Fudbalsko otrežnjenje Gordog Albiona

U to smo se uverili u „kolevci fudbala“ Engleskoj, koja je u londonskom hramu fudbala Vembliju, u roku od samo nekoliko dana, imala dva gorka iskustva, ali optimizam, s pokrićem ili ne, i dalje ne napušta Gordog Albiona. Porazi od Čilea i Nemačke navijačima više deluju kao preko potrebno otrežnjenje o vlastitim mogućnostima. Nije bila to katastrofa, mada Englezi ne vole da gube ni u prijateljskim utakmicama, posebno ne na svom ponositom Vembliju, što im bez izuzetka baš teško pada.

Iako su utemeljili najpopularniji svetski sport, zanimljivo je da su Englezi prvi put na Svetskom prvenstvu učestvovali tek 1950. i to baš u Brazilu, gde je bila i selekcija ondašnje velike Jugoslavije. Na debiju (25. jun 1950), na čuvenoj Marakani u Rio de Žaneiru, Engleska je rutinski izašla na kraj s Čileancima, ali je ipak završila nastup već u grupnoj fazi posle poraza od SAD i Španije. Posebno je bio šokantan neuspeh u Belo Horizonteu od Amerikanaca (0:1), s obzirom na to da su tada nadmeni Englezi smatrali da „jenkiji“ nemaju pojma s fudbalom, ali se dogodila prvorazredna senzacija koja je pre više od šest decenija brzo obišla svet. Do Brazila, Englezi nisu ni pomišljali da učestvuju na prethodna tri Mundijala, jer su smatrali da su najbolji i neprikosnoveni na svetu.

Vremena se menjaju, ali Engleska nije dala gol Čileu već 60 godina. S dva pogotka fudbalera Barselone Aleksisa Sančeza i igrom koja podseća na slavni katalonski klub, Čileanci su zasluženo slavili. Najviše razloga za zadovoljstvo su imale njihove verne pristalice, od kojih smo pre utakmice čuli da im ni hiljade kilometara napornog puta nisu prepreka da budu uz svoj državni tim. Naravno, još raspoloženiji i veseliji su bili posle značajne pobede, započevši na impresivan način pripreme za SP u Brazilu. Slavlje u Londonu predstavlja sjajnu uvertiru za Mundijal.

Novi udarac Englezi su doživeli minimalnim porazom od tradicionalno ljutog i u poslednje vreme izuzetno nezgodnog rivala Nemačke (strelac pobedonosnog gola za goste bio je odbrambeni igrač londonskog Arsenala Per Mertezaker), čime je ujedno pokvarena i proslava velikog jubileja, 150 godina od osnivanja engleske Fudbalske asocijacije (FA). Bila je to peta pobeda Nemaca na Vembliju u poslednjih šest međusobnih duela. Dakle, pred selektorom Engleske Rojom Hodžsonom nadvili su se tamni oblaci pre nego što je i mogao da pomisli. Ako je za utehu, do Brazila ipak ima dovoljno vremena da se stvari koliko-toliko poprave i da glavne uzdanice Vejn Runi, Stiven Džerard i Frenk Lampard ipak spasu čast „ostrvskog fudbala“ u zemlji petostrukog svetskog šampiona. Engleska je samo jednom bila prvak sveta i to kao domaćin 1966. godine.

Prethodno je junak Londona bio naš teniser Novak Đoković, veličanstvenim trijumfom na završnom Masters turniru u „O2 areni“, a nedugo zatim u glavnim sportskim vestima se pojavio još jedan Srbin – kapiten Mančester junajteda Nemanja Vidić, posle produžetka ugovora s aktuelnim prvakom Premijer lige na još godinu dana. U Londonu smo čuli da je tamo opet kontroverzni bivši fudbaler Saša Ćurčić, ali niko pouzdano ne zna gde je tačno i šta radi. Sada je izgleda potpuno neprimetan.

– Niko ovde nije od naših igrača proćerdao toliko funti kao Ćurčić, ali on je jednostavno takav. Malo se kod nas i preuveličavalo, kao recimo da je zakupio tramvaj da pravi ludu žurku. Pa u Londonu nema tramvaja, izuzev u manjem delu oko stadiona Kristal Palasa – pričao nam je Ćurčićev dugogodišnji menadžer Borko Krunić, više od pola veka stanovnik Londona.

Krunić je podsetio i da su dvojica naših ljudi bili vlasnici fudbalskih klubova u Engleskoj, Den Tana i Milan Mandarić, ali je ipak naglasio da je prva asocijacija na Srbiju Nemanja Vidić, dodavši da sigurno još nismo svesni šta znači biti kapiten Mančester junajteda, a pogotovo kad traku dodeli legendarni ser Aleks Ferguson.

Inače, srpska zajednica u Londonu broji, prema grubim procenama, oko 40.000 ljudi. Međutim, na Đurđic u Crkvi Svetog Save zatekli smo svega dvadesetak vernika, mahom onih koji su slavili slavu. Zanimljivo je da odmah na ulazu s desne strane dominira bista četničkog komandanta Draže Mihailovića, a na sredini se vijori zastava Srbije. U obližnjem restoranu, u vlasništvu bivšeg boksera zrenjaninskog Banata Blaže Kilibarde, saznali smo da crkva i Dom episkopa Nikolaja, vrede pravo bogatstvo, čak i u lokacijskom smislu, jer se nalaze preko puta Instituta koji nosi ime slavnog naučnika Isaka Njutna, a u blizini je i živopisno vašarište „Portobelo“. Inače, srpska zajednica nije čvrsto povezana, a inicijative pojedinih udruženja, poput one za ukidanje viza, nisu dale nikakav rezultat. Krunić nam je sa setom pričao o nekadašnjem svakodnevnom prijatnom druženju u „Klubu Jugoslovena“, ali to je već davna prošlost.

Za naše ljude u Londonu, najbolji srpski sportski ambasadori su svakako Đoković i Vidić, ali Kilibarda podseća i na odličnog fudbalera Čelsija Branislava Ivanovića, odnedavno kapitena reprezentacije Srbije, a tu su i Aleksandar Kolarov i Matija Nastasić iz Mančester sitija. Vidić i Ivanović su osetili i slast trijumfa u Ligi šampiona. Srećom, naši fudbaleri su veoma zapaženi u vodećim engleskim klubovima, ali nažalost, za razliku od Engleza, Srbije ipak neće biti u Brazilu.