi se povećalo interesovanje evropskih studenata za razvoj južnog Mediterana i Afrike.
Evropa i Afrika će do 2050. zajedno imati 2.5 milijarde ljudi, što je četvrtina svetske populacije. S toliko mnogo ljudskog potencijala biće moguće da se gradi na zajedničkim ekonomskim, socijalnim i ekološkim prednostima. Ogromna regionalna grupacija Sever-Jug ovog tipa mogla bi da pregovara u međunarodnim institucijama – naročito u Svetskom trgovinskom centru – s jače pozicije, i da tako očuva sopstveni model razvoja, zasnovan na blizini, komplementarnosti i solidarnosti.
Fer trgovina i podela dodatih vrednosti treba da zameni neravnoteže slobodne trgovine i izvoz neprerađenih sirovih materijala. Međunarodna trgovina mora da donese porast socijalnih standarda i standarda za zaštitu životne sredine, što iziskuje multilateralni evro-mediteranski sistem. To potom podrazumeva severnoafričko „zajedničko tržište“, a samim tim i brzo iznalaženje rešenja za konflikt između Alžira i Maroka, koji zauzdava razvoj obe zemlje (kao i razvoj Tunisa i Mauritanije).
Evromediteranska unija koja vodi ka Evro-afričkoj uniji mogla bi da otvori put za izbalansiran obostrani razvoj. Kao što je Evropi poznato, stvaranje ekonomski i socijalno integrisane zone pruža najbolju priliku za rešenje sukoba i prevazilaženje političkih i kulturoloških netrpeljivosti. Međutim, svi partneri moraju svoje kuće prvo da dovedu u red – Evropa mora da ojača svoju ekonomsku i političku integraciju, a Afrika mora da unapredi svoje rukovodstvo tako što će da se bori protiv korupcije i učvrsti vladavinu prava.
Azija se okreće oko ASEAN, a Amerike oko NAFTA i Merkosura. Takođe je potrebno da Evropa pomogne organizaciju ogromne hemisfere regiona. Izgradnja zajedničke budućnosti Evrope i Afrike, počevši s Mediteranom, biće težak zadatak, ali to nije razlog da se njegovo ispunjenje odlaže. Evro-mediteranska a zatim i Evro-afrička unija možda mogu da budu jedini politički projekat kojim se može sprečiti globalno rukovodstvo G-2, odnosno Sjedinjenih Država i Kine.
Autorka je bivša francuska ministarka za evropske poslove, pravosuđa i pitanja zaposlenja, trenutno je potpredsednica francuske nacionalne skupštine i članica njenog Komiteta za spoljne poslove i EU delegacije
Copyright: Project Syndicate/Europe’s World, 2011.
www.project-syndicate.org / www.europesworld.org
Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
