Gde ima žuči, ima i meda

A opet, možda je to samo posledica krajnjeg odstupanja naše političke kulture u partokratiji od opštenarodnih interesa. Nije ni čudno što se kod danas dominantnih partijskih organizacija najbolje snalaze upravo oni koji su davno „prihvatili realnost“ da nema ništa od usavršavanja i rada, oni koji vide svoju pobedu upravo u sivom okruženju, sitnim spletkama, sputavanju drugih i raznim mahinacijama za lični ćar.

Još jedna naša politička karakteristika slična je italijanskom južnom društvu 90-ih. Ogleda se u potrebi da i vlast glumi opoziciju jer nema vremena da sprovodi opštenarodne interese a u isto vreme želi još jedan mandat pride. Tako možete videti u našim opštinama, ali i na republičkom nivou, da se partije koalicije na vlasti ponašaju kao da su u opoziciji po svojim javnim istupima a za to vreme koriste svoje vladajuće funkcije i resurse svađajući se sa partnerom u vlasti više nego sa opozicijom. Italijani su zato morali da promene izborni zakon 2005, pa tako ona partija ili koalicija koja osvoji najveći broj glasova na izborima automatski dobija i 55 odsto mandata. Od tada su italijanski političari na vlasti prestali da glume opoziciju, a naši kakav talenat imaju mogli bi i do Holivuda…

Mediji su posebna priča. Danas u Srbiji (čast izuzecima) dosta njih služi da kultiviše upravo ove odnarođene ambicije iz naše političke kulture ali i da na različite načine sputa informacije od opštenarodnog interesa. Jedna naša ugledna televizija sa nacionalnom frekvencijom iz snimka javne debate nakon intervencije isključila je samo jedno izlaganje koje je na najkonkretnijem primeru govorilo o suštini problema departizacije javne administracije u Srbiji. Isto tako, nedavno smo mogli u jednim uglednim srpskim novinama da pročitamo članak o lošoj agrarnoj politici u tranzicionom periodu i načinima u zloupotrebi moćnika (o čemu se retko govori i piše). Ali, na intervenciju oglašivača to nismo mogli da vidimo i na sajtu tih novina.

Samodisciplinom ili pak onim što se može naučiti na Zapadu neko stekne kod nas i naviku da očekuje da gde ima žuči, bude i meda. Neki se zato razočaraju, povuku u sebe ili počnu da pišu društveno odgovorne kolumne. A naš veliki problem je loše upravljanje resursima, naročito ruralnim. Oni koji njima upravljaju (tačnije vladaju) isuviše često ih zloupotrebljavaju. Privilegovane strukture zato se u ovakvom tipu tranzicije najviše i plaše svesti ruralne populacije o svojoj zajedničkoj zloupotrebljenoj poziciji i većeg javnog značaja nepotkupljive i kvalitetne inteligencije. To je za njih noćna mora. Ipak, oni imaju stalne saveznike u istoj garnituri političara koja im je i omogućila ove privilegije. Zašto, pa privilegovani imaju pare u kešu zloupotrebljavajući sistem a politikanti u institucijama im i dalje to omogućavaju jer opet njima keš ponajviše znači u političkim kampanjama i nadmudrivanjima… Tu ni revizor nema nalaze za tužbu, ali specijalni tužilac za sistemsku korupciju i organizovani kriminal uz pomoć zaštićenih svedoka – DA! A oni bolje upućeniji znaju da se naš slučaj ne razlikuje danas mnogo od slučaja italijanskih regija Kampanje ili Pulje tokom devedesetih.

Zato neko ko svoj doktorski rad posvećuje održivom ruralnom razvoju u Posavotamnavi, i šire u Srbiji – najvećeg partnera u praktičnom sprovođenju nalaza iz ovog istraživanja trenutno vidi u nezadovoljnim pčelarima i voćarima na tržištu. Među njima ima dovoljno vizionara, pravih domaćina koji su voljni da organizuju veću i standardizovanu proizvodnju. Ljude najčešće nije niko ni informisao ni praktično edukovao da nema isključive perspektive u oslanjanju na one koji nude stalno spas time što ponovo dolaze na funkcije (i to na istu foru), a zatim ostavljaju u amanet skoro svu žuč upravo ovim proizvođačima i njihovim potomcima. Nadamo se da će se vremenom i ovo kod nas ispraviti. Ipak, ove nezadovoljne proizvođače će svakako i danas odgovarajuće ceniti na tržištu i u agrarnoj politici ako budu imali svoj gotov proizvod namenjen direktnoj prodaji i izvozu – odnosno ako u zadruzi ne budu zavisili od različitih posrednika. A ovo direktno zavisi samo od njih i od organizacionih i stručnih sposobnosti zadružnih lidera.

Znamo, privreda je u teškoj situaciji. Imamo, nekakav melting-pot javne (partijski uzurpirane) i državno selektivne i super-subvencionisane privrede, imamo nepovoljne finansijske uslove za investiranje (nepovoljni krediti delom i što su protivzakonito ukinute štedno-kreditne zadruge) i sa druge strane ponajviše sive i crne kvaziekonomije. Uz to „cveta“ sistemska korupcija a primenjuje se i selektivna borba protiv organizovanog kriminala! Izostaje opštenarodni pokret koji traži adekvatne mere za „beli“ zadrugarski kapital, jake porodične firme, inovativno preduzetništvo i stabilne državne institucije. To je realna matrica za razvoj srpskog privrednog okruženja! A partije pokušavaju ili uspevaju da izmanipulišu sve važnije ili one potencijalne javne autoritete. Nažalost, svedoci smo i da neke institucije EU i država EU svojim delovanjem znaju i da podupiru upravo ove privilegovane strukture pojedinih partija u različitim sektorima društva čime na neki način sputavaju i kvalitetniji razvoj i demokratiju Srbije.

Vodeće partijske organizacije odavno su napustile opštenarodne interese (prvobitno zadružni slogan), zatvorile se u samopotrebe svojih struktura i onih koji im omogućavaju finansijske prilive – odnosno privilegovane strukture na tržištu. Zato su srpska domaćinstva i ugledne porodice postale plen, a ne cilj srpske politike. Zato Srbija sa takvim organizacijama gubi bitku za dobrog domaćina na selu, za kvalitetnog intelektualca, za inovativnog preduzetnika i za stabilnu porodicu.

Autor je iz Beograda, radi u Centru za studije dobrog upravljanja