Goran Dimitrijević za Danas: Živimo vreme digitalnih gluvih telefona, lažnih vesti i masovnih botovanja 1Foto: Nova S promo

Jedan od urednika i voditelja nedavno pokrenutog Dnevnika Nove S Goran Dimitrijević gledaocima je dobro poznato televizijsko lice. S njim smo razgovarali ne samo o novoj emisiji koju uređuje i vodi, već o televiziji nekad i sad kao malim stvarima koje čine život.

* Već neko vreme vodite Dnevnik na Novoj S, kakve su reakcije gledalaca?

Uglavnom odlične. Dnevnik Nove S je zapravo prošireni nekadašnji Pregled dana Newsmaxadria i čini mi se oni koji su nas gledali to prepoznaju. Čujem različita mišljenja o tome što emisija traje čitav sat, zbog sličnog trajanja mnogih nekadašnjih dnevnika na drugim televizijama koji su se s vremenom pokazali kao dosadni. Mi smo dovoljno različiti da svi koji žele da čuju ono što je zaista važno i šta to znači u širem kontekstu žele da nas gledaju, a ne samo da slušaju suva izveštavanja i nizanje gomile izjava i saopštenja iz tog dana. Najveći deo takvih stvari koje samo zatrpavaju javni prostor kod nas uopšte nije prisutan. Iz gomile informacija ističemo samo ono što smatramo da gledaoci zaista treba da znaju tog dana.

* Dugo ste na televiziji, koliko se televizija kao medij promenila od trenutka kad ste počeli?

Mnogo se promenila tehnološki, ali suština je ostala slična. Sad je sve digitalizovano, kompjuterizovano, procesi su brži. Sve urbane sredine su kablirane, a i svi ostali van kabla imaju čistu sliku i ton na dostupnim kanalima, bez onog „snega“ od pre 20 ili 30 godina. U Srbiji ljudi imaju širok izbor kanala osim u informativnom programu gde je taj navodni široki izbor lažan, jer iz nametnutih političkih razloga sadržajno postoje dva pola – SBB i svi ostali, umesto da svima bude sve dostupno po izboru, kao u uređenim demokratskim zemljama. Internet je korenito promenio medijsku scenu, ali je i zakomplikovao. Mlađa populacija se ne informiše preko televizije već preko društvenih mreža i kratkih klipova, postoje mišljenja da će klasična televizija nestati kad pomru poslednji gledaoci koji su odrasli uz TV. Ja sam ipak uveren da neće, jer se i televizija sve vreme menja, mutira, neformalno se spaja sa internetom i mrežama, gleda se preko interneta, a to stapanje će biti sve veće narednih godina i decenija. Uticaj televizije na javno mnenje je i dalje jako veliki, naročito sa nacionalnih frekvencija, bez obzira na kabliranje, što se vidi i iz očiglednog straha vlasti u Srbiji da se bilo ko van njihove uređivačke kontrole tim putem obraća javnosti. Takođe, ono što i danas pravi razliku među televizijama isto kao pre 20 godina je odgovornost za sadržaj, istinsko potpuno informisanje a ne zaglupljivanje i propaganda, otvaranje vidika i realnost, a ne mitomanija, površnost i populizam. I u današnjem „izobilju“ televizijskih kanala, gledaoci jasno primećuju razliku i znaju ko je ko i šta je šta.

* Koliko društvene mreže pomažu ili odmažu televiziji?

I jedno i drugo. Mreže su demokratizovale i ubrzale prenos informacija, uzdigle su javno prisustvo tzv. „malog čoveka“, nisu vam potrebni tradicionalni mediji da bi se vaš glas čuo ili da bi svet video vaš snimak ili pročitao vaše mišljenje. To je dobro, jer i televizija odatle crpi deo informacija. Loša strana mreža koja je često i veoma opasna su brojne neproverene informacije, digitalni gluvi telefoni, lažne vesti i tvrdnje, masovna botovanja, propaganda i širenje svakakvih ideja koje nemaju veze sa zdravim razumom i civilizovanim društvom. Ali to je cena slobode koja na internetu i dalje postoji, čak i u Srbiji, jer za sada ne utiče na glavninu biračkog tela koje odlučuje ko će biti na vlasti. Mada ne bi me šokiralo da u nekom trenutku i društvene mreže u Srbiji budu blokirane kao u Turskoj ili Iranu. Imali smo već blokiran pristup iz Srbije sajtu za podatke o međunarodnoj trgovini oružjem kad je izbila afera „Krušik“, pa smo im pristupali samo preko VPN-ova ili smo koristili skrinšotove kolega iz drugih zemalja. Ako u nekom trenutku budu blokirane i društvene mreže, znaćemo koliko je sati.

* Jedno ste od omiljenih TV lica, kako se nosite sa popularnošću. Možete li da nam ispričate neku anegdotu?

Ne bih mešao poznatost sa popularnošću. Većina nas koji radimo u mas-medijima nismo popularni, već smo samo poznati širem auditorijumu, nama je to priroda posla. Popularni su glumci i sportisti, estradne zvezde ili političari koji to mere istraživanjima, ali pošto je i televizija danas u ogromnoj meri estradizovana, nečije dugogodišnje javno prisustvo i naviknutost publike na nečiji lik ili glas smatraju se popularnošću. Svih ovih godina bezbroj puta su mi se na ulici, u prodavnici ili kafiću javljali nepoznati ljudi uvereni da me lično poznaju odnekud, ali se ne sećaju odakle, pa treba da mi se jave. Uvek otpozdravim, jer i to je deo posla.

* Pamtimo vaše prevode i sinhronizacije BBC-jevih dokumentaraca, takve vrste programa je danas malo. Da li je na pomolu tako nešto, ima gledalaca koji su se toga uželeli?

To je bilo relativno davno, u analogno doba, kada su takvi najnoviji programi na televizijama u Srbiji bili ekskluzivna stvar. Danas su drugačija vremena, imamo razne dokumentarističke kablovske kanale među kojima i BBC Earth, striming servise, gomilu stvari na internetu. Na današnjim televizijama poslovni modeli su drugačiji nego pre 15 ili 20 godina. Kvalitetan dokumentarni program mnogo košta, a malo zarađuje. Kupuju ih ili prave isključivo specijalizovani žanrovski kanali u paketu sa drugim programima ili državni javni servisi koji imaju zakonsku obavezu da imaju takve sadržaje. Komercijalne televizije ih izbegavaju jer se ne isplate. Ne znam koliko su se gledaoci uželeli jer danas i te kako imaju gde da ih gledaju. Meni je to lepa uspomena na neko starije doba televizije i drago mi je što mi razne osobe koje su znatno mlađe od mene često kažu da su odrastali uz te emisije i moj glas u njima.

* Radili ste i kao prevodilac, preveli ste sjajnu knjigu Miše Glenija „Mekmafija“, prema kojoj je BBC snimio odličnu seriju. Kako gledate na književno prevođenje i na ono što se od prevodne književnosti može naći kod nas?

Kao književni i televizijski prevodilac sam bio aktivan u doba dok sam u medijima bio mladi radijski voditelj 90-ih i u ranim godinama televizijskog angažmana jer sam imao daleko više slobodnog vremena i lične želje da se time bavim. S vremenom je informativa preuzela primat, pa sam i ta filološka znanja i veštine koristio isključivo u svom novinarskom i voditeljskom poslu na televiziji. Što se tiče strane književnosti, Srbija je prevodilačko čudo. S obzirom na to koliko smo mala zemlja i malo tržište, kod nas se objavljuje izuzetno veliki broj prevedenih stranih dela, naši izdavači imaju dobre urednike koji prate svetsku scenu, izbor je šarolik i sjajno je što postoje ulaganja u to. Ono što je naličje naše situacije je totalna komercijalizacija u uslovima niske kupovne moći i preniska cena koju izdavači nude obrazovanim prevodiocima koji dobro poznaju ne samo jezik i kulturu zemlje s čijeg jezika prevode, već i svoj maternji. Realnost za ozbiljne profesionalne književne prevodioce je prilično surova, a izdavači koji sve to finansiraju imaju svoj interes i tržišne prioritete. U Srbiji je književno prevođenje potcenjen posao i maltene se svako njime bavi, a razlike po čitaoca su ogromne.

* Ko je Goran Dimitrijević privatno?

Skoro pa veteran, više nego sredovečan čovek koji se svačega nagledao i naslušao u burna vremena, svašta prati i gomila svoja nepotrebna znanja, trudi se da ostane nezombiran s bilo koje strane. Čita knjige, sluša muziku, guta filmove i serije, ide u prodavnicu i na pijacu, viđa se sa probranim prijateljima, svako veče dugo kruži tražeći parking, nečiji je tata i nečiji muž.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.